Prolog: Uvek mi se činilo da dnevnički zapisi nastaju iz potrebe da unutrašnje stanje, provocirano događajima ili utvarama koje ga prate, sačuva mentalnu snagu i ne prepusti se inerciji samorazumljivog.
Sve češće od urednika medija dobijam pozive da neko vreme vodim beleške.
Dakle, kažem sebi, zapisi će se pojaviti bez minimuma distance, noseći u sebi opasnost da skliznu u banalnost.
Ipak pristajem. Možda iz potrebe da ne propustim priliku da progovorim „o onom o čemu se uglavnom ćuti“.
Setim se očeve majke; preko stamenih ličkih leđa preturila je dva svetska rata i nebrojano nevolja, a znala je da nam kaže: „Šta bih ja sve mogla napisati da znam tu gramatiku…“
Petak, 15. januar
Sabiram rezultate ekspedicije u područje Hrvatske razoreno zemljotresom.
Nekoliko nas, aktivista i prijatelja, okupilo se dan nakon što su iz Banije stigle slike katastrofe i pokrenulo akciju prikupljanja pomoći i volontera.
Pet dana buke na društvenim mrežama, mejlovi, poruke i buđenje ljudi iz praznične dokolice, da napunimo kombi osnovnih potrepština i prikupimo nešto novca za putovanje sedmoro dobrovoljaca.
Organizacije su se prihvatili aktivisti/kinje Društva za održivu budućnost Koraci uz podršku Hrvatskog građanskog saveza i nekoliko još spremnih na akciju.
U danima praznika, dok su ovde svetlucale iskrice, a institucije dremale, radili smo u groznici i, da ne veruješ, uspeli.
Sumiram: više od stotinu ljudi je učestvovalo u malom, a važnom poduhvatu.
Uveče organizujem sastanak na Zoomu. Marko, Aida, Svetlana, Tomislav, Vladimir…
S pažnjom slušamo one koji su se tokom suočili sa patnjama ljudi i teško sagledivim posledicama katastrofe: o potresima koji i dalje ljuljaju tlo i bude nove nemire u ljudima, o stanju u siromašnim i opustelim selima Banije u kojima su pretežno starci, o dogradonačelnici Gline Branki Bakšić Mitić koja sa neviđenom umešnošću koordinira pomoć i donosi svetlo, volonterima koji stižu do poslednje kuće u poslednjem selu…
Zajednička želja je da se nastavi dalje.
Subota, 16. januar
Budim se rano.
Iza poluspuštenih roletni razaznajem laku vojvođansku vejavicu.
Odustajem od zamisli da danas krenem bilo kud.
Vladimir, uz jutarnju kafu, rezimira dogovore i razmišlja naglas… kako doći do najbolje opcije za nabavku i transport kontejnera?
Bio je jedan od volontera i svestan je koliko je važno obezbediti smeštaj za svakog čoveka koji nema krov nad glavom.
A mnogo ih je.
Utiske saopštava na parče, zadovoljan je što je terensko iskustvo i stolarski zanat (kome je vičan) stavio na raspolaganje stradalnicima.
Poziva kolegu sa (vojne)klase, inženjera specijalizovanog za gradnju nakon katastrofa.
Dugo razgovaraju o kontejnerima i obnovi koja predstoji kad se tlo smiri.
Prisluškujem.
Red analiza i predloga, red emocija.
Posle mi kaže: „Ja sam ti, ženo, bolje socijalno povezan u Hrvatskoj nego kod kuće… Ovi moji klasići do generala stigli!“
Kućni poslovi.
Pomalo besnim dok čistim, neizbrojani sati života bespovratno su izgubljeni u dostizanju ideala belog, beljeg, najbeljeg!
Nedavno sam listala analizu UN Women o neplaćenom radu u Srbiji.
Ukupna vrednost brige o deci i starijim članovima domaćinstva iznosi 21,5 odsto BDP Srbije (9,2 milijarde evra), a svetski prosek je devet odsto.
Kad bi ovaj ženski rad bio plaćen prema tržišnoj vrednosti (u Srbiji) vredeo bi 6.560 evra godišnje, 546 evra mesečno.
Molim lepo!
Kažem ukućanima da prihvatam skromnu nadoknadu od 50 tisuća mesečno za servisiranje proste reprodukcije Srdića.
Ne shvata me ozbiljno ni mačak Cile…
Tokom popodneva Lazar (sin) izvršio je desant na dnevnu sobu i pretvorio je u vežbaonicu.
Evo još malo nove (ne)normalnosti…
Kako će izgledati budući susreti u fiskulturnoj sali mladog nastavnika koji je pedagoške veštine sticao u vreme pandemije i njegovih učenika koji su vežbali uz TV učionicu i Zoom?
Nedelja, 17. januar
Nakon što je prostrujala vest da su glumica Milena Radulović i još pet devojaka podnele krivične prijave za silovanje i seksualno uznemiravanje protiv beogradskog učitelja i vlasnika škole glume Miroslava Mike Aleksića, društvene mreže su se usijale.
Milena kaže da ju je Aleksić prvi put silovao kad je imala 17 godina.
Magli mi se pred očima.
Osećam bes i stari grč stečen tokom rada u Savetovalištu za žene sa iskustvom nasilja.
Milena svedoči da se u školi propagirala religija, časovi su počinjali molitvom, devojčice su bile u obavezi da dolaze u suknjama, dečaci u cipelama.
Učitelj je bio strog, surov, ali su svi oko nje horski ponavljali „takav je Mika, on ima svoje metode“.
A roditelji su prihvatali dril, uključujući i ekstremno pravilo – da nakon prijema deteta i početnog dogovora nemaju nikakav kontakt sa njim i školom.
Deca su učena da sve što se dešava unutar programa ostaje njihova stvar.
Znam – čvrsta ruka ovde izaziva divljenje, a disciplinovanje kroz nanošenje patnje je prihvatljiva metoda vaspitanja.
Logično i proračunato: red religije, tradicije i patriotizma, red umetnosti i vežbe, red jačanja autoriteta učitelja i bezrezervne odanosti.
Devojčice i dečaci postajali su deo igre, nemoćni plen svemoćnog predatora.
Trajalo je, čitam, decenijama.
Mračna Pandorina kutija je otvorena.
Istina se nekontrolisano izliva i guši.
Javlja se Biljana Maletin: „Predlažem da Ženska platforma za razvoj Srbije napiše saopštenje u kome pozdravlja čin glumice i drugih devojaka i devojčica koje su imale hrabrosti da prijave nasilnika, da izrazimo solidarnost sa njima, da pozivamo medije na korektno izveštavanje bez senzacionalizma i javnost na uzdržanost u komentarima“.
Tokom popodneva saopštenje šaljemo medijima i objavljujemo na društvenim mrežama.
Plavi nas talas novih ispovesti.
Patrijarhat se brzo konsoliduje, a njegovi psi laju na društvenim mrežama.
Ipak sam mirna.
Jedan nasilnik je u pritvoru.
Ovoga puta institucije su radile brzo i profesionalno.
Neka nastave.
Misao pred san: Milena i devojke ispisuju važnu stranicu ženske istorije.
Ponedeljak, 18. januar
Prelistavam informacije u Facebook grupi Dunavac (Šodroš).
Negujem otklon od sadržaja na društvenim mrežama, ali rekla bih da su ovu pokrenuli aktivisti i ljubitelji prirode, sa namerom da dele informacije, dokumente, pozive na aktivnosti i druge sadržaje od značaja za zaštitu i očuvanje poslednje oaze prirode u Novom Sadu.
Za Dunavac sam čula vrlo brzo nakon doseljenja u Novi Sad.
To je zapravo izliv Dunava kod novosadske plaže Šodroš.
Predstavlja prirodno mrestilište riba i stanište ptica i divljih životinja.
Novosađanima pruža mogućnost svakodnevnog kontakta sa prirodom.
A možda najvažnije – u pitanju je ekosistem od velikog značaja za prirodnu odbranu grada od poplava.
Za ljude koji pišu tekstove i postavljaju fotografije čudesnih prizora sa Šodroša (novosadski, od milja, Šocika), kroz sva godišnja doba i životne mene, on je nezamenljiva tačka Novog Sada.
Ne sećam se kada sam poslednji put bila suočena sa toliko toplih emocija i nežnosti na jednoj i spremnosti da se oaza odbrani od štetočina – alavih tajkuna i bahatih političara, na drugoj strani.
O nameri da se ovo parče sveta otme, imam da kažem Vidi, Gari, ne može!
Utorak, 19. januar
Nađa Duhaček šalje mi inicijativu da se Ženska platforma za razvoj Srbije priključi zahtevu da se obrazovanje u prepoznavanju i zaštiti od seksualnog nasilja uključi u nastavni plan i program od predškolskog obrazovanja ili osnovne škole.
Prihvatam.
Pokušavale smo i ranije, Incest trauma centar puno je uradio, a tik pred uvođenje programa otpori iz Ministarstva, nepodnošljiva dreka čuvara tradicije i moralnih vrednosti.
Isprečili se srpski domaćini!
S pažnjom čitam poslednju verziju teksta peticije „kroz ustaljene obrasce, ne samo naše kulture, vidljive u skoro sveprisutnoj asimetriji moći u odnosima muškaraca i žena, mešanju odnosa autoriteta i ekspertske moći sa pravom nad nečijim telom… sigurni smo da je pravovremenim obrazovanjem i obukom moguće sprečiti seksualno nasilje i zalažemo se da se obrazovanje o temi seksualnog nasilja prema deci uvede u obavezni deo nastavnog programa…“
Šaljem hitan mail, brzo odlučujemo; Ženska platforma za razvoj Srbije pridružuje se organizacijama i grupama koje zahtevaju promene.
Ovo su dani suočavanja sa najtežim i najmračnijim posledicama nasilja nad ženama, devojkama i devojčicama.
Prvi korak – vraćanje dozvole Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja za korišćenje Obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom, koje su izradile stručnjakinje iz Incest trauma centra.
Sreda 20. januar
Dan inauguracije 46. predsednika SAD Džoa Bajdena.
Nikad slična ceremonija.
Bez pristalica, bez odlazećeg predsednika, bez tradicionalne euforije i karnevalske estetike.
Sa 20 hiljada pripadnika Nacionalne garde koji obezbeđuju ceremoniju.
Gledam prenos i diskusije koje organizuje spoljnopolitička redakcija N1.
Na prekide, dok telefoniram, pišem, spremam večeru za ukućane…
Jedan od komentatora se osvrće na dramatični kraj vladavine Donalda Trampa i upad njegovih pristalica u Kapitol.
Objašnjava kako Amerika ubrzano uči lekciju da je „demokratija bašta koja se mora negovati, da ne bi podivljala“.
Nešto mislim… nije tek obična bašta, već ona sa nežnim orhidejama.
Ipak, slutim da će se dan ustoličenja nove američke administracije pamtiti po potpredsednici Kamali Haris, a možda i po tome što je himnu otpevala Lejdi Gaga i na španskom progovorila Dženifer Lopez.
Žene i s one strane bare donose nadu.
Amerika, izvesno, dobija novu priliku.
Četvrtak, 21. januar
Na noćnom stočiću već neko vreme se zadržava zbirka Moja mama zna šta se dešava u gradovima pesnikinje Radmile Petrović.
Sa Radmilinim stihovima preko lica prelazi blagi vetar, onaj što stiže sa zelenih planina i puni grudi.
Sa njom može da se diše i kada bridi.
Jer Ona je šmeker-devojka.
Ima perorez u džepu i žice u brushalteru.
I dobro zna da se u neke bitke ne ulazi da bi se u njima pobedilo.
Radmila ima 24 godine.
Ona je feministkinja novog kova.
Njene knjige se prodaju i čitaju.
To je pravo malo čudo. Ma, život je čudo!
Autorka je aktivistkinja i bivša novinarka iz Novog Sada
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.