Život Miloša Crnjanskog

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Napisite i da je svo vreme rata bio austrougarski vojnik i da je ranjen dva puta u borbi protiv rusa.

   1. Pardon ranjen je jednom u borbi protiv rusa.

      1. Da li vam je smetalo sto je Broz bio Austrougarski vojnik?

         1. Broz nije bio srbin, a verovatno ni hrvat. Crnjanski je bio srbin koji je posle oporavka od ranjavanja otisao opet u uniformi austrougarske monarhije na ratiste.

   2. Ja sam Srbin iz Bačke. Svi moji predci iz onog vremena su bili pripadnici austrougarske vojske i „ratovali“ protiv Srbije. Bili mobilisani. Svi moji predci iz vremena Tita su bili regruti JNA. Jeli kod tebe drugačije? Kao, ti si uvek bio ispravan nisi fermao stvarno stanje. Ajde, molim te…

      1. Jeste kod mene bilo drugacije. Pradeda cije ime nosim presao je Albaniju peske. Deda mi je bio pripadnik pokreta Draze M. i zarobljen je 1946. godine i oteran u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Otac i ja smo bili u JNA.

   3. @Mile
      Ako mogu da pomognem.

      Zivot Milosa Crnjanskog.
      Berlin, Rim, London (1927-1965).

2. Izvinite, kolumna mi se sviđa jer je verovatno puna istorijski činjenica ali je mnogo nerazumno. Ko šta i kome piše više ne znam… Ali hvala piscu.

3. Bravo za Cvjetičanina. Nije lako napisati članak o Crnjanskom a preskočiti sve od 1936. kada je bio uspaljeni fašista, do 1974. kada su vlasti Jugoslevije morale dve decenije da ga ubeđuju da neće biti streljan čim kroči na našu teritoriju. Znajući kako se ponašao i šta je radio, jedva je poverovao.

   1. Kao neko ko je pročitao svako delo Miloša Crnjanskog,nije mi jasno odakle taj običaj kod naših ljudi da se pri pomenu jednog od najvećih evrpskih pisaca prošlog veka uvek prikači njegova,navodna,simpatija prema fašizmu? Jednim slovom ga nije podržavao

      1. @MilošR
         Crnjanski je bio veliki pisac ali mali čovek (a veliki snob), što dokazuje i ovaj tekst.
         Stalno je nešto kukao, a kako vidimo, i izvlačio se od posla (letuje u Dubrovniku i kuka, a trebalo bi da je u Berlinu, gde je diplomata).
         U ovom tekstu se vidi da je bio i veliki srpski nacionalista, jer o Hrvatima i Hrvatskoj govori s prezirom. Nacionalizam (bilo koji) je predsoblje fašizma, što su dokazali Nemci i drugi svetski rat, koji je vrhunac nacionalizama.

      2. @MilošeR, ja nisam pročitao nijedno delo Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića, Dobrice Ćosića, Stevana Jakovljevića, Antonija Isakovića, Mome Kapora, Milovana Danojlića … Prvo se upoznam sa biografijom pisca pa vidim da li mi treba u životu da se trujem. Ovi nabrojani su svi bili fašisti, nisu zaslužili moje vreme. Pokušao sam Andrića zato što je Nobelovac iako je beskrajno dosadan, ali pošto je predlagao „Konačno rešenje“ za Albance u Jugoslaviji, odmah sam vratio knjige. Ja sam podizan na Ćopiću, Laliću, Daviču, Kišu, Kovaču … Nisam hteo da čitam ni Selimovića, još onda sam ga tretirao kao danas Kusturicu. Bošnjak koji, da bi ušao u SANU promeni nacionalnost. Sa takvima ne želim da imam posle ni preko knjiga. Da se ne upuštam u struku, ali moram da primetim da ti naši ekstremni nacionalisti pokazuju i elemente debilnosti. Dobrica je uveo trku, ko će više strana da napiše. Pa ima li ko normalan ko će da čita 6000 Pekićevih strana „Zlatnog runa“?

         Miloš Crnjanski je bio izveštač Novog vremena iz Španije 1936/1937. Pisao je ode Franku i otvoreno ispoljavao fašizam. Tokom ww2 je bio šef press biroa Vlade u Londonu i kao tavav vršio je pročetničku propagandu sve vreme rata. Znao je Crnjancki poreklo svog straha, ali i mi komunisti imamo mane koje proizvedu kompromise. Trpeli smo da ovde zato što su neki mislili da je veliki pisac. Što se mene tiše trebalo ga je ostaviti u Engleskoj.

         1. @Rale
            Vi mozete napisati da je Andric vama dosadan, a ne da je Andric
            beskrajno dosadan pisac.
            To je subjektivno.
            Rec fasizam koristite olako, banalizujete je.
            Vase odluka da ne citate Pekica & Co,po mom misljenju je u
            najmanju ruku bizarna.

            1. @Stavros, ja asam napisao da je Andrić dosadan, valjda se podrazumeva da je to subjektivno, ali to je nebitno. Andrić je bio, posle se opametio, nacista. Predlagao je u svom elaboratu „Albansko pitanje u Jugoslaviji“, biološko uništavanje Albanaca i prinudno raseljavanje. To je izvorni nacizam. Pekić je iz porodice koja je ubijala po Crnoj Gori 1918/1929, zbog čega su i proterani 1941. za Srbiju. Mlađani Pekić je sa svojih 19 godina bio šef terorističke Dražine ćelije u Beogradu, zbog čega je dobio 15, ležao 3 godine. Dobrica je zagovarao „humano preseljenje naroda“. Ako to nije fašizam onda ja ne znam šta je fašizam. Zašto nisam čitao nabrojane sam napisao i tu nema niček bizarnog. Verovali ili ne, nikada u životu neću saznati kakav je Hitler bio pisac, neću pročitati „Moju borbu“ niti ću saznati kako je pisao bibliotekar, fašisza Borhez …

         2. Mnogo si prenačitan. Sve neki revizionisti. Dovoljno bi bilo da si čitao Maoa. Mislim da bi te trebalo poslati na ružičasta polja sutrašnjice, po hitnom postupku. Ružičasti humor na stranu, pročitao sam pomenutu fantazmagoriju, malo Kiša, malo Ćopića… Čitamo jer nas uzbuđuje što u svim tim naslagama teksta pronalazimo neko dragocenije grumenje istine, ostalo su, pretpostavljam, sklonosti ka stilovima. Opšte mesto upitanosti delo-autor je mnogo kompleksnije. Čitaj kajrone u Zadruzi, to je manifest večnosti.

   2. Biti Rale je lako.

      1. Dete Jugoslavija koje nije čitalo Kapora moralo je imati neki žestok hendikep. Čest manir komentatora koji se busaju ideološki motivisani nečitanjem je da u stvari nisu čitali ništa.

4. Cvetićanin upotrebljava oblik Crnjanskovi, Crnjanskove i sl., Klajn je davno pokazao kako je to nepravilan oblik. Inače, davno je u jednom broju mislim Književnih novina Kosta Dimitrijević napisao opširan članak o tome kako je, kolikvijalno govoreći, Crnjanski bio gnjida od čoveka. Jedan komentator je naveo da je Crnjanski, ako sam dobro razumeo, došao tek 1974. godine u zemlju, moram da budem ličan, ja sam sa Crnjanskim razgovarao u aprili 1970, u restoranu Vltava možda sat i po, a početkom maja bio sam mu jedan od domaćina u našem gradu u unutrašnjosti, gde sam u društvu još nekoliko sugrađana tu i tamo imao prilike da saznam neke stvari. Došao je prvo, mislim 1965. u Rijeku, tu je skakao na glavu (imao je 72 godine), a jedan prijatelj, doktor, upozorio ga je da to ne radi, rečima: Crnjanski, smrt je incident. Svoja sećanja na ta dva dana u društvu Crnjanskog dostavio sam, uz tri fotografije, Zadužbini velikog pisca.

5. Jednom, davno, počeo sam da čitam „Embahade“, ali brzo mi se smučilo. Izgledalo mi je kao lajavo ogovaranje jednog razmaženog luzera, doduše soidno napisano, ali ipak na nivou rekla-kazala današnjih tabloida. Nisam mogao da verujem da su državu mogle da predstavljaju onakve jajare i nikogovići. Ali tada sam bio mnogo mlađi i neuporedivo naivniji nego danas, pa sam verovao da su onda u diplomatiju išla samo fina gospoda i zaista zaslužni ljudi.
   Međutim, sa ovim iskustvom, danas znam da su i onda i danas ipak to bili samo Srbi, među kojima je „fine gospode“ bilo samo u tragovima i onda, a i danas.
   Sad znam da se neke stvari među Sorabima nikad ne menjaju, nezavisno od trenutnog političkog uređenja u Srbiji i trenutno jakih ljudi u Srbiji.
   Tako da, ko zna, možda ću ipak ponovo čitati „Embahade“, ali ovog puta drugačije.
   Dosad nisam znao da je Crnjanski bio tako zaluđen vazduhoplovstvom, ali u tekstu ne piše da li je i sam pilotirao ili je bio samo putnik. Ali ako nije pilotirao i bio samo književnik, po kom osnovu je bio u raznim komisijama koje su pregovarale o kupovini aviona u Češkoj i na drugim mestima? Kad na to dodam epizodu sa Sondermajerom i kvarnim avionskim motorima, dobijam samo ilustraciju i potvrdu da se, kao što rekoh, u Srbiji neke stvari (korupcija, muljanje, nameštanje, Ima li Mene Tu, itd.) nikad ne menjanju…