Život je čudo!

Sinoć smo stigli u Umag. Porodično. Pitali su me, zašto ponovo vodiš decu u Hrvatsku kada ste doživeli u Zagrebu napad na nacionalnoj osnovi? Kako da im objasnim da ovo nije to, ovo je Istra. Mada, apsurdno, moje mišljenje o Zagrebu nakon verbalnog napada i pretnji se poboljšalo. Veliki broj Zagrepčana me zvao da izrazi gnušanje zbog tog incidenta i da ponudi podršku. Shamso69 iz Brkova mi je na poslednjoj pres-konferenciji u Zagrebu čak i rekao: „Stari, ubuduće odmah nas zovi, imamo mi ekipu da se razračuna sa takvima“.

Pogledam telefon pred spavanje i vidim e-mail od Goce Nonin, kao i odgovor Srđe Popovića „majka mora da je ponosna“. Klikćem da vidim o čemu se radi i vidim sliku njene ćerke sa transparentom „Smrt kapitalizmu“ sa crvenom zvezdom iznad. Razmišljam kako se fotka „Sloboda narodu“ koju smo nedavno postovali savršeno slaže uz nju. Kao i logo Sea Stara. Da li je imperijalni neoliberalizam novi fašizam?

Zanimljivo je kako su protesti u Srbiji usmereni nalevo. Da li u Srbiji ima šanse da se pojavi Siriza ili Podemos, i još važnije pitanje, ima li šanse da ostvari dobar rezultat? Koliko je globalno levica u stanju da se odupre proždrljivoj neoliberalnoj paradigmi u kojoj živimo? Dok sam studirao London School of Economics, jedan profa je održao zanimljivo predavanje čija je suština bila da je neoliberalna teorija zasnovana na beskonačnom rastu čiji je osnov da su prirodni resursi beskonačni. Kako je profa slikovito objasnio, svakom detetu u osnovnoj školi je jasno da ti resursi nisu beskonačni, već da su vrlo ograničeni i da je cela teorija isfinansirana od strane korporacija koje poseduju ekonomsku teoriju na Zapadu. I to ne samo da su prirodni resursi ograničeni, već smo ih verovatno nepovratno potrošili. Do 2020. dve trećine biljnih i životinjskih vrsta koje su postojale pre 50 godina biće nepovratno uništeno. Ako nastavimo tim tempom, sasvim je sigurno da će se za 50 godina među izumrlim vrstama potpuno zasluženo naći i ljudska rasa.

Subota, 15. april

Iz sna me budi pesma „We are the champions“ iz obližnjeg kafića. Prva asocijacija na tu pesmu mi nije jedan od najvećih rock bendova svih vremena, već noć između 5. i 6. oktobra 2000. godine. Nakon što smo osvojili Skupštinu, sa bine gradske kuće Zoran poručuje da svi ostanemo okupljeni, da je ova noć kritična, da se policija i vojska pregrupisavaju i da je moguć kontraudar. Cela moja ekipa je na okupu. U prvim redovima. Hrabrost nam pojačava DŽek iz Skupštine, a to pomešano osećanje između iščekivanja napada i radosti zbog mogućnosti da je kraj najgoreg režima u istoriji Srbije pri kraju ću pamtiti do kraja života.
I onda, u jednom trenutku kreće „We are the champions“. Drugar Andrej u tom trenutku izgovara: „Osećam kao da od baš ovog trenutka, nakon godina tonjenja u ponor, konačno krećemo nabolje“. I njegove reči ostaju urezane za života, kao i slika čiče u opancima sa šajkačom, sa brkovima kao iz narodnih srednjovekovnih priča, koji opijen pobedom i verovatno nekom ljutom rakijom kao hipnotisan skače u ritmu tehna koji je dopirao iz zvučnika na kamionima ispred Skupštine nešto kasnije, mašući pomahnitalo zastavom DHSS gore-dole. Scena podseća na sliku pankera i momka sa šajkačkom sa nedavnih protesta. Još tada, u tom trenutku fascinacije kontrastom između svih tih različitih osećaja, između zapaljene Skupštine i žurke pored nje, čiče energičnijeg od većine rejvera na Dance areni, zarekao sam se da to sećanje na 5. oktobar moram pretočiti u film. Kad-tad…

Nedelja, 16. april

Iako je na prognozi bio nacrtan oblačić sa kišom, osvanuo je „lijep i sunčan dan“. Neradni dani za Uskrs su bila jedina šansa da odem iz kancelarije i obavim neodložne sastanke mesec i po dana pred festival u Umagu. Kao i da iskoristim priliku da decu sklonim iz gradskog smoga da prodišu uz more. Ali danas nema posla, ne samo zato što mi je klinac razbio telefon, već što danas idemo kod Michaella i Željke na uskršnje porodično okupljanje da se gostimo svežim rombom, kapesantama i istarskom malvazijom. Nigde se ne jede i ne pije tako dobro kao kod njih. Michaell mi objašnjava kako je malvazija kod njih zamena za vodu, dok Željka potvrdno klima glavom. Nakon ne znam koje flaše, deluje mi da počinjem da razumem. Nije loše biti Istrijanin.

Ponedeljak, 17. april

Ustajem sa mišlju koliko prijatelja i poslovnih partnera je sada ljuto na mene što im nisam odgovorio na čestitke. Objasniću im jednog dana kada popravim telefon. Bilo bi dobro da taj dan dođe što kasnije. Počinjem da razumem Koju iz Discipline, ovih par dana koliko nemam telefon osećam se sjajno. Shvatam koliko smo svi zapravo navučeni na mobilne gadžete. Ivana mi govori kako sam prisutniji, a ja počinjem da uočavam mnogo više detalja oko sebe. Umesto da proverim email ili poruke, odem da se još malo poigram sa decom. Donosim čvrstu odluku da ću makar jednom nedeljno biti ceo dan bez telefona, kao i većinu vremena na odmorima. Ovaj dnevnik ne traje dovoljno dugo da svedoči da li sam pao već na prvom koraku.

Po podne sastanak sa gradonačelnikom Umaga. Zajednički opet utvrđujemo koliko je Sea Star bitan ne samo za lokalni turizam, već i za normalizaciju duboko narušenih odnosa dve zemlje. Ovo će biti prvi put da se jedan projekat iz Srbije na tako visokom nivou organizuje u Hrvatskoj. Desetine hiljada mladih ljudi iz regiona će se provoditi zajedno i međusobno komunicirati. Očekujem u masi zastave iz svih država ex YU kao i na Exitu.

Utorak, 18. april

Put kući. Sačekali smo da prođu praznici da nas ne sačeka 5h čekanja na granici, ali se sada kvalitet te odluke stavlja pod znak pitanja. Od jutra je krenula oluja praćena kišom i snažnim vetrom. Michaelle nas upozorava da je između Rijeke i Zagreba snežna oluja, ali da je put preko Slovenije lošiji zbog pojačane kontrole od koje je i EU odustala, ali Slovenci nisu. Sa letnjim gumama se hrabro probijamo kroz mećavu kroz Gorski Kotar koji se beli kao Kopaonik u februaru. Razmišljam kako je klima otišla dovraga i usput se pitam da li je Đađa potvrdio sa ekipom iz Canvasa dolazak Standing Rock indijanaca na Exit. Oni su simbol otpora globalnim klimatskim promenama prouzrokovanim već pominjanim neoliberalizmom. Taman kada su dobili bitku, i zaustavili naftovod preko njihove svete zemlje (čitaj netaknute prirode), Tramp je celu stvar vratio na početak. Vrlo je važno da se njihov glas čuje što dalje, a najveća festivalska pozornica je odlično mesto za to.

Sreda, 19. april

Znao sam da mogu da očekujem ovakav dan, ali me intenzitet ipak iznenadio. Svaki put nakon praznika, ili nakon puta, na poslu me sačekaju kolege kao lovci jelena u čeki. Sastanci se ređaju iz sata u sat i kada su prebacili broj popijenih malvazija u Istri, sačekao me izrazito težak sastanak uveče. Tu negde je stigao i popravljen telefon. 616 novih Viber poruka. Ovo je rekord, mislim u sebi. Stižem bolestan kući nešto pre ponoći.

Četvrtak, 20. april

Budim se tokom noći sa izrazitim nagonom za povraćanje i snažnom glavoboljom. Ništa od lekova ne pomaže. Nakon par sati bez sna, uzimam kao poslednji pokušaj specijalno prirodno biljno ulje, koje je ženin otac koristio uspešno se lečeći od raka. Bol popušta i uspevam da odspavam par sati.

Ustajem, molim Gocu da mi pomeri rok za predaju teksta, pomeram sve zakazane sastanke, izdvajam prioritete, i podsetim se po ko zna koji put koliko sami sebi nepotrebno namećemo obaveza tokom dana. Sa nekoliko izabranih sastanaka postižem više nego dan ranije, dok sam pola dana proveo sa klincima, za razliku od jučerašnjeg u kojem ih gotovo nisam ni video. Kvalitetno vreme koje provedem sa njima mi sve više postaje merilo životnog uspeha.

P. S. Neposredno pre slanja ovog Dnevnika u štampu, u petak ujutro, 21. aprila, Ivana mi saopštava da je jutros Lavić prvi put rekao tata. Molim ljubazne urednike da to svedočanstvo ostane u Danasu, kada već nije na kameri. Život je čudo!

Autor je osnivač Exit festivala