Novinar i nobelovac: Živadin Mitrović i Orhan Pamuk
Istorija je, po mom poimanju, ono što se dogodilo juče ili u dalekoj i bliskoj prošlosti koju pojedini istoričari, kako u svetu tako i kod nas, tumače kroz prizmu dnevne politike. Ipak, ostavljam istoriju istoričarima.
***
Bio sam nestašno dete do polaska u prvi razred osnovne škole. Družio sam se u selu sa dečacima starijim od sebe, pa su mi oni u našim pustolovinama određivali najdelikatnije zadatke. Jednom prilikom, posle tumaranja po seoskim šumarcima i proplancima, naišli smo na staru šljivu na čijoj grani je detlić izvrteo rupu. Pošto sam ja imao najmanju ruku, morao sam da proverim da li je unutra gnezdo.
***
Popeo sam se na šljivu i zavukao ruku do lakta, ali kad sam pokuša da izvučem, nije išlo. Ostao sam tako čitav sat. Srećom, u blizini je bila kuća iz koje je došao domaćin sa ručnom testerom, odsekao tu granu iznad mog lakta i ja sam bio slobodan. Vest o tom događaju brzo je prostrujala selom i u dramatičnom obliku stigla do moje majke. Možete zamisliti šta mi je sledovalo.
***
Još jedan događaj dobro pamtim. Igrao sam se u čezi – vozilo sa dva točka koje vuče konj. Ispod sedišta je prostor u obliku sanduka i kako sam bio taman toliki da se tu smestim, to sam i uradio, zatvorio sam poklopac i ubrzo zaspao.
***
Probudila me galama u dvorištu. Kad sam razabrao da mene traže, nisam hteo da se javim. Pregledali su bunare, virove u reci i nisu me našli. Već je počeo da pada mrak i tragači su bili sve zabrinutiji kada je strina Zdravka pogledala u čezu, prišla i otvorila poklopac… To je bio drugi nestašluk koji pamtim pre polaska u školu.
***
U mom selu u vreme mog ranog dečaštva nije bilo autobusa, putevi su bili loši, struje nije bilo. Jedina veza sa svetom bio je poštar koji je pešice donosio poštu iz obližnjeg Milutovca. On bi oko podne svirnuo u trubu i oko njega bi se okupili oni koji su očekivali pismo i oni retki pretplaćeni na novine. Kad bi to podelio, produžio bi u još dva sela da i njih obraduje.
***
Prva četiri razreda osnovne škole učio sam u rodnom selu Mala Sugubina. U prvom i drugom razredu imali smo jednog učitelja za sva četiri razreda i svi smo bili u jednoj učionici. Učitelj Živojin Trošić bio je iz susednog sela Božurevac, a od trećeg razreda smo dobili još jednog učitelja Mošu, prezimena se ne sećam, pa su nas podelili – dva razreda po učionici.
***
U četvrtom je škola ponovo imala samo jednog učitelja. Bio je to Mile Živković, meštanin iz našeg sela koji je u završnom razredu učiteljske škole u Jagodini „zaradio“ Goli otok, pa nije odmah mogao da dobije nameštenje u rodnom selu, već je nekoliko godina radio po zabitima planinskih sela. On je dosta ambiciozno počeo da nas uči, čak je organizovao ekskurziju od nekoliko dana.
***
Prvi put sam video Beograd. Beograd je za nas bio doživljaj; tramvaji, trolejbusi… električne svetiljke koje su, nama tada, blještale, jer smo dolazili iz sela u kome nije bilo struje. Spavali smo na brodu Split koji se ljuljuškao na Savi. Posetili smo jedan muzej, ne sećam se koji i bili u cirkusu. Ostala sećanja na ovu posetu su mi izbledela. U seoskoj školi najčešće smo igrali lopte, često krpenjače, trule kobile i slične igre.
***
Posle završenog četvrtog razreda dolazim u Trstenik i tu polazim u peti razred osnovne škole „Živadin Apostolović“. Promena sredine učinila je da se i ja postepeno prilagođavam na nove uslove. Razredna mi je bila, sve četiri godine, Radujka Caca Lazović, profesorka biologije. Nekad je predavala u gimnaziji a kad je gimnazija ukinuta prešla je u osnovnu školu. Govorila je tačno i tečno, njen govor se razlikovao od moravsko-čarapanskog kojim se govori u našem kraju. Prvo sam odgovarao kod nje i dobio peticu.
***
Kako u Trsteniku nije bilo gimnazije a obrazovanje bilo usmereno prema potrebama fabrike „Prva petoletka“, tako sam i ja upisao Tehničku školu. Imao sam sreću da su te godine iz Zadra došli Marko Antonić, profesor istorije, i njegova supruga Mirjana, profesorka književnosti. Radili su u tamošnjoj gimnaziji, a Mirjana je bila iz Knina i studije književnosti je završila u Zagrebu.
***
Imala je visoke kriterijume i u drugom razredu me oborila iz srpskog na popravni. Taj događaj je verovatno bio odlučujući da se okrenem književnosti i umetnosti. Pripremajući se za popravni upoznao sam jedan drugi svet koji se verovatno meni tada samo ukazivao i odlučio da se manem tehnike.
***
Pored redovne lektire koja je obuhvatala dela Krleže, Lalića, Kozarca, te pesnike Nazora, Kovačića, Vidrića i drugih, u to vreme čitam i mlade pesnike Dragana Kolundžiju, Branu Petrovića… U sledećem razredu postajem miljenik profesorke srpskog. Na školskim priredbama recitujem, član sam literarne sekcije koju vodi profesorka Olga Ćunković Lengold, majka poznate spisateljice Jelene.
***
U Trsteniku sam, da ne budem pretenciozan, ipak tih godina osećao neku teskobu. Jedva sam čekao završetak škole i bekstvo iz te skučenosti. Tu želju pojačao je događaj na samom kraju mature. Završne crteže diplomskog rada crtali smo u školskom kabinetu opremljenom kulmer aparatima sa tablama. Dozvoljeno nam je da u tom kabinetu radimo uveče kad se završi redovna nastava.
***
Jedne večeri smo bili malo bučniji, a preko puta je stanovao pomoćnik direktora koji je motrio na nas. U ponoć je preko pidžame obukao mantil i u pratnji portira došao da vidi šta radimo. Nije zatekao ono u šta je sumnjao, ali je našao balončić u kojem sam te večeri doneo vino, što, naravno, nije bilo dozvoljeno.
***
Od toga je napravljen skandal velikih razmera kojim su se naslađivali lokalni funkcioneri, od omladinskih do partijskih. Ne sporeći našu krivicu, za koju smo bili kažnjeni, ta malograđanština kojom je bio obojen jedan školski prestup izazivala je u meni gađenje. Tako sam srednju školu završio sa trojkom iz vladanja, i ne samo ja.
***
Godine 1966. u jesen stižem u Beograd i upisujem se na Filozofski fakultet – grupa Istorija umetnosti. U isto vreme polažem audiciju i postajem član Akademskog pozorišta „Branko Krsmanović“. Dobijam sobu u Studentskom gradu i ta tri mesta obeležiće prve godine mog boravka i studiranja u Beogradu.
Tito je, kao iskusni lisac, mirno odgovorio: „To su naša deca, nećemo valjda pucati u njih.“ Ostalo je istorija – protest je završen Titovim govorom posle čega je usledilo Kozaračko kolo.
***
U Krsmancu upoznajem LJubišu Ristića, Lazara Stojnovića, Danila Udovičkog, Milomira Mikana Marinovića i druge. Te godine studije istorije umetnosti upisalo je nas četrdesetak. Profesori su nam bili: Svetozar Radojičić, Vojislav J. Đurić, Dejan Medaković, Lazar Trifunović i, tada asistenti, Gojko Subotić, Bata Petković i Andrija Andrejević.
***
Prvi profesor koga sam upoznao bio je Svetozar Toza Radojčić. Naime, Lazar Stojanović, koji je u to vreme snimao film o krađi knjiga, zamolio me da se na fakultetu raspitam da li je u prošlosti bilo krađa knjiga. Kad se završio čas, otišao sam do profesora Radojčića u kancelariju. Prvo me pitao za ime i odakle sam. Posle tog upoznavanja rekao sam razlog svog dolaska; na široko mi je pripovedao o krađi knjiga i navodio izvore.
***
U sećanju mi je priča o pljački u manastiru Ćelije, a istu sudbina pratila je i druge manastire koje su Turci pljačkali. Turci bi pokupili zlatne sasude i druge vredne stvari, natovarili na mazge, a knjige bi stavili na magare koje je išlo na kraju karavana i na koje nije obraćana pažnja. Dobrim delom put je vodio kroz šumu, pa bi posle izvesnog vremena magare naišlo na krivo drvo i otarasilo se tereta. Kaluđeri su znali za to pa su za karavanom išli i po dvadeset kilometara – i tako su mnoge knjige sačuvane. Od tada sam se sa profesorom često viđao sve do njegovog penzionisanja.
***
Poslednji put video sam ga 1976. u Srpskoj Crnji na promociji knjige Đura Jakšić, slikar i pesnik – Lazara Trifunovića i Brane Petrovića. Već sam radio u Studiju B i došao sam da pokrijem događaj. Izlazeči iz auta Lazar Trifunović je upitao starog profesora: „Sećate li se našeg kolege?“, pokazujuči na mene. „Bože, Lazo“, odgovorio je, „pa to je Žika iz Trstenika, još mi ni one ruže nije nakalemio.“
***
Vukao je jednu nogu posle šloga koji ga je zadesio. Pridržavao sam ga ispod ruke kako bi video Đurine slike koje su bile, tim povodom, izložene. I dan-danas se ljutim na sebe što magnetofon koji držim ispod ruke nisam uključio da zabeležim njegove lucidne opservacije. To je bio moj poslednji susret sa voljenim profesorom, jer je on ubrzo nakon toga preminuo.
***
Pored Radojčića, najomiljeniji profesor bio mi je Lazar Trifunović, kod koga sam diplomirao. O profesorima sa katedre nosim najlepše uspomene. Moram da pomenem i ekskurziju 1969. kad smo kao gosti nemačke vlade boravili u toj zemlji obilazeći muzeje, katedrale, barokne crkve i znamenita mesta. Išlo je tridesetoro studenata treće i četvrte godine i tri profesora, Voja J. Đurić, Dejan Medaković i Lazar Trifunović. O doživljajima na tom putu i danas se pripoveda.
***
Na prvoj godini počeo sam ozbiljno da učim ne sluteći da nailaze turbulentna vremena. Učio sam sa Slobodanom Pajićem u dvorišnoj zgradi, u Narodnog fronta a prozorčić te malene prostorije vidi se i danas iz Srpskih vladara iza spomenika caru Nikolaju. Pajić je i nadareni slikar, koji crtao raspored živopisa, pa su svi zidovi bili prekriveni tim crtežima, tako smo učili. Na moju žalost, on je već 1967. otišao u London i karijeru nastavio u tom gradu i u Americi.
***
U aprilu 1967. godine sa Akademskim pozorištem putujem na festivale u Nansi i Vroclav, sa svraćanjem u Brisel, gde smo za naše iseljenike dali predstavu. Na tom prvom putovanju van zemlje uočio sam nezadovoljstvo mladih i u Loreni video štrajkove radnika. To je slutilo da će se u Francuskoj nešto dogoditi. Ali, važnije od toga bilo je saznanje da tamo ljudi slobodno izražavaju nezadovoljstvo. Prolazeći Lorenom videli smo radnike i cele fabrike u štrajku. Bila je to uvertira za ono što je sledilo naredne godine.
***
Po povratku u Beograd počeo sam da ozbiljno spremam ispite. Napustio sam Studentski grad jer u petokrevetnoj sobi sa isto toliko ilegalaca nije bilo uslova za učenje. U Krsmancu su skoro svake večeri bile probe do kasno, pa sam često do Studentskog grada morao da idem pešice.
***
Sa Draganom Ćorićem, drugom iz Peći, iznajmio sam sobu u lameli iza Šest kaplara. To je bio razlog što me na početku demonstracija nije bilo na podvožnjaku. Tog jutra sam na Filozofskom fakultetu saznao šta se dogodilo u Studentskom gradu i kod podvožnjaka. Priključio sam se demonstrantima i ostao u dvorištu svih sedam dana obavljajući neke periferne zadatke, koje sam dobijao i revnosno ih izvršavao.
***
Moram da pohvalim Dragoljuba Mićunovića – tada asistenta, koji je veštinom govorništva držao pažnju prisutnih. Veliku zaslugu imao je i Nikola Milošević, koji je komentarisao pisanje štampe. Lažima su bile preplavljene novine, a on je svoje komentare nazvao „Stub srama“.
***
Prvog dana protesta došli su i studenti sa drugih fakulteta a ispred Filozofskog i Filološkog fakulteta bilo je više od hiljadu policajaca sa šlemovima i pendrecima. Moj zadatak je bio da te studente koji su ispunili park prevedem na pomenute fakultete. Policajci su me upozorili da imaju naređenje da intervenišu ako na ulici bude više od troje.
***
Dok smo mi strpljivo prevodili studente na terasi rektorata pojavio se Milomir Marinović, student prava i režije, i obratio se megafonom policajcima. Rekao im je, ako me sećanje ne vara – „Došli ste da bijete studente, sram vas bilo. Čuvate vikendice vaših šefova za male plate, a nas ste došli da bijete.“
Kad je Vlada Mijanović nakon godinu dana izašao iz zatvora, zakazali smo Skupštinu studenata Filozofskog fakulteta sa namerom da ga ponovo biramo za predsednika FOSS-a. Obavestim o tome Nenada Pejića, predsednika Saveza studenata Beograda, on iznenađen, pokušava da nas odvrati od tako nečega. Ja mu kažem da je naša odluka definitivna, a on meni da će u tom slučaju Vlada Mijanović odmah biti pozvan u vojsku. Tako je i bilo…
***
Reći će i da je osnovan Akcioni odbor, pa je zatim počeo da nabraja studentske zahteve. U žaru govora on je više puta pomenuo Akcioni odbor, ali je jednom pogrešio i umesto „akcioni odbor“ rekao „revolucionarni komitet“. Niko od nas nije uočio tu grešku, ali žbirovi jesu.
***
U Gradskom komitetu SK nekoliko studenata pregovarali su sa najvišim državnim i partijskim funkcionerima među kojima su bili Miloš Minić, Veljko Vlahović, Petar Stambolić i drugi. Kad je jedan čovek prišao Miniću i nešto mu šapnuo, ovaj je lupio šakom o sto rekavši: „Ovo je kontrarevolucija, vi ste osnovali revolucionarni komitet.“ Studenti su pokušali da ga razuvere, ali avaj…
***
Pozvali su Tita, ali on je spavao i nisu se usudili da ga bude. Petar Stambolić ga je pozvao tek posle pet po podne i saopštio mu, kako smo kasnije saznali, da su studenti krenuli u kontrarevoluciju i da se mora intervenisati vojskom. Tito je, kao iskusni lisac, mirno odgovorio: „To su naša deca, nećemo valjda pucati u njih.“ Ostalo je istorija – protest je završen Titovim govorom posle čega je usledilo Kozaračko kolo.
***
Godine 1970. uhapšen je Vladimir Mijanović – Vlada Revolucija, predsednik FOSS-a – Fakultetskog odbora saveza studenata Filozofskog fakulteta – što je uzrokovalo štrajk na Filozofskom kome se pridružuju Filološki i dve akademije – Likovna i Akademija za film, radio i televiziju. Štrajk četiri visoke škole dodatno je iritirao vlast, pa je ministar obrazovanja Žika Berisavljević pozvao pojedinačno dekane četiri škole i saopštio im da ukoliko ne prestane štrajk ukinuće im se dotacije.
***
Dekan Akademije za film, radio i televiziju Radoš Novaković, iskusan u tim stvarima, rekao je ministru da mu tu odluku napiše jer mu studenti neće verovati. Naravno, ministar to nije napisao, štrajk je nastavljen, pa je Draža Marković, predsednik Vlade Srbije, pozvao delegaciju Filozofskog fakulteta na razgovor.
***
Koliko se sećam u delegaciji su pored mene bili i Rajko Đurić, Mile Perišić… ostalih se ne sećam. Rajko Đurić je govorio i analizirao sudski proces Vladi Mijanoviću, ja sam govorio o manama štampe i sredstava informisanja… Onda je Draža uzeo reč, složio se uglavnom sa nama, a obratio se posebno meni rekavši da oni imaju veliki problem sa štampom i da mi treba da im pomognemo da se štampa reformiše. Draža Marković je dugo govorio i tako potrošio vreme te ministri nisu ni imali prilike da iznesu svoje viđenje.
***
Kad je Vlada Mijanović nakon godinu dana izašao iz zatvora, zakazali smo Skupštinu studenata Filozofskog fakulteta sa namerom da ga ponovo biramo za predsednika FOSS-a. Obavestim o tome Nenada Pejića, predsednika Saveza studenata Beograda. On iznenađen, pokušava da nas odvrati od tako nečega. Ja mu kažem da je naša odluka definitivna, a on meni da će u tom slučaju Vlada Mijanović odmah biti pozvan u vojsku. Tako je i bilo…
***
Skupština je održana u prepunoj Sali heroja, Vlada Mijanović je izabran, a odmah potom i pozvan na odsluženje vojnog roka u Tuzlu, gde je opet zbog nečega suđen i osuđen. Na fakultetu, umesto Vlade na mesto predsednika FOSS-a, da bi zezali DeBe, izabrana su dvojica studenata – Rade Radovanović sa psihologije i Milan Mladenović sa filozofije.
***
Nakon odsluženja vojske i odležane kazne, Vlada Mijanović je uglavnom radio molerske i slične poslove.
O sagovorniku
/Živadin Mitrović je rođen 1947. u Maloj Sugubini, opština Trstenik. Osnovnu i srednju školu završio je u Trsteniku, a potom studirao Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Učesnik je junskih studentskih protesta u Beogradu 1968. godine. Nakon diplomiranja upisao je postdiplomske studije na Sorboni u Parizu. Tokom boravka u Francuskoj napisao je knjigu „Pariski razgovori“, u kojoj su predstavljeni poznati likovni umetnici sa jugoslovenskih prostora. Godine 2006. postavljen je za direktora srpskog Kulturnog centra u Parizu. Kao novinar i urednik najduže je radio u RTV Studio B. Sa suprugom Vjerom živi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
