Živimo u vremenu globalnih splačina

I u vreme najgorih dana rata. Išao sam preko neviđenih puteva, autobusima preko Mađarske, u noćnim tovarima, skidan s vozova, hapšen. U najstrašnije vreme bio sam tamo i vraćao se ovde. Pokušao sam da obrišem granice i uspeo sam u tome za svoju intimu i za svoju svest. Granice su užasna stvar. Jedina granica koju volim je kopno-more, jer mogu jednim korakom da je prekoračim i da budem u apsolutnoj slobodi, koju daje more. To je moj osnovni motiv da sačuvam ovu obalu. Slučajno se desilo da to bude Rovinj i Hrvatska, koja je na moju štetu još uvek u animozitetnom odnosu prema Srbiji i Srbija prema Hrvatskoj. Pa sam ja zbog tih svojih urona i izrona na vazduh dobio jednu vrlo negativnu čaršijsku i palanačku oznaku. Tako da sam u ono najgore vreme prozvan izdajnikom. I s jedne i s druge strane, kaže Arsenije Arsa Jovanović. Razgovor za Danas vođen je u tom morskom predelu njegovog života – u Rovinju, tokom manifestacije Dani Mirka Kovača, koju ovaj filmski reditelj i kompozitor neizostavno posećuje. Tema je bilo napretek – od njegovog života na relaciji Rovinj – Beograd, nove knjige o nastanku Bitef teatra, preko predstava „Korešpodencija“ i „Kolubarska bitka“, do saradnje sa američkim rediteljem Terensom Malikom.

Za predstojeći Beogradski sajam knjiga pojaviće se vaša nova knjiga „Obnavljanje hrama“ u izdanju Službenog glasnika i Bitef teatra, koja govori o nastanku Bitef teatra. Dugo godina ste čekali na objavljivanje ovog rukopisa. Zašto?

– Pokušavao sam, možda nedovoljno borbeno, da zainteresujem nekog od izdavača. Obratio sam se prvo svom udruženju, ako je to moje udruženje, Udruženju dramskih umetnika. Bilo je slatkorečivosti i obećavanja napretek uz dobru kafu u udobnim naslonjačama, predao sam im tekst a onda je sve potonulo u dugogodišnje ćutanje. Ništa od toga nije bilo, sretao sam se sa ljudima iz Udruženja, grlili se i ljubili ali pomena o rukopisu pri tom nije bilo. Glumci najčešće zaboravljaju sve sem svojih uloga a i njih ponekad. Digao sam od njih ruke. Obratio sam se onda Bitef teatru, dao im jednu pa drugu verziju teksta smatrajući da bi oni prvenstveno za to mogli biti zainteresovani. Ništa sem mnogo izgubljenog vremena. Zatim sam to ponudio jednom privatnom izdavaču ali trebalo je sufinansirati izdavanje sopstvene knjige kako to mnogi čine. Odustao sam, ne zbog para nego zbog izvesnog osećanja poniženosti. Onda, posle mnogo godina, uz pomoć gospodina Kukića i Gradca, Službeni glasnik prihvatio se izdavanja knjige. Rukopis je doživeo izvesnu kastraciju, ali me to nije bolelo, verovao sam uglednom uredniku, ali da li će mi pomenuti operativni zahvati strogog urednika kasnije zaboleti kad budem pročitao knjigu, videću. Ova moja mala rukopisna odiseja verovatno je minijaturna u poređenju sa sličnim odisejama mnogih pisaca, ali to je priča koja traje od kako se knjige štampaju.

S kakvim idejama je nastajao Bitef teatar? Čime ste se vodili?

– Nema tu nikakvih ideja i ideologije. Ono što se podrazumevalo je reč Bitef, ona je u sebi sadržavala sve. Treba imati na umu da su Bitef teatar, zamisao Mire Trailović, i Bitef festival dve različite stvari. Mira je administrativnom torturom, odlaskom u penziju, sklonjena sa mesta upravnice Ateljea 212 – apsurd, naravno – ali kako je bila kao velika reka kojoj ništa ne može zaustaviti tok bacila se svom silinom na osnivanje Bitef teatra u neosvećenoj crkvi na Bajlonijevoj pijaci. Nepredvidljiva surovost života tu je moćnu reku Miru Trailović počela da zaustavlja iznenadnom bolešću. Modroj vladarici bio je potreban naslednik, neko koji će preuzeti radove na izgradnji i formiranju Bitef teatra u najrizičnijem trenutku. Izvukla me je iz mog rovinjsko sanktuarija i kao veliki vrač hipnotisala me tom ponudom. U meni su tada još tinjale moje nekadašnje pozorišne vatre koje je Mira prodžarala. Moj vulkan je izbio na površinu, našao sam se u besprimernom haosu nastanka novog pozorišnog svetilišta. O tome govori knjiga. Ali govori i o mom paralelnom životu koji sam oduvek vodio. Velika reka Mira Trailović usporavala je svoj tok, prestajale da teče sve dok se nije zauvek zaustavila i nestala. Ali ostala je zamisao, jedna druga večnija reka. Sve se to događalo u jednom nesrećnom vremenu po sve nas čije posledice još traju i trajaće. Otišao sam iz Bitef teatra nepune dve godine posle otvaranja. Besprimereni haos vladao je zemljom, u ljude su ušle horde đavola, nisu mimoišle ni mnoge iz preostale ekipe Bitef teatra. Deo dragocenog prostora crkve dali su na dugogodišnje korišćenje jednoj pa drugoj pa trećoj kafani. Ponovo sam se vratio na ivice kopna, plovio na svojoj Galioli, često kao ukleti Holanđanin.

Kako vam se čini današnja beogradska pozorišna scena?

– Znate šta, pozorište je sustiglo „Sedam gladnih godina“ mada se taj broj umnožava. To je kao u prirodi. U poslednje vreme primetili smo da su nestali vrapci, pobojali smo se da ih nikad više neće biti. Sad su sa svih strana navalile smrdibube. U moru se pojavljaju milioni nekih neobičnih planktona, jadranski ribari boje se da će im planktoni uništiti ribu kao što se to dogodilo u Crnom moru. To su neki prirodni ciklusi, nepredvidljivi, ljudi tu ne mogu ništa kao što ne mogu protiv razarajućih požara u Kaliforniji ili zemljotresa u Južnoj Americi i drugde. Moramo čekati da nestanu planktoni, da se vrate vrapci, da vaskrsne pozorište. Protiv zemljotresa ne možemo ništa. Možda će u naše pozorište stići kakav spasilac. Nazirem ga delimično u Andrašu Urbanu. Ali vaskrs pozorišta nije fenomen jednog čoveka već celine. Nije to kao u literaturi gde se u najcrnje vreme javlja proročanski pisac obnovitelj literature. Pozorište je jedan od mnogobrojnih slojeva određene kulture, određenog društva, određenog istorijskog trenutka. Ne krivimo olako pojedince, današnje reditelje i druge pozorišne stvaraoce, oni su samo reagensi. Kao što od vode, u koju ulijemo sirište, ne možemo napraviti sir tako ni oni ne mogu moćnije dejstvovati u splačinama koja ih okružuje, pa i onda kada su talentovani. Da ne kukumavčim da živimo u vremenima globalnih splačina. Ali to nije nikakva novost. Preostaje da se nadamo da se Sedam gladnih godina neće pretvoriti u Sedam gladnih vekova. Ludaci su počeli da vladaju svetom, to je apokaliptično.

Kada se govori o nekom srećnijem periodu srpskog teatra, najčešće se pominje vaša predstava „Korešpodencija“. Kako je vi pamtite? Ta predstava imala je neverovatnu glumačku ekipu: Danilo Stojković, Zoran Radmilović, Mira Banjac, Ružica Sokić, Petar Kralj…

– Nije neverovatna bila samo ekipa nego pre svega kako jednu prepisku na sceni pretvoriti u zanimljivu dramsku radnju. Poverovao sam da je to sasvim mogućno imajući u vidu da svaki pisac pisma neminovno zamišlja i svojim mentalnim okom vidi onoga kome se obraća, on je „s njim“ u njegovoj ili svojoj sobi, oni su na neki način zajedno dok se dopisuju, zamišljaju kako će reagovati na pismo onaj kome se piše. Od tog mentalnog fenomena do scenske materijalizacije bio je samo jedan korak. I to je u punoj meri proradilo. Povremeno mi je dolazilo do saznanja da su i Mira i Mihiz i njihova okolina očekivali najgore, totalni krah, srećom da me to uopšte nije opterećivalo sem kad je Mira dolazila na probe i bez ikakve samokontrole mešala se u ono što sam radio, dovodila, primerice, nekakve devojke da statiraju gole kako bi predstavu učinila zanimljivijom! Budalaština. Ali nastavila je sa tim svojim intervencijama sve dok se nisam dosetio da insceniram svađu sa njom tako što sam napuštao probu i izlazio na zadnja vrata kada sam čuo da dolazi. Pre toga rekao sam Bati i ekipi da ću se, naravno, vratiti čim ona ode. Ali Mira ne bi bila Mira da nije bila opsesionantno uporna, nastavila je sa špijunažom tako što se onda uvlačila između zavese i zida u prostoriji u kojoj smo držali probe. Rekao sam jednom Bati, namignuvši mu, da bismo u „Korešpodenciju“ mogli ubaciti scenu iz Hamleta u kojoj on mačem ubija Polonija skrivenog iza zavese. Mira je izašla iz zavese, nasmejala se, a ja napustio probu. Više nije dolazila sem kad smo sišli na scenu. Prestali smo da govorimo, sve do premijere, uprkos njenim upornim pokušajima. Na premijeri sam joj kupio buket ruža i izljubio je.

A kako danas gledate na sve što se dešavalo sa predstavom „Kolubarska bitka“? Sa kakvim ste je idejama vi pravili?

– Kad je to počelo, ja sam bio čist kao ovaj dan. Nikakvu nacionalnu i nacionalističku ideju nisam imao. Osim što sam znao da je to jedna velika priča, koja je bila zabranjena, ignorisana, gurnuta pod tepih… Generacije su počele da je zaboravljaju. Da ste tih dana intervjuisali hiljadu ljudi, ne verujem da bi petoro njih znalo za Kolubarsku bitku. Zato sam ja hteo da se ta velika epopeja pojavi na sceni. Janež Šenk bio je upravnik pozorišta i on je od Dolanca tražio dozvolu da se igra ta predstava. Dolanc je odgovorio: „Ne možemo Srbima da zabranimo da igraju svoju Kolubarsku bitku“. Dobili smo dozvolu. Ali meni je ostao u sećanju red za predstavu koji je bio par stotina metara. Uvek je bilo 200 ljudi preko broja mesta, a pozorište je od toga živelo. Bilo je neverovatnih stvari u prvih nekoliko nedeljama. Jedan seljak, koji je učestvovao u Kolubarskoj bici, putovao je 12 sati da bi stigao u Beograd da gleda predstavu. Mene je to zanimalo. Kasnije je došla nacionalizacija predstave. I naravno da sam ja tu ni kriv ni dužan došao na spisak delinkvenata.

Znali ste da delo Dobrice Ćosića može biti problematično…

– Nisam na tako nešto uopšte mislio kada sam radio na „Kolubarskoj bici“. Zaboravio sam čak da je to napisao Ćosić, čitao sam tekst kao da čitam neke zapise iz istorije, što tekst „Kolubarska bitka“ najvećim delom i jeste. Taj deo istorije mog naroda poneo me je. Ni sa Dobricom ni sa Mihizom u to vreme nisam kontaktirao niti su oni mene kontaktirali, ne sećam se nijednog sureta sa njima sve do premijere. Svuda je tinjala bojazan kako će se poduhvat završiti, ostavili su me samog sa glumcima, nisam to smatrao izdajstvom već prednošću. Posvetio sam se teatru, čime sam se prvenstveno i isključivo bavio a ono drugo, politika i ostalo nije mi, srećom, ni na pamet padalo, toga sam postao svestan posle dvadesete ili pedesete reprize, shvatio da se, dok sam radio na predstavi, događala jedna druga drama ili farsa ili groteska, u svim slojevima čaršije, nacionalne, srpske, a onda i šire.

Kakav ste kasnije imali odnos prema Dobrici Ćosiću?

– Oduvek sam bio izvan svih političkih i s politikom u vezi društvenim zbivanjima. Prestao sam da komuniciram s Dobricom. Poslednje čega se sećam bila je večera sa engleskim ambasadorom, na koju me je pozvao. To je bilo posle premijere „Kolubarske bitke“. Bio sam u tom društvu izlišan, nisam se trudio da uđem u igru, osećao sam da to ne vodi ničemu. Posle smo jedno drugom jedva izgovarali dobar dan ili dobro veče. Nije mi to prijalo. U vreme mojih studentskih dana, Dobrica i mnogi drugi „važni ljudi“ redovno su dolazili u moj studentski sobičak na Studentskom trgu, ali po svemu sudeći njih je više privlačilo prisustvo mojih drugarica, balerina i drugih zavodljivih sirena, čestitih devojčica zbog kojih su se oni samo mogli oblizivati. Svejedno, bile su zanimljive večeri sa puno smeha, poneke čašice i dobre muzike. Ponekad sam ih ostavljao i izlazio u grad, jednom otišao u bioskop, kada sam se vratio kući, zatekao sam na ulazu tri crna mercedesa sa šoferima koji su dremali na svojim sedištima. Začudio sam se otkud oni tu pred kućom u kojoj sam stanovao, onda shvatio da su to bili šoferi značajnih političara tog vremena, posetilaca moje skromne studentske sobice. Da nisam bio ono što sam bio i što sam i danas, mogao sam sa lakoćom izdejstvovati sebi kakav stančić ili atelje o kome sam sanjao celog života i koji mi dan-danas nedostaje. To je jedan od razloga što sam tako često odlazio u svoju rovinjsku kući da uživam u prostoru i tišini, da radim na miru u svom privatnom i od svega zaštićenom ambijentu. Mnoge moje kolege, tada ali i u vreme Miloševića, imale su taj „dar“ da se okoriste poznanstvima s narodnim vođama i gospodarima društva, dobijali su stanove i ateljee. Da ih ne imenujem.

Proglašavani ste za nacionalistu, a kasnije ste postali izdajnik. Kako vi gledate na to?

– Zanimljivo je da je otišlo na hiljade ljudi iz Srbije. Ali izdajnik si samo ako odeš u Hrvatsku. Ako odeš u Austriju ili u Zanzibar, nisi izdajnik. Naprotiv, pišu o tebi. Kakav čovek, otvorio farmu krompira. Promoviše Srbiju sa krompirom. A ja mogu da napišem dve knjige i ni govora o tome. Mirko Kovač mi je ispričao da sam u ono vreme bio na nekakvom spisku za streljanje u Hrvatskoj. Da treba da se pazim, jer mi je glava u torbi kao i njegova. A tamo u Beogradu je ta mržnja bila provincijalno-čaršijska. Ona se u mom rodnom Beogradu i ne razlikuje od neke kasabe iz 17. ili 18. veka. To je zavist. Nema tu nikakvog patriotizma.

Kako danas gledate na odnos Zagreba i Beograda? Ovih dana je otkazana poseta Aleksandra Vučića Zagrebu…

– To su bedne, provincijalne čarke. To je tragičan teret na grbači oba naroda. To naoružavanje. Zašto? Pa neće oni praviti vatromet. Nema druge svrhe imati top nego pucati na druge ljude. Ko koga sad tu ugrožava? Uvek se razmišlja o potencijalnom sukobu. Ali sa tim pretećim senkama, sa tim migovima i čudima, kojima se i jedan i drugi jadan i zaluđen narod raduje, dobili smo novu svest a izgubili onu svoju pravu civilizovaniju prirodu. Ljudi se u Srbiji raduju što su dobili migove od Rusa, kao što se oni u Hrvatskoj raduju oklopnim vozilima koja im šalje NATO. To je strašna priča. Dva mala naroda, jedva primetna na velikoj planeti Zemlji.

Kako vi danas živite između svega toga?

– Istra ima jedan trag kosmopolitizma i dan-danas. Živela je pod svim mogućim režimima sa svim mogućim nacijama. Istra je konglomerat raznih nacija. Navikla je da ima mnoge religije i mnoge jezike na mnogim mestima.

Plašite li se da će vam se prostor još više suziti i da će biti još granica? Pojedinci u Istri najavljuju da će pratiti scenario Katalonije….

– Katalonski slučaj je veoma složen i teško ga je svesti na da ili na ne. Granice uopšte, uglavnom neprirodne, nastale sticajem okolnosti, opravdanih ili ne, nikada opravdanih u potpunosti, nastale su istorijskom dinamičnom evolucijom. Tako će biti i ubuduće. Lako je Australiji ili Novom Zelandu, njihove granice postavila je prirodna geografija, više geologija nego ljudi i njihovi politički, nacionalni i verski zanosi. Ljudi su međusobno ograđeni tarabama svake vrste. Bilo bi idealno kada bi svaka kuća i svaka porodica imale oko sebe opkop, kanale sa vodom kao što su imali gradovi i zamkovi u prohujalim vremenima ali to nije mogućno pa su nam tarabe deo života. Ali i kad bi to bilo mogućno, pitam se koliko porodica unutar zidova svojih stanova ili kuća ima unutrašnje tarabe, muž u odnosu na ženu ili žena u odnosu na muža, sinovi u odnosu na roditelje i obratno. Tarabe su nevidljivi nameštaj unutar kuća i stanova. E pa, iste takve tarabe dižu države i društvene zajednice i spolja i iznutra. Nema tu ničeg za čuđenje. Nažalost, problem tih taraba često se rešavaju ratom i razaranjem, smrću. Posledice tih razaranja i tih smrti stvaraju uslove za nove tarabe. One su neuništive, tarabizam je jedno od prokletstava ljudskog roda. Sećam se jednog sjajnog Meklarenovog filma, gledao sam ga kao student, o sporu vlasnika dveju kuća, bitka oko jednog cveta. Apsurd opisan divnim pesničkim jezikom filma. Poučno, ali sva se zla od kako je sveta i veka ponavljaju, iskustva iz prošlosti retko su koga izlečile na globalnom planu, možda više u ponekom ličnom životu. To je jedno od prokletstva ljudskog roda uopšte. Tarabizam.

Poslednjih godina najviše se pominje vaša saradnja sa Terensom Malikom. Hoćete li da ispričate kako je došlo do toga i zašto traje sve ove godine?

– Već 20 godina radim za Teresa Malika. I uvek imam po nekoliko fragmenata u njegovim filmovima. Počelo je kada je Terens čuo „Kremansko proročanstvo“. Tražio je dugo tu kasetu i čuvao je sve dok nije napravio film „Tanka crvena linija“. On stalno menja kompozitore, a mene drži stalno. Ali ja nisam neko ko pravi „main score“ za film. Sve mi se čini da sam ja njemu neka vrsta inspiracije za skretanje sa tradicionalnih tokova. Ne mogu da objasnim njegovu skoru opsesivnu potrebu da koristi moja dela za svaki film. To je neobično.

Čime se vodite u radu sa Terensom Malikom? Na osnovu čega nastaju vaše kompozicije koje stavlja u svoje filmove? Šta on od vas traži, kako vas vodi?

– I dalje na isti način sarađujemo. Ja svoju muzičku i zvučnu formu šaljem Maliku, a on pravi odabir tih fragmenata i ubacuju ih u svoje filmove. On sad radi film o jednom religioznom austrijskom seljaku koji je na vrhuncu nacizma odbio da obuče nemačku uniformu, čime je doveo u nepriliku ne samo svoju porodicu, meštane i crkvu, nego i esesovce. Ja sam celu prošlu zimu radio na osnovu njegovih zahteva, molbi, uputstava, sugestija… Poslao mi je glasove glavnih glumaca, da ih inkorporiram u strukturu svojih kompozicija. To je austrijsko-nemačka produkcija i film će biti na nemačkom jeziku. To je vrlo razrađena saradnja. Mi tri-četiri meseca komuniciramo. Ali on neprestano menja svoje ideje, evoluira… nikad se ne zna kako će to na kraju izgledati.

Mislite li da biste na taj način mogli da sarađujete sa nekim drugim rediteljem?

– Ja imam jednu malu patnju. Više bih voleo da se moja muzika pojavi na sceni, zato što sam 20 godina radio u teatru. Ali tu nema nekog interesovanja. Kompanija Marta Gream i Načo Duato… oni su napravili jednu koreografiju na osnovu moje muzike u Martha Graham Dance Company u Njujorku pre dve godine. To mi je pričinilo veliko zadovoljstvo.

Arsenije Arsa Jovanović je pozorišni, televizijski, radijski i filmski reditelj. Takođe je kompozitor elektroakustičke i konkretne muzike, povremeno prevodilac, fotograf i pisac. Autor je više pozorišnih adaptacija i televizijskih scenarija, potpisnik brojnih tekstova i adaptacija za radio, dobitnik nagrada Prix Italia, Premio ondas, Acustika International, Radio France International, meksički Radio Educacion, dobitnik Oktobarske i Aprilske nagrade grada Beograda. Radio je na eksperimentalnim projektima u studijima RAI u Rimu, na WDR u Kelnu, SFB u Berlinu, austrijskog nacionalnog radija ORF. Autor je knjiga „Kosančićev venac 19“ i „Priče sa Galiole“. Objavljivao esejističke tekstove u časopisu „Teorija i praksa“ i drugde. Dugogodišnji je saradnik holivudskog reditelja Terensa Malika.