Život na ivici gladi: Kako je siromaštvo postalo problem pojedinaca, a ne države?

Postupak za korišćenje usluga socijalne zaštite sprovodi Centar za socijalni rad, po službenoj dužnosti ili na zahtev korisnika. Oni procenjuju da li korisnik ima potrebu za određenom uslugom.
Što se tiče korisnika tih usluga, najčešće su to pripadnici marginalizovanih grupa, poput romske populacije, osoba sa invaliditetom, migranti, deca koja žive i rade na ulici, siromašni.

Profesorka sa odseka za Socijalni rad na Filozofskom fakultetu, Dr Jovana Škorić, smatra da su glavni problemi prilikom raspoređivanja socijalne pomoći: nedovoljna davanja za troškove socijalne zaštite (EU prosečno za troškove socijalne zaštite izdvaja 27,9 odsto BDP, dok je u Republici Srbiji 19,4 odsto); složena, prekomplikovana i često, za građane, nerazumljiva administracija i sporo procesuiranje prijava; socijalna pomoć često iz različitih razloga (neinformisanost, nedostupnost) ne stigne do korisnika kome je zaista potrebna.

“Kada pričamo o odgovornosti, smatram da ne postoji jedan činilac ili akter koji je odgovor za to što socijalna pomoć ne zadovoljava osnovne ljudske potrebe. Potrebne su sistemske i holističke promene na svim nivoima, proaktivnije socijalne politike i veća participacija svih građana”, ističe Škorić i dodaje da je pored toga potrebno obezbediti da se međusektorski pristupi integrišu i ojačaju mehanizmi upravljanja na lokalnim nivoima.

Na isto pitanje, Marko Vasiljević, koordinator za zagovaranje iz A11 inicijative za ekonomska i socijalna prava, nudi odgovor da je neophodna promena dominantne paradigme na kojoj se zasniva socijalna politika, što podrazumeva pomeranje fokusa na potrebe socijalno ugroženih i realne mere podrške u prevazilaženju situacije u kojoj su se zatekli.

“To znači promenu vizure u okviru koje se socijalna davanja neće posmatrati kao milostinja već pravo, a socijalno ugroženi korisnici neće biti tretirani kao dehumanizovani „paraziti“ koji žive na tuđ račun već kao ljudi u nevolji”.

Crveni krst, humanitarna nezavisna i dobrovoljna organizacija, kao osnovni zadatak ima da ublaži ljudsku patnju. Kriterijumi za dodelu pomoći se formiraju u saradnji sa Centrom za socijalni rad Grada Novog Sada, tako da prioritet imaju korisnici novčane socijalne pomoći, višečlane porodice, samohrani roditelji, invalidna lica svih kategorija, penzioneri sa najnižim penzijama i nezaposlena lica koja se nalaze u trenutnoj socijalnoj potrebi.

Dr Dragan Lazić, sekretar Crvenog krsta, spominje da su prethodne dve godine bile obeležene krizom sa kakvom se do sada nismo sreli. “Pandemija je promenila živote svih nas, životi i zdravlje velikog broja ljudi su bili i jesu još uvek ugroženi i uticala na pogoršanje ugroženosti već ranjivih kategorija, socijalno ugroženih ljudi i drugih,” kaže Lazić i napominje da je od početka pandemijske krize Crveni krst Novog Sada, njegovi volonteri i profesionalno zaposleni pokazali su veliku humanost, požrtvovanje i hrabrost. Pored podrške zdravstvenom sistemu u sprovođenju masovne vakcinacije koja je bila jedna od najbitnijih aktivnosti, nisu zaostajali ni u ostalim akcijama kao što je program Narodne kuhinje koji se više od 30 godina neprekidno realizuje do današnjih dana.

Prema podacima Centra za socijalni rad grada Novog Sada, novčana pomoć u oktobru 2021. godine iznosi 30.019 dinara.

Ipak, ako uporedimo iznose novčane pomoći sa cenama potrošačke korpe i komunalija, računica nas opet odvodi u ogroman minus, jer, prema poslednjim izmenama, cene proizvoda i usluga lične potrošnje u oktobru su povećane u proseku za 0,9 odsto u odnosu na septembar 2021.

Porast cena, iako deluje malo i neosetno, predstavlja veliki problem porodicama koje žive na ivici gladi. Kako kaže Žarko Šunderić iz Centra za socijalnu politiku, najveći problem jeste visina novčane socijalne pomoći, odnosno to što ona nije dovoljno adekvatna da pojedinca ili porodicu koja je prima izvuče iznad linije siromaštva.

Pored Saveza samostalnih sindikata Srbije, čiji se članovi zalažu da minimalna zarada u 2022. godini bude barem izjednačena sa visinom minimalne potrošačke korpe, koja iznosi 39.279 dinara prema poslednjim podacima, insititucije zadužene za sferu socijalne zaštite već nekoliko godina predlažu da bi iznos socijalne pomoći takođe trebalo povećati. Ipak, Žarko Šunderić navodi da tako nešto nije jako složen proces, ali da zakonodavac procenjuje važnost takvih predloga.

“Povećanje novčane socijalne pomoći je pitanje odluke zakonodavca. Dakle, ukoliko neko proceni da je to bitno, on će to doneti. Svedoci smo da su se u skorijoj istoriji, gledaćemo poslednjih godinu dana, neki zakoni, kada se procene kao važni, donosili za tri dana. Preporuka o povećanju iznosa novčane pomoći nalazila se u vladinim dokumentima, međutim, vlada pokrene proces, stigne do neke tačke i zakon povuče iz procedure. Tako da, rezulat svega – ništa se nije dogodilo. Drugim rečima, ova tema nije važna. Tako bih ja to protumačio.”

Kada govorimo o socijalnoj pomoći, važno je da spomenemo i jednokratnu novčanu pomoć koju je država dodeljivala svim punoletnim građanima u prethodne dve godine, od početka pandemije, u više navrata. Šunderić smatra da je to stvar političke procene i da ima kratkotrajni dobitak u smislu povećanja potrošnje, ali da se na taj način nijedan problem trajno ne rešava.

“Postavlja se pitanje da li smo tim novcem mogli da finansiramo nešto drugo, za šta postoji pretpostavka da bi imalo više boljitka. Mogli smo sa tim parama da pet godina plaćamo te projekte za siromašne, da ih nismo podelili bogatima ili srednje bogatima. U ovoj priči smo svi zaboravili decu – njihove potrebe su suštinski zaboravljene i zanemarene” – ističe Žarko.

Marko Vasiljević iz inicijative A11 ističe da se jednokratna novčana pomoć finansira iz budžeta lokalne samouprave zbog čeka postoje značajne neujednačenosti u iznosima koji se isplaćuju korisnicima jer zavise od resursa kojima određena samouprava raspolaže. “Budući da se na isplatu ove pomoći čeka i do šest meseci nakon priznavanja prava, ona često gubi svoju svrhu imajući u vidu namenu ovog vida materijalne podrške, a to je da se jednokratna novčana pomoć obezbeđuje licu koja se iznenada i trenutno nađe u situaciji socijalne potrebe i drugim vanrednim prilikama koje ne može samostalno da prevaziđe”, izjavio je Vasiljević.

Zasnovano na iskustvima korisnika inicijative A11, navodi se da je prillikom ostvarivanja samog prava na novčanu socijalnu pomoć, jedan od glavnih problema sa kojima se susreću u praksi usmeno odbijanje zahteva potencijalnih korisnika sa obrazloženjem da su radno sposobni i „da mogu da rade“, te da ne ispunjavaju uslove za priznavanje ovog prava. Pri čemu radna nesposobnost nije uslov koji za ostvarivanje pomenutog prava propisuje Zakon o socijalnoj zaštiti, niti se u ovim situacijama ljudima nudi bilo kakvo konkretno zaposlenje.

“To što je neko sposoban za rad ne znači istovremeno da može naći zaposlenje kojim bi obezbedio sredstva za zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Pored toga, usmenim odbijanjem zahteva socijalni radnik ne ulazi u postupak utvrđivanja prava na osnovu prikupljenih dokaza o nečijem socijalnom statusu, već to čini osnovu proizvoljne ocene čime se podnosiocu zahteva uskraćuje pravo na pravni lek, odnosno žalbu, jer nema nikakvog pisanog traga u vidu rešenja o odbijanju zahteva koje mora da prati odgovaraće obrazloženje”, zaključuju iz ove inicijative i dodaju da je drugi problem visina iznosa novčane socijalne pomoći sa kojom korisnici ne mogu da zadovolje osnovne životne potrebe.

Đorđe Lebović u svom romanu “Semper idem” pita dedu gde se nalazi raj. Deda mu odgovara: “Nigde, raj ne postoji. Obična izmišljotina! Treba da veruješ samo u ono što možeš videti i opipati”, na šta Đorđe kaže da nije bio zadovoljan njegovim odgovorom: “Najpre je rekao da postoji samo jedan raj, a posle je tvrdio da raj ne postoji zato što se ne vidi. Ni glad se ne vidi, niti se može opipati, a ipak postoji.”