Živimo u državnom uređenju kumova

Sa nemogućnošću bezviznog putovanja. Sa stalnim strahom o mogućnosti novih nemira čim to odgovara jednoj ili drugoj strani – kaže za Danas Danilo Đurić, reper iz Osojana na sceni poznat kao Londan Londaneze.

„Londan“ (Đurić) oštrom kritikom u svojim pesmama osvetljava društvene nedostatke i krivotvorine političkog sistema. Objašnjava da se život na Kosovu u poređenju sa životom u gradovima po Srbiji razlikuje u tome što su „oni „meso“ koje se koristi za „patriotske“ govore od strane srpskih predstavnika, ali i po tome što se i sa druge strane koriste za govore i izveštaje da im takozvana država Kosovo pruža sva ljudska prava“.

– U stvarnosti, Srbima niko ne garantuje ni najosnovnija ljudska prava. Osećamo se ostavljeni od svih, živimo u neprestanoj neizvesnosti, u strahu da nas u skoroj budućnosti ovde neće biti. U takvoj atmosferi nemoguće je nešto počinjati, planirati, konstatovao je Đurić.

* Repujete o društvenopolitičkoj sceni. Šta vas najviše pogađa kada je politika u pitanju?

– Da, vrlo često umem da potkačim političku scenu u svojim tekstovima. Živeći u srednjoškolskom domu dodatno su mi se smučili likovi koji bi dolazili kod nas „guštera“ i predstavljali nam se kao velike baje pod skrivenom pretnjom da moramo da igramo uz njihovu melodiju. Još tada nisam dozvoljavao nikome da pravi budalu od mene, pa tako i danas. Pored političkog plana koji ne vidim da postoji, sem onog „ajmo, ko daje više za sve lažne aukcije, potplaćene sudije i legla korupcije“. Smeta mi to diktatorsko ponašanje i glumljenje velikog baje. Ne samo od strane Vučka, već i svih njegovih poltrona. A mogu primetiti da se to pojavljuje i u redovima opozicije sve više. Ti ljudi moraju da shvate da su činovnici a ne vladari.

* U čemu vidite srž društvenih problema?

– Pored institucija koje ne obavljaju svoje poslove, problem leži u demoralisanom stanovništvu kojem je postalo bitno da on kao jedinka ne bude udaran bičem, a to što mu komšiju ili brata udaraju nije važno. Ne shvatajući da će samim tim doći red i na njega, čim ovo dvoje izgube bitku.

* U pesmi „Ovde“ direktno i eksplicitno „prozivaš“ predsednika države Aleksandra Vučića. Šta te je inspirisalo da predsedniku „posvetiš“ pesmu?

– Pesmu nisam posvetio njemu, već nama koji smo osuđeni da stalno slušamo njegove prazne govore u kojima veliča sebe, a vređa našu inteligenciju. Pa sam tom pesmom želeo da pokažem neku drugu stranu, onu koju mi se čini da mnogi ne vide, iako je toliko očigledna.

* Mladi ljudi su sve češće apatični i nezainteresovani za politiku, šta te izdvaja iz „generacije“ i u čemu leži suština vašeg nezadovoljstva?

– Od kada znam za sebe ovde se blebeće o nekoj demokratiji i poziva se na nju. Svako ko zna šta znači ta reč koju često koristimo shvatio bi da mi ne živimo u takvom uređenju. Živimo u državnom uređenju kumova, ja tebi ti meni. Politika se predstavlja kao nešto prljavo i pravu moć odlučivanja nikad nemaju časni ljudi jer je lako upravljati onima kojima je jedino shvatanje politike „moje lično dupe“. Tako da je to najčešći razlog odbojnosti mladih prema politici i naravno nedovoljno razvijena svest koliko je bitno biti aktivan u današnjem vremenu. Čuvena rečenica – šta ja mogu da promenim sam? U tome leži moje nezadovoljstvo, ne mogu dozvoliti nikome da gazi po meni i mom narodu, niti po bilo kome ko je slabiji.

* Kako vaša „ekipa“ reaguje na stihove i da li je sa vašim stavovima saglasna i sredina u kojoj živite?

– Što se tiče ekipe, mišljenja su uglavnom slična mojim, ali ume da dođe i do neslaganja što je normalna stvar, sve dok se može razgovarati o stavovima je dobro i zdravo. To je takođe jedna stvar koja nam sve više fali u društvu. Što se tiče sredine, tapšanja po ramenu i hvaljenja uvek ima uz reči „e dobro si im rekao“. Ali to se uvek govori u nekom gluvom sokaku, nasamo. Čast izuzecima, uvek.

* Kako tumačite „srpsku politiku“ prema Kosovu?

– Mislim da sem plana da u nekom trenutku priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, plan ne postoji. Tako da se srpska politika po pitanju Kosmeta svodi na to da je Srpska lista jedina opcija i svako ko se ne slaže sa stavovima iste biva upozoren a onda i kažnjen, proglašen izdajnikom…

* Da li mislite da su Srbi sa Kosova, i ne samo s Kosova, zarobljenici mitova i da vlasti već decenijama njima manipulišu?

– Mislim da naša nacija mora da neguje Kosovski mit jer to je naš Termopil i toga se ne smemo odreći nikada, mnogo je to veće od bilo koje vlasti. Ali se često koristi i koristiće se u pogrešne svrhe. Mislim da nismo zarobljenici mitova već kvazipatriotizma.

* Da li mislite da će mržnja između Srba i Albanaca dovesti do novog rata?

– Mržnja neće dovesti do rata nikada, ratove donose interesi kao i mržnju. Ratove donose svetske sile, Putini i Trampovi i lokalni huškači, razni Ramuši, Šešelji, Miloševići, Tuđmani, Vučići, Vacići, Đurići i ostali ortaci.

* Da li smatrate da može da dođe do prijateljskih odnosa Srba i Albanaca, možda bar na onom mikronivou, individualnom?

– Pojedinci će uvek imati neke prijatelje, ali do beskrajne ljubavi između nas i njih neće doći. I možda i ne mora, mora doći do poštovanja ljudskih prava, i to je jedino što je potrebno. Ali sve dok imamo gore pomenute huškače neće skoro doći do normalnih uslova za život. To se svakako neće dogoditi na Kosovu gde se Srbi tretiraju kao građani drugog reda i od strane Albanaca i od strane Srba.

O Oliveru

* U pesmi pominjete i ubistvo Olivera Ivanovića, koje je vaše viđenje njegove smrti i cele afere koja se oko njegovog ubistva razvila?

– Čovek je ubijen, a mi ovde kao i obično imamo sve duplo, duplu istragu, duple pretpostavke, odličnu podlogu za skupljanje političkih poena i spinovanja stvarnosti. A porodica tog čoveka ima jedno veliko ništa, kao i svi građani Srbije. Jedino šta je ostalo je strah kada god se priča o ubistvu, da li u kafani, na ulici ili nekom trećem mestu, pre izgovorenog mišljenja se gleda preko ramena da li te neko sluša.