„Živim sa bolom, ali živim, iz poštovanja prema tom detetu“: Negić na sudu o gubitku ćerke u Ribnikaru

„U aprilu 2009. godine Milanka i ja smo otišli kod lekara na ultrazvuk, tada smo dobili sliku jednog malo većeg zrna graška. Toliko smo bili srećni, prozvali smo se „Mama graška“ i „Tata graška“. U toku trudnoće, prilazio sam stomaku supruge i pričao joj, a to sam radio na ulici i ljudi su se smejali tome, ali ja sam osećao da to malo zrno graška čuje i oseća sve. Pošto mi je zbog životnih prilika detinjstvo naglo prekinuto, naglo sam morao da odrastem, sa Sofijom sam dobio šansu ponovo da prođem sve to, taj najlepši period“, počeo je svoje svedočenje Negić, prenosi Nova.rs.

On je objasnio da je kada se njegova supruga porodila osetio šta je sreća.

„Sofijina prva reč je bila tata, ili sam ja to čuo tako, dok sam je povijao. U svim obavezama koje smo imali podjednako smo učestvovali“, opisao je on.

On je objasnio da su on i njegova supruga Milanka, kako je život prolazio, postajali sve svesniji toga koliko Sofija napreduje.

„Jednom prilikom kada sam došao sa posla umoran, otišao sam do troseda i gledao TV, ona je tražila da se mi igramo. Ja sam to prihvatio, međutim bio sam odsutan jer sam gledao neki tenis i ona je to primetila i tada mi je, bez ljutnje, rekla da će otići sama da se igra i da ja odmaram. Od tada više nisam nikada propustio igru sa njom i to je važna lekcija koju sam naučio. Sofija je sve znala, a ja sam razumeo da nemam bližih na koga mogu da se oslonim od nje“, rekao je Negić.

U ranom detinjstvu Sofije, ustajao je rano kako bi svoje dete vodio da hrane golubove i da prave tortu od peska, odnosno kako bi provodili što kvalitetnije vreme zajedno.

„Ona je pokupila sve najbolje od Milanke i mene, a čak je bila bolja i od toga. Ona je bila kruna mojih vrednosti, imala je osećaj i meru u svemu. Kao mala mi je objasnila razliku između pojma otac i tata i to tako što je otac bio samo onaj ko se stara o detetu, dok je tata titula koja se zaslužuje. Ja sam Sofijin Tata, sa velikim T, i na to se izuzetno ponosim. U mom stanu postoje i dalje crteži na kojima piše Sofija i tata, svuda po zidu. Ona je meni rekla da sam njen heroj, nekoliko puta i zbog toga sam ja motivisan da nastavim dalje“, jedva je smogao snage da izgovori.

Uoči tog 3. maja dan su proveli zajedno, a kasnije je ćerku odvezao kod majke u stan, gde su se pozdravili poslednji put.

„Sofija je rekla da se mama i ja zagrlimo, što smo i uradili, ona je stajala iz prikrajka i smejala se, a to je bio poslednji put da sam je video. Ujutru me Milanka zove i kaže mi da se nešto dogodilo u školi. Sofijina drugarica je rekla da je videla Sofiju kako leži krvava na hodniku. Vrisnuo sam i počeo da plačem. Milanka je ostala ispred škole, ja sam išao u bolnicu. Tamo je jedan tehničar rekao da ima nekoliko mrtvih, a Milanka me zvala i rekla da su sva deca izašla i da Sofije nema“, rekao je na sudu otac ubijene devojčice.

Kako je objasnio, u policijskoj stanici su im samo rekli da nemaju ništa dobro da im kažu.

„Milanka je počela da negira to, a onda su medicinski radnici rekli da uzmemo lekove za smirenje. Ja sam dobio infomraciju da je jedna devojčica ranjena i odmah smo opet otišli u Urgentni centar, ali nije bila ona, tada smo shvatili da je Sofija mrtva. K. K. je stajao na hodniku i pucao u moje dete. Tri metka u grudi, ali ona je još uvek stajala, pokušala je da pobegne i tada je pucao još tri metka u leđa i sedmi metak pogodio je u kičmu, u kičmenu moždinu i to je bio kraj“, opisao je poslednje trenutke života ćerke otac Sofije.

Negić je rekao da od masakra „mrtav hoda“.

„Živim sa bolom, ali živim, iz poštovanja prema tom detetu. Umreću prirodnom smrću, jer znam da bi Sofija želela da istrajem. Treba da se zapitamo zašto? Primeri koje ostavljamo deci doći će nam na naplatu, ako deca danas vide da može ovo da se desi i da niko ništa nije uradio, zamislite koliko će nam to doći na naplatu kasnije“, završio je potresno svedočenje, a potom se rasplakao i u zagrljaju sa bivšom suprugom proveo ostatak vremena.