„Život ide dalje, ali mi smo stali 3. maja“: Nastavljeno suđenje u slučaju Ribnikar

Svoje svedočenje danas je najpre nastavila Nina Kobiljski, majka jedne od ubijenih učenica, pričom o danima koji su usledili nakon tragedije.

„Nikada ne bismo pomislili da ćemo moći da se pronađemo u narodnim izrekama. Život zaista ide dalje, on ne staje, ali mi smo stali 3. maja. Pitanje je da li ćemo moći da nastavimo za životom, a kamoli sa njim“, rekla je vidno potresena Kobiljski.

Ona je istakala da će za njihovu porodicu najveći uspeh biti povratak u funkcionalnost.

„Šta znači da čovek ostane jak? To je samo sposobnost da zadrži zdrav razum. Ne možemo da povratimo decu, prigrlili smo tugu i patnju kao doživotnog saputnika. Ova bol nije kraj uništenja naših života. To je naša borba“, rekla je Kobiljski.

Opisala je i sate i dane nakon tragedije, kao i sahrane, te dodala da je njihova patnja „opipljiva“.

„Osećam kako mi konstantno krvari srce. Fizička manifestacija duševne boli je toliko jaka da ne mogu da ocenim koje je oštrine. Dragan (suprug, prim.aut.) ima toliko boli u grudima da u pola noći ide u sumanuto duge šetnje“, opisala je ona.

Kobiljski je objasnila i kako izgleda život nakon maja.

„Svaki dan kada idem na posao prolazim putem na kom sam saznala za pucnjavu u školu. Svaki dan plačem dok vozim i molim se da bezbedno stignem, da nikog ne povredim. Osećam se kao hodajuća tuga koja isijava patnju. Ljudi treba da budu srećni, zato se i krijem. Stalno gledam dole da stvorim distancu da ne uznemirim nekoga“, rekla je kroz suze.

Istakala je i da protok vremena donosi smenu problema, ne i rešenje.

„Osećanje nemoći da nešto promenimo, zaštitimo nekoga, osećamo grižu savesti. Pitam se da li sam je slagala jer sam je usmeravala kako jesam. Stradala je na mestu na kom je trebalo da bude bezbedna. Kakav savet je trebalo da joj dam da bi mogla da se skloni i spasi? Osećamo se iznevereno, osećamo žal. Posle 3. maja se ništa nije promenilo“, rekla je.

Kako je naglasila, do tragedije je doveo niz roditeljskih i sistemskih postupaka.

„Želeli bismo da pitamo da li im je žao što su držali oružje u stanu, što su ga vodili u streljanu i izložili ga sadržaju koji nije dobar za njegov emotivni razvoj i stanje. Da li im je žao što im dete nije imalo razvijenu osnovnu ljudsku osobinu – empatiju“, rekla je Kobiljski vidno emotivna.

„Ne osećam mržnju prema njemu, već žal zato što mu nisu pomogli. Ovo nije smelo da se desi. On je u kriznoj situaciji primenio obrasce ponašanja njegovih roditelja. Na taj način je lečio frustraciju. Ovo se probilo iz njihove kuće i izlilo na celu naciju. Stotine svetova zavio je u crno“, kazala je.

Istakala je da su roditelji dečaka imali odgovornost da do tragedije ne dođe i nisu je ispunili.

„Ako je neko čisto, to je dete. Ako nekome verujemo, to su lekari. Ako je neko mesto bezbedno to je školska klupa“, izjavila je na današnjem ročištu.

Navela je da bi roditelji dečaka trebalo da imaju makar osećaj odgovornosti prema društvu.

„Niko mi nije rekao ‘žao mi je’. Jedine dve reči koje smo čuli su ‘nisam kriv’. Za masovno ubistvo se ne sudi nikome. Sve to je razarajuće, kao da vam neko stalno kopa po živoj rani“, rekla je.

Kobiljski je govorila i o ulozi škole i njihovom stavu pre, ali i nakon tragedije, te da stručno osoblje nije ništa preduzelo da do iste ne dođe.

„Patim što njegovi roditelji njemu nisu bili uzdanica da će mu pomoći i što svesno i odgovorno nisu rešili problem. Ništa od ovoga nije trebalo ni smelo ni moralo da se desi. Kao da smo zaglavljeni u 3. maju i čekamo neku drugačiju vest“, rekla je ona.

Punomoćnica porodice dečaka je postavila pitanje da li je do porodice došla informacija da majka želi da se sastane sa njima, kao i da želi da pomogne novčano, što je Kobiljski negirala.

Danas je, vidno uznemiren i potresen, govorio u Dragan Kobiljski.

„Uznemirava me i zabrinjava mogućnost da porodica dečaka bude na slobodi. Jako se plašim da žive po određenim pravilima i u određenom ambijentu“, opisao je Kobiljski uz navođenje pojedinačne vrste oružja i dodao da je siguran da se taj ambijent neće promeniti.

On je istakao da ne dozvoljava nikome da im oduzme ćerku.

„Uznemirava me da takav čovek kaže ‘nisam kriv’. Čovek koji je nesposoban za vojsku, ali ima arsenal oružja u kući“, uznemireno je rekao.

Tokom današnjeg ročišta govorili su i Bojan i Marija Asović, Dragana i Branko Anđelković, kao i Slobodan Negić, roditelji stradale dece.

„Ta škola je samo sedam dana posle stravičnog, nezapamćenog zločina nastavila da radi, kao da nam poručuje da se ništa nije desilo“, rekao je Bojan Asović.

„Roditelji kažu da nisu odgovorni. Ko je onda? Kako psiholog i pedagog i dalje rade u školi, a našu decu nisu sačuvali? Osećam ljutnju zbog toga što svi peru ruke, kao da se ništa nije desilo. Škola radi posle sedam dana, a Savet roditelja ima neke sulude ideje da je to i dalje škola, a ne mesto zločina“, kroz suze je istakla Marija Asović.

Dodala je da je poražavajuće kako se škola ponela posle 3. maja, te da smo kao društvo zastranili.

Poslednji je govorio Slobodan Negić, jedini od roditelja koji se tokom današnjeg pretresa obratio sa govornice.

„I ja sam pomišljao kakvi su to ljudi koji kažu da se ne osećaju krivim. Onda sam zamišljao da je moja ćerka uzela moje oružje, da sam je umesto u park vodio u streljanu i da je ona počinila takav zločin. Pomislio sam da bih ja sam otišao i rekao da prihvatam odgovornost i da mi se desi šta god ljudi kažu da treba da se dogodi. Potom sam shvatio – biti roditelj deteta koje je izvršilo takav zločin je stravično samo po sebi“, naglasio je Negić.

On je u svom govoru pomenuo i niz drugih zločina koji do danas nisu rasvetljeni u pravnom kontekstu.

„Pitam se zašto je on to učinio? Zašto su ubijeni gardisti na Topčideru? Zašto se dečak Aleksa ubio sa 14 godina? Zašto još ne znamo ko je ubio novinare koji su se za taj posao školovali i koji su odgovorno radili? Pozivam sve da se zapitaju gde je granica naše odgovornosti“, rekao je Negić danas pred sudom.

Istakao je da čovek vredi onoliko koliko odgovornosti može da podnese, a da se trenutno „odrasli dobacuju odgovornošću“ za tragediju, te da ne treba da se čudimo kada stigne račun za decenije neodgovornosti.
Iako je bilo predviđeno da danas govori i Milanka Negić, ona je odložena za sutra, kada se očekuje i svedočenje braće i sestara četvoro stradalih, što će biti zatvoreno za javnost.

Prvobitno je bilo planirano da porodica dečaka koji je počinio tragediju bude saslušana sutra, ali je taj deo postupka odložen.

Vrednost imovine tužene porodice je 598.500 evra

Punomoćnica tužene porodice Marina Ivelja je na samom početku današnjeg ročišta zatražila spajanje dva parnična postupka, kao i prekid postupka.

„Ovde su enormni troškovi. Vrednost imovine tužene porodice je 598.500 evra, dok će se javnom prodajom dobiti i manje. Ovi postupci su za porodice stradalih beznačajno mali, mizerni i iracionalni za njihovu bol. Ovo nema smisla. Imovina ne može da pokrije čak ni jednu porodicu“, rekla je ona u svom izlaganju.
Dodala je da tuženi „nose teret i odgovornost i osećaju bol“. Ivelja je dobila dva puta upozorenje suda zbog priče o novcu. Ona je potom govorila i o dokazu u vidu video i foto materijala, koji je želela da priloži, a tiče se dozvole koju je dečaku navodno obezbedio streljački klub Partizan, zbog čega su, kako je rekla, roditelji mislili da je dečaku dozvoljeno odlazak u streljanu. Dodala je i da je dečak tamo bio tri puta. Tražila je i da se za svedoka pozove sekretar Streljačkog saveza Srbije Nenad Petković. Punomoćnik porodica stradalih, Ognjen Božović, rekao je da bi o spajanju postupaka morao najpre da razgovara sa klijentima, ali da za prekid postupka nema osnova. Sudija je odbila pomenuti foto i video materijal koji je Ivelja dostavila, kao i predlog za saslušanje svedoka.