Život je radost koja izmiče

Sjedinjavanje i stapanje suprotstavljenih elemenata u jednu celinu. Čovek je i ono što ga je snašlo i ono što je sâm stvorio – s oba faktora treba da se nosi do poslednjeg dana.

***

Priroda je najmanji zajednički sadržalac mojih iskustava. Dok sam živeo u zavičaju, voleo sam ranu jesen. Septembar, na primer. Nepouzdan mesec: em uvod u jesen, em kraj leta. Sastavlja dva godišnja doba spajajući letnji raspust s povratkom u školu. Septembar u mom kraju najavljuje prvu hladnoću: priroda se poigrava s bregovima, menja im boju, zelenoj dodaje žućkastu uz rumenkastu, taman da bi ljudski život izgledao dramatičniji.

***

Danju se lovcima, koji s visine apeninskih brda posmatraju ravnicu ispred Vezuva, čini da je ta ravnica potpuno plava: kao da jedino brda, u svemirskom stvaranju, zaslužuju zelenu boju. U septembarskim noćima, naprotiv, slika postaje malo drukčija: visine bivaju manje vidljive; nebo osvetljavaju zvezde, a zemlju Mesec.

***

Svaki moj mentalni povratak u negdašnji svet satkan je od ljudskih sudbina uz sveprisutnu prirodu.

***

Detinjstvo mi je bilo bezbrižno. Svet je u zavičaju trošio lepotu koje nije bio ni svestan. Previše lepote da bi tamošnji živalj obraćao pažnju na nju. Odrastao sam u napuljskom kraju. Napulj je opasno mesto, izgrađeno na ogromnom vulkanu. U njegovoj divnoj prirodi nailazimo na mračne strane: kriminal, korupciju, nezaposlenost, zatucanost. Napulj je nedokučiv. Stavlja nas na težak ispit. Postavlja mnogobrojna pitanja, a sâm nema odgovor ni na jedno od njih.

***

Grad-zagonetka, grad-misterija. Mističan grad kakvih inače nema na Zapadu. Dekadentan u svojoj raskoši; manjkav u iluziji sopstvenog savršenstva; istovremeno energičan i letargičan pred talasima neumornog Tirenskog mora. Nezaustavljiva dekadencija Napulja ipak proizvodi čudo života – u tome leži najkrupnija napuljska zagonetka.

***

Kad dođemo do pravog uvida u suštinu, shvatimo da je taj grad pre svega protivrečnost: sunce i mrak, najukusnija hrana i glad, raj i pakao, najumnije glave i neukost. S jedne strane, imponuje značaj napuljskih filozofa i mislilaca; s druge, pogađa ideja da sve mora biti kao što je bilo, kao što jeste. Večita Istorija u Napulju diktira tempo života. Hipertrofična Istorija. Proždrljiva, preteća, sveobuhvatna.

***

Osim protivrečnosti, rekao bih da je Napulj haos. Jedini grad s periferijom u centru. Centar grada podseća na utrobe, na lavirintski splet iz kojeg nije nimalo lako naći izlaz. Ukoliko čovek iz njega napokon izađe, sačekaće ga nemilosrdno sunce, ubitačno čak. Jug je mesto večitog sunca, od kojeg valja bežati. Vidite, i Tuarezi na svojim transsaharskim putovanjima idu zamandaljeni. Kriju se od sunca, od toplote, možda od samih ljudi.

***

Eto važne komponente ljudske egzistencije svakog južnjaka: on mora da ima privatnu sferu u koju gotovo nikog ne pušta. Konačište. Utočište. Pribežište. Dok sam istraživao evropske putopise o Napulju, pogađala me činjenica da tu ogromnu književnu produkciju ne krasi ni jedna jedina unutrašnjost. Pojavljuju se kafane i pozorišta, dabome, ali nigde nema dnevne sobe.

***

U Napulju se živi napolju. Ulica je u tom gradu važnija nego bilo gde drugde u Evropi. Ono što je Srbinu kafana, Napolitancu je ulica. Ulica je osnovna škola, primarno iskustvo, životna pozornica na kojoj voliš i mrziš boreći se kako bi opstao u okrutnom svetu.

***

Napolitanac reflektuje protivrečnosti Napulja: pošten i nepošten, epikurejac i stoik, vedar i sumoran. Pulćinela, koji efikasno rezimira glavne crte napolitanskog svetonazora, s razlogom je predstavnik tog grada. Na ponašanje Napolitanca preterano utiču spoljašnje okolnosti: on danju misli jedno, a noću drugo; u kolima zauzima jedan stav, a peške drugi; gladan ima jednu narav, a sit je poriče; u društvu žena razgovara na jedan način, a s muškarcima na drugi. Doslednost nije njegova adresa.

***

Napolitanac ipak iznenađuje svojom vezanošću za ovozemaljske prilike. Gde god on obitava, život trijumfuje. Ima nečeg dirljivog i strašnog u nastojanju mladih Napolitanaca da izbegavaju smrt, koja toliko blizu, danonoćno, prolazi mimo njih. Odrasli ih od malih nogu opterećuju porukom: svi moramo na onaj svet. Mladi se, ipak, ne obaziru na ta mračna upozorenja. Mladost se hrani svetlošću života, te ne mari za smrt.

***

Ko se rodio u mom kraju ne sme da se žali. Može samo da prihvati zakone podneblja u kome mlada energija struji poražavajući smrt sve do poslednje bitke, koju će svaki čovek izgubiti, jer svako na kraju kapitulira pred smrću. Napulj i smrt ostaju čvrstim nitima povezani.

***

Kad god saznam da je neki moj sugrađanin preminuo, pitam se da li mu je pred smrt kroz glavu prošlo sećanje na protekle srećne dane, na porodicu, na detinjstvo. Okolnosti ostaju nepoznate, što je učestali slučaj u našem zakrivljenom životu. Život na jugu Italije možemo smatrati igrom koja vekovima traje po istim nepisanim pravilima. Sve piše u Istoriji: tamo gde vlada zakon ćutanja, smrt se događa, a da je niko niti vidi niti čuje.

***

Na pitanje šta je to čovek, Napolitanac ima svojevrsni odgovor: stvorenje stvoreno za stvaranje i stradanje. Odgovor je u isto vreme poetičan, surov i praktičan. Napolitanac, majstor okretnosti i snalažljivosti, kadar je da iznenadi apstraktnim iskazima. Objašnjenje leži u samoj iracionalnosti Napolitanca, za koga je život radost koja izmiče. On ne bi nikada odgovorio, poput kakvog Nordijca, da je čovek spoj dobre volje i discipline, organizacije i upornosti, vaspitanja i obrazovanja, principa i tehnike. Za njega je čovek muzika, poezija, snatrenje.

***

Nisam voleo da idem u školu. Voleo sam igru i prirodu. Nisam voleo da budem u četiri zida. Voleo sam da budem napolju. Živeo sam za fudbal. Deca treba da budu napolju, da se igraju.

***

Škola je prekidala moje slobodno vreme. Škola je bila intervencija nekakvog autoriteta, a meni mnogo smetaju autoriteti. Stvoren sam za beskompromisnu borbu protiv svakoga ko preti mojoj slobodi. U tome vidim suštinu reči – građanin. Građanin je tek onda građanin ako se bori za svoja prava.

***

Sve što je zadatak – moj je neprijatelj… Rano sam stekao odbojan odnos prema zadatom, naređenom, zahtevanom… Zadatak nije ono što si izabrao. Umesto zadatka i zadataka vrlo rano sam izabrao istoriju i geografiju. Udžbenici su bili u mom krevetu ili na mom krevetu, na stolu, stolici ili fotelji. Kud god sam išao, istorija i geografija su morale sa mnom.

***

Usmena književnost je prvi oblik književnosti koji sam upoznao. Ništa čudno: ja sam sin antike, sin južne Italije. Starci bi zimi, pored ognjišta, kazivali novele odnosno novelete s bizarnim obrtom na kraju. Književnost je zimska pojava. LJudi i životinje, misteriozna stvorenja, dan i noć, dobro i zlo – svega je bilo u tim pripovetkama. Poseban jedan svet. Stvarnost koja nije kao što izgleda. Stvarnost sačinjena od iskonskih nagona, vapaja, žuđenja.

***

U gimnaziji sam došao u dodir s latinskim i starogrčkim jezikom. Otkrovenje. Veličanstvena objava. Susret nad susretima. Neophodno polazište za kasnije izlete i uzlete u druge jezike i kulture. Klasici su se bavili temama i vrednostima koje sam osećao kao intimno svoje: prirodom, instinktom, ljubavlju. Znana šema se ponavljala: ma kud pošao, latinski i starogrčki tekstovi i gramatike morali su sa mnom.

***

Izazov je kad uđeš u tajne i kodove jezika. Sreća je kad imaš istančan osećaj za jezik. Jezik je ogromno polje u kome pisac traga za biserima. Nova reč je čudo, kalauz za otključavanje teških dveri ljudske duše. I dan-danas živim za novu reč, koja je temelj ljudske komunikacije. Korisna je poglavito kad pisac mora da siđe u sebe. Silazak u sebe je neophodan. Katkada mi se čini da za mene sveta i nema izvan jezika. Nije ni čudo: pamet nam je jezička. Kad sam inspirisan, uz pregršt sreće, dolazim do novoskovanih reči.

***

Na univerzitetu se iskristalisao izbor: komparativni jezici i kulture. Profesori su mi bili inspiracija, premda čak i najdarovitiji profesor samo delimično utiče na uspeh studenta. Treba da srušimo mit o sveznajućem predavaču. Kad si student, sve zavisi od tebe. Homo faber fortunae suae. Nema pomoći. Nema popusta. Ima posvećenosti, radne etike, intelektualnog poštenja. Profesor nije ni brat ni ortak studenata. Profesor mora izbegavati nezahvalnu familijarnost sa studentima. Persiranje je prikladno uvažavanje sagovornika. Persiranje je otmeno i pravedno, demokratsko i čisto.

****

Knjige nastaju kad pisca nešto tišti. Nema pisanja bez tihe patnje. Ostale komponente: biografija i ambijentalne okolnosti. Gde je lepa priroda, tu nastaje lepa književnost. Primer u tom pogledu može biti Rusija. Priroda u Turgenjeva. Priroda u Šolohova.

***

U mojoj intenciji moje knjige i moja kazivanja sadrže novu misao, novu poruku. No, neka čitaoci i slušaoci procene. Možda sam se na polju stradijanske kulture častoljubivo borio kako bih otkrio nove izražajne mogućnosti. Možda je moja misija neshvaćena i neshvatljiva. U svakoj kulturi treba da se pojavi čovek koji će istovremeno biti slobodan strelac, opomena i kvasac u stanju da pokrene vrenje. U svakom se društvu ljudi uspavljuju te im je potreban budilnik. Svakom društvu godi sveži dah u borbi protiv ustajalosti.

***

Nisam došao u Srbiju da bih se takmičio s drugim piscima. Književnost nije konjska trka. Jedina konkurencija koju uvažavam jeste konkurencija ideja. Uostalom, nemam u čemu da se takmičim: svaki je čovek jedinstven. Ja sam stranac. Meteor. Pao sam s druge planete.

***

Ako izuzmemo studente, čitaoci su moje najdraže blago u Srbiji. Čitaoci su nepotkupljivi. Ako te oni zavole, ti si pisac. Stoga možemo zaključiti da čitaoci čine pisca. Ukoliko nudi originalnu formu i suštinu, pisac pre ili kasnije nađe čitaoca. Kad mi kažu da im moje knjige stoje pored uzglavlja, na noćnom ormariću, to je moja najveća satisfakcija. Dobio sam više puta nagradu publike. Do nje mi je najviše stalo.

***

Što se kritike tiče, ona je sekundarna. Jasno je da nova reč traži novi kritički refleks, ali kritika ostaje aplicirana nauka. Kritika niti može da bude iznad dela niti sme da klizi u kritizerstvo. Kritičar treba najpre da se opredeli za tendenciju. Književnost nije iznad života. Književnost ne sadrži književnost nego prave ili izmišljene životne fragmente. Ima kritičara kojima to nije jasno. Ima naučnika kojima nauka škodi.

***

U naše doba neki osećaju potrebu da se oglase o svemu. Neki imaju mišljenje čak o nepoznatim predmetima i događajima. Ja nemam mišljenje o svakoj pojavi. Jedva mogu da se bavim oblastima i predmetima koje volim, a oni mi pripadaju zato što ih volim. Živim za njih. Stvoren sam za njih.

***

Vrlo je teško znati šta Amerika, Kina i Rusija nameravaju da urade u ovom trenutku. Vrlo je teško reći kako će se završiti konflikti koji trenutno razaraju svet. Ne znamo kuda vode nemiri arapskog sveta. Odgovor Evrope pred migrantskim talasima bio je dvoličan. Kad nema državnika od formata, nema ni ispravne politike. LJudi su odvajkada išli trbuhom za kruhom. To Italijani najbolje znaju.

***

U mojoj zemlji je došla na vlast lakrdijaška koalicija nikogovića i skorojevića. Bahata vlast, po svom uređenju kvarna i sramna. Žalosti me što su moji sunarodnici glasali za tu bratiju. U svakom slučaju, ja predstavljam svoju zemlju i kulturu, ali ne i državu. Države me ne uzbuđuju.

O sagovorniku

Mario Liguori je docent na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Govori, čita i piše na italijanskom, engleskom, slovenačkom, švedskom i srpskom jeziku. Objavio je sledeće knjige: Snatrenja (2010), Sedam jesenjih priča (2013), Prva ljubav (2014), Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine (2015), Napuljski diplomata (2016) i Ideja Napulja (2018). Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u NJujorku. Objavljivao je u Italiji, Srbiji, Bosni i Poljskoj. Prevodio je i radio kao simultani prevodilac na naučnim skupovima. NJegova najnovija knjiga, Ideja Napulja, biće predstavljena 10. decembra u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda u 19 časova i 17. decembra u DK Studentski grad na Novom Beogradu u 19 časova.

Odrastanje u Napulju

Odrastao sam u napuljskom kraju. Napulj je opasno mesto, izgrađeno na ogromnom vulkanu. U njegovoj divnoj prirodi nailazimo na mračne strane: kriminal, korupciju, nezaposlenost, zatucanost. Napulj je nedokučiv. Stavlja nas na težak ispit. Postavlja mnogobrojna pitanja, a sâm nema odgovor ni na jedno od njih. Grad-zagonetka, grad-misterija. Mističan grad kakvih inače nema na Zapadu. Dekadentan u svojoj raskoši; manjkav u iluziji sopstvenog savršenstva; istovremeno energičan i letargičan pred talasima neumornog Tirenskog mora. Nezaustavljiva dekadencija Napulja ipak proizvodi čudo života – u tome leži najkrupnija napuljska zagonetka.

Migrantska kriza

Ne znamo kuda vode nemiri arapskog sveta. Odgovor Evrope pred migrantskim talasima bio je dvoličan. Kad nema državnika od formata, nema ni ispravne politike. LJudi su odvajkada išli trbuhom za kruhom. To Italijani najbolje znaju.

Književnost nije konjska trka

Nisam došao u Srbiju da bih se takmičio s drugim piscima. Književnost nije konjska trka. Jedina konkurencija koju uvažavam jeste konkurencija ideja. Uostalom, nemam u čemu da se takmičim: svaki je čovek jedinstven.