Ljudski život vredi 900.000 dinara: Kako dokazati lekarsku grešku i koliko traju sudski sporovi?

Kako za Danas kaže Hajrija Mujović Zornić sa Instituta za društvene nauke i potpredsednica Udruženja pravnika za zdravstveno i medicinsko pravo Srbije – SUPRAM, sudski procesi protiv lekara „znaju da traju godinama“.

– Kod nas je problem što javnost uopšte i oštećeni pacijenti percipiraju tu odgovornost isključivo kroz krivična dela i krivičnu odgovornost lekara, a u razvijenim zemljama to nije tako. Tu se uglavnom ide na materijalnu odgovornost, znači na parnice. Tako da malo je drugačija tamo percepcija odgovornosti u oblasti medicine. Krivični postupci se vode po službenoj dužnosti tužilaštva, ali oni dugo traju zato što je tu često sporno pitanje veštačenja. Dolazi do nepodudarnosti nalaza veštaka, pa teškoća u nalaženju adekvatnog, pravog veštaka, tako da ti postupci znaju da traju stvarno više godina, što je neprihvatljivo sa pravnog stanovišta, ali i sa stanovišta onoga koji je oštećen. Često se ide i na tu neku zastarelost, da se odugovlači – objašnjava naša sagovornica i dodaje da se mnoga pravila medicinskog prava ne shvataju na pravi način.

Prema njenim rečima, kod parnica su sudovi ažurniji, ali postoji drugi problem.

– Nemamo razvijenu niti ujednačenu sudsku praksu da, recimo, sudovi postupaju isto u istovetnim slučajevima. Sistem nadoknade i pravne zaštite je dosta obeshrabrujući za pacijente. Dešava se da negde budu naknade štete enormne, a negde minimalne. Velike su oscilacije u pogledu kvaliteta sudskih odluka. Tako da pacijenti se uvek pitaju da li je to, ne želim da kažem, isplativo nego da li ima nekog smisla trpeti toliku traumu i voditi te postupke, angažovati advokate i na kraju dobiti nešto što ne može sve to da vam kompenzuje – ukazuje Mujović Zornić i dodaje da visina dosuđene naknade zavisi od konkretnog slučaja.

– Za manje štete po zdravlje i pogrešne postupke, gde je izostalo obaveštenje pacijentu ili je pacijent doveden u opasnost, naknade su do 100.000 dinara. Za povredu prava može da ide do 500.000 dinara, a za smrtni ishod do 900.000 dinara. Ovo možda i nije malo, međutim primećuje se da postoji velika disproporcija između onog što oštećeni traže i onog što sudovi dosuđuju, odnosno priznaju. Tu nema nekog posebnog obzira što je u pitanju zdravstveni kontekst, već se imovinska i neimovinska šteta odmeravaju kao u bilo kom odštetnom slučaju koji dođe pred sud u vidu imovinskog zahteva – navodi Hajrija Mujović Zornić.

Ona među probleme navodi i to što sudske odluke o odgovornosti lekara nisu transparentne i da je do njih teško doći.

– Mi imamo uvid u sudske odluke koje su samo objavljene u eventualno nekim biltenima, nemamo sudsku praksu koja je istraživačka i gde možete imati pristup nekim predmetima – objašnjava potpredsednice Udruženja pravnika za zdravstveno i medicinsko pravo Srbije i naglašava da nema ni javno dostupne statistike koja ukazuje na to kako su završavali lekari protiv kojih su se vodili postupci.

Poslednji podaci do kojih su došli govore da je u poslednjih 10 godina u Srbiji podneto 235 krivičnih prijava protiv lekara zbog nesavesnog lečenja.

Od 2013. godine je, zbog nesavesnog lečenja, osuđen 21 zdravstveni radnik, među njima sedam na zatvorske kazne, a ostali uslovno i novčano.

Pred sudovima časti Lekarske komore Srbije u prvih sedam i po godina od osnivanja izrečeno je 54 disciplinskih mera lekarima.

Iako je podneto čak 924 prijava sudovima časti protiv lekara, obrađeno je samo 120, jer 385 nije ispunjavalo formalne uslove, a isto toliko je odbačeno kao neosnovano.

Nema dovoljno veštaka i advokata za sporove o medicinskom pravu

Hajrija Mujović Zornić smatra da sudsko-medicinsko veštačenje nije na zavidnom nivou i da na tome treba raditi, ističiući da u Srbiji nema ni dovoljan broj veštaka u toj oblasti, te da sve zavisi od konkretnog slučaja.

– Ja znam za neke slučajeve gde smo tražili abdominalnog hirurga, nismo mogli naći takvog već smo našli opšteg hirurga. Specifičnih veštaka nema i pitanje je koliko mi možemo angažovati veštake iz susednih država ako nema kod nas. Nekada je problem upravo zbog objektivnosti samog nalaza naći odgovarajućeg veštaka zato što se oni između sebe uglavnom poznaju i svi lekari štite jedni druge. Naravno čast izuzecima, ali utisak oštećenih pacijenata je da je vrlo teško naći veštake. Taj utisak nose i advokati. Znam da je i njima jako teško da nađu adekvatnog veštaka koji hoće da proceni neke sporne činjenice – naglašava naša sagovornica.

Ističe da je slična situacija i sa pravnicima, advokatima koji se bave baš medicinskim pravom.

– I tu je vrlo šareno, zato što mi u suštini nemamo specijalizovane sudije za to, ali čini mi se da su takvi slučajevi preusmeravani Prvom osnovnom sudu pošto je teritorijalno pripadao bolnicama. I advokati kod nas uglavnom svaštare, rade razne predmete, ali postoji sad jedan broj advokata u praksi koji se opredelio za medicinsko pravo, ali svakako ne rade samo to. Bolje je nego što je bilo ranije, ali još uvek to nije nešto što bi nas trebalo da čini zadovoljnim – zaključuje Hajrija Mujović Zornić.

Koja je procedura u slučaju prijave lekarske greške?

Pacijenti koji su oštećeni nesavesnim lečenjem lekara mogu da zatraže sudsku ili vansudsku zaštitu. Sudska se ostvaruje pred krivičnim sudovima, sudovima časti lekarskih komora i pred građanskim sudovima. Ako je u pitanju krivična odgovornost podnosi se krivična prijava nadležnom tužilaštvu.

Postupak se vodi po službenoj dužnosti, a pogođeni pacijent ili njegov srodnik koji su podneli prijavu nemaju položaj stranke, već učesnika u postupku koji može istaći imovinski zahtev zbog oštećenja koje je krivičnim delom pretrpeo.

Građansko-pravna zaštita se ostvaruje podnošenjem tužbe parničnom sudu, gde oštećeni pacijent ili njegovi srodnici imaju položaj stranke i podnose tužbeni zahtev.

Administrativna kršenja obaveza lekara i zdravstvenih ustanova rešavaju se pred upravnim sudstvom.

U slučaju vansudske zaštite obraćaju se rukovodiocu zdravstvene ustanove ili private prakse, zatim savetniku za zaštitu pravo pacijenata u lokalnoj samoupravi, kao i zdravstvenoj inspekciji pri Ministarstvu zdravlja, Zaštitniku građana, Povereniku za informacije i Povereniku za ravnopravnost.