Živojin Pavlović: Jedno putovanje u Suboticu

Više je ličio na buvljak, kao i ceo grad, i cela zemlja tih godina, uostalom. Knjige ionako nisu više značile bog-zna-šta, bile su slaba uteha u sveopštem, krvavom slomu dojučerašnjeg sveta koji se produžio na celu deceniju; trajalo je i trajalo, bez izgleda da će se završiti…

Jedini primetan, suštinski književni događaj vredan pomena, neuprljan rugobnim vremenom, na tom sajmu bio je izlazak proznog ciklusa „Divlji vetar“, pisca i filmskog reditelja Živojina Pavlovića. U deset knjiga pomenute sage pisane tokom dve prethodne decenije stali su romani i priče koje prate sudbine članova porodice Jotić iz istočne Srbije, od Timočke bune (1883) do druge polovine 20. veka. Pavlović nije, po svojoj prirodi, bio posebno sklon promocijama, književnim večerima i debatama; koliko pamtim, imao je prilično rezervisan stav prema javnim istupima, kao da je prezao od njih, a nije bio ni posebno nadahnut govornik. Pa se i na sajmu pojavio samo jednom; pozdravili smo se, dao mi je knjigu priča „Krugovi“ kojom se „Divlji vetar“ okončava. Upoznao sam ga 1982. kada sam, na tada prestižnoj književnoj tribini beogradskog Doma omladine „Kod Orfeja u 8“, kao mlad kritičar govorio na promociji njegovog romana „Zadah tela“. U jednom času, želeći valjda da budem duhovit i da malo potisnem uzbuđenje jer govorim u prisustvu reditelja čije sam filmove odreda gledao, a pre Nikole Miloševića koji mi je godinu ranije bio profesor i na postdiplomskim studijama, upitao sam Živojina Pavlovića zašto toliko voli uši svojih junaka. I zaista, malo-malo, dok u dobrom realističkom maniru opisuje izgled i delanje svojih likova (teško da bismo ih mogli nazvati „junacima“, pre marginalcima, autsajderima, antiherojima) Pavlović ne propušta priliku, meni neznano zašto, da oslika i njihove uši.

Zbunjen, samo je izustio:

– Nisam primetio.

Dupke puna sala se glasno nasmejala. (Dobro je, prošao sam, pomislih.) A bila je puna i zbog toga što je profesor Nikola Milošević imao, u ono vreme, nekoliko desetina, možda i celu stotinu redovnih slušalaca, bilo o čemu da govori. Ponekad, u stvari često, kada je iste večere imao po dva istupa, završavajući jedno izlaganje i uz izvinjenje žureći na drugo, za njim su odlazili i njegovi slušaoci. Pa smo se zbog toga u „Vinaverovom sokaku“, rubrici „Književne reči“, tada važnog glasila u kom sam kratko i sam bio urednik, zavitlavali dajući kratku vest: „Obaveštava se književna javnost, a posebno publika profesora Nikole Miloševića, da on tog i tog dana neće držati nijedno predavanje.“ Kako god, posle promocije „Zadaha tela“ ostali smo u kratkom razgovoru. Pavlović mi se zahvalio uz opasku koju sam kasnije od njega čuo još nekoliko puta – da ljudi u onome što piše uvek vide nešto o čemu nije mislio dok je pisao. „Znate, Mihajlo, tekst, kada je pravi, uvek je jači od pisca“, rekao je nešto tako ili tome slično, i sada, decenijama kasnije, vidim da bi to mogla biti jedna od dominantnih ideja njegove umetnosti. U filmovima se to u naše doba zapaža možda bolje nego u knjigama. (Nedavno sam ponovo gledao klasik „Kad budem mrtav i beo“, a potom, slučajno, u večernjem ispiranju mozga pri biranju TV kanala, i dobar deo kasnijeg, manje uspelog „Dezertera“. Oba filma danas mi liče na crno-beli san, a počeli su od kadriranja brutalne, ružne stvarnosti.)

Onda je on mene pitao:

– Čuo sam da ste bili košarkaš?

Ne pamtim šta sam mu odgovorio. Verovatno sam mu uzvratio pitanjem otkud to zna, ko mu je rekao, ili sam jednostavno potvrdio, pre će biti ovo drugo.

– A meni ste zaličili na gladijatora, sa onim ušima. Kidate uši.

I od tada me je zvao „gladijator“. Prešlo mu je u naviku, kad god bismo se videli, a to je bilo relativno često. S njim sam putovao u Zagreb da bih govorio na promociji njegove pripovesti „Raslo mi je badem drvo“. Tada sam upoznao Igora Mandića, valjda prvu i poslednju jugoslovensku kritičarsku zvezdu posle Mihiza. Iste godine (1988) objavio sam u „Književnim novinama“ obiman, kasnije u dva-tri navrata preštampavan razgovor sa Pavlovićem, a naredne godine priključili smo se Nezavisnim piscima. Pavlović nije bio na osnivačkom sastanku u Sarajevu, ali jeste nekoliko meseci kasnije, na susretu u Bijeljini…

Onda je đavo (ili je to bio bio neku faustovski samit, ne znam) konačno došao po svoje. Počeo je rat, provalilo je ludilo, nijedna teorija haosa to nije mogla u svemu da predvidi, još manje da objasni. Stvarnost se pretvorila u noćnu moru, pamtim kako tri akademika na mom fakultetu stoje u redu da prime platu u vrednosti od dve nemačke marke i pažljivo slušaju „tetkicu“ dok ona nekoj svojoj poznanici u redu objašnjava kako se od mleka u prahu, koje smo sa zubnom pastom i deterdžentom dobijali kao sindikalni dodatak, pravi bela čokolada. I pamtim kako na centralnom gradskom trgu iz nekog olupanog kombija u masu bacaju vekne hleba, stari ljudi se guraju i otimaju… Šta se tada moglo postići knjigama… Povremeno bih se, u toj gunguli, video i sa Pavlovićem, nismo mnogo razgovarali; kada sam u „Književnoj reči“ objavio priču „Podvožnjak“, o starom podvožnjaku iz ’68 koji je iz zemlje izranjao na moje oči jer se na njegovom mestu pripremala gradnja novog novobeogradskog bloka (danas je tu benzinska pumpa) pozvao me je i samo kratko rekao: „Gladijator, dobra vam je priča“. Sve vreme smo bili na vi.

Sve dok…

I već je stigao taj sajam (1993), sa kojim sam počeo ovu priču. Sumoran, da sumorniji ne može biti. Knjige i knjige, ko zna čije, ko zna o čemu, ko zna za koga… I na tom vašaru, među pljeskavicama i šećernom vatom – „Divlji vetar“. Nedostajao je samo ringišpil i snimanje Pavlovićevog novog filma bi moglo da počne.

Pa se nekako dokotrljala i Nova godina. Čika Avram prekinuo je sumanutu inflaciju uvođenjem novog dinara. Jedan dinar – jedna marka.

Negde u kasnu zimu, ili je već bilo rano proleće, zazvonio je telefon. Pavlović.

– Mihajlo, hteo bih nešto da vas pitam. U stvari, imam jednu molbu.

– Recite, Žiko.

– Znate, imam sutra uveče u Subotici promociju „Divljeg vetra“. Voleo bih da vi govorite.

– Vrlo rado, bih stvarno, ali kako, sutra!? Zašto mi niste ranije javili, bar dva-tri dana, da nešto pripremim.

Kratka stanka. Tajac. Onda Pavlović:

– Znate, honorar je sto dinara. (Dobro sam čuo, 100 dinara! Pet mojih asistentskih plata.)

– Kada krećemo? – bilo je jedino što sam uspeo da proslovim.

I tako, putujemo limuzinom Pavlović i ja za Suboticu, na književno veče u gradskoj biblioteci. Put je protekao dobro, i svašta nam je dok smo jurili ravnicom padalo na pamet; da nas je neko snimao, dobru priču bi mogao o tome napisati, mahom književna zbitija sa priključenijima u dobrom sostojaniju, i proče.

Stižemo pred biblioteku, na ulaznim vratima je plakat koji najavljuje veče. Čitam, i nigde ne vidim svoje ime. Na listi govornika je ime drugog kritičara, koji nije sa nama.

– Ovo mora da je neka greška – kažem. – Najavljen je taj i taj, a ne ja.

– Otkazao mi je sinoć, petnaest minuta pre nego što sam vas zvao. Bilo mi je nezgodno da vam to pomenem.

– Ma, ništa, Pavloviću, sve je u redu. Navikao sam ja da sedim na klupi za rezerve, vi znate da sam bio košarkaš. A govoriću i pod drugim imenom, što me oslobađa obaveze da govorim pametno. Sve što kažem piše se nekom drugom na završni račun.

Smejemo se.

Veče kao veče. Dvadesetak ljudi u polumraku. Govorim o istočnoj Srbiji kao Pavlovićevoj Joknapatofi, o ljudima pogubljenim u istoriji, o paralelama sa filmovima. Posle govore i drugi, na kraju ustaje Pavlović, zahvaljuje se publici i kritičarima, i dodaje samo jednu jedinu rečenicu:

– Prošle godine obilazio sam pećine istočne Srbije. Ličile su mi na ž… p… o…

Vode nas na večeru, u neki palićki restoran. Pavlović seda u sam ugao sale, saginje se prema meni i kaže:

– Sedite pored mene, da nam se neko ne nakači. Ostajemo pola sata, najviše sat, i idemo, da ne zatrajemo iza ponoći.

(Pavlović je ranoranilac, znam to iz pređašnjih razgovora. Ustaje u pet, piše svakog jutra, stranicu, dve, tri. Obavezno spava posle podne. Potom čita, gleda filmove, rediguje napisano, ponešto zabeleži u dnevnik, razmišlja kraj svoje zbirke pištolja…)

Ulazi muzika, tamburaši sa kontrabasom. Primaš falšira. Stiže roštilj, ljudi razvezuju kravate, dame se hlade jelovnicima, raste crvenilo na licima, sve podseća na kadar iz nekog nesnimljenog Pavlovićevog filma.

U neko doba preko puta nas seda sredovečni čovek, izgleda da je malo mokar iznutra. Prineo je svoju čašu, vidim, razgovarao bi sa Živojinom, pribijenim uz ćošak. Nema se kud, scena je postavljena.

– Čestitam, lepe su vam knjige, gospodine Pavloviću – kaže kicoški odeven gospodin, „biznismen“, možda potencijalni sponzor. (U ono vreme, o kom se danas pišu romani, ni sahrana nije bila moguća bez sponzora; čoveku je naprosto bilo neprijatno da umre, da baci porodicu u dugove i neplaniran trošak.)

– Hvala – kaže Ž. Pavlović, pomirljivo. Diskretno me dodirne laktom, znak da u povoljnom trenutku kažem kako je vreme da pođemo, čeka nas put.

– Znate – nastavlja slučajno-namerni sagovornik – od svih vaših knjiga najviše volim „Hazarski rečnik“!

– Da – kaže Pavlović. Na njegovom licu nema nikakve promene.

– Hteo sam da vam donesem primerak da mi ga potpišete, ali mi ga sin nije dao. Kaže da ga ne ispušta iz ruke, to mu je omiljena knjiga.

– Lepo – uzvraća Pavlović. – Dobro je da mladi ljudi danas ipak nešto čitaju.

– A nabavio sam i ovu novu – ne odustaje ljubitelj književnosti. – Ovu sa vetrom.

„Valjda će sad uspeti da pogodi naslov“ – pomislim. „Barem je negde pročitao da je večeras bilo reči o ‘Divljem vetru'“.

– Ovu, kako ono beše, sa stranom, da, sa spoljnom stranom vetra, da, da. Ali, sin mi ni nju nije dao. Hoće da je prvi pročita.

Ovo već liči na pripovedačko preterivanje. Ali, na časnu reč, kunem se da je baš tako bilo, gotovo od reči do reči.

– Naravno – kaže Pavlović uljudno, ali sad ipak sa nekom skrivenom nervozom u glasu. – Mihajlo – okreće se prema meni. – Šta mislite, da li je vreme da krenemo?

– Kako vi kažete, Žiko.

Ustajemo, pozdravljamo se, napolju već čeka vozač. Polazimo za Beograd.

U putu, malo-malo, ja ću Pavloviću:

– Gospodine Pavloviću, od svih vaših knjiga ja najvolim „Hazarski rečnik“.

– Da – prihvata on. – To su mi rekli i u Izraelu. Koja razlika, Pavlović, Pavić, sve je to isto.

– Naravno – potvrđujem.

Posle pola sata, negde kod skretanja za Vrbas, ja ću opet:

– Nešto mislim, od svega što ste napisali najbolji je roman „Hazarski rečnik“. Kako se vama čini?

– Da, da, šta bi drugo moglo biti – dodaje on. – Sve ostalo u mutno Dunavo.

Kod Novog Sada, već postajem namerno dosadan:

– Sve, sve, ali „Hazarski rečnik“, nema mu parnjaka.

– Hm, biće da je zaista tako – odgovara reditelj „Zasede“, po glasu bi se reklo da počinje da kuva. Sedi na prednjem sedištu, ne mogu mu videti izraz lica.

Negde kod starog puta za Batajnicu, eto mene upornog:

– Strukturno i semantički posmatrano „Hazarski rečnik“ je bez sumnje vaša najkoherentnija i estetski naj…

– Gladijator! – prekida me.

– Molim?

– Da se ti malo nosiš u …

Tako smo prešli na ti.