Život pod opsadom: Dragica

U napuštenom delu naselja, u kom je stečajni upravnik odavno isključio struju, najpre se desio požar u kom je povređen starac, verovatno beskućnik koji je pokušao da se zagreje. Dve nedelje kasnije desilo se samoubistvo. Ni jedan ni drugi čovek nisu bili radnici Trudbenika, niti su ih stanari poznavali. Iako deo stečajne mase, naselje nije obezbeđeno. Razgovarali smo sa bivšom radnicom Trudbenika Dragicom Conić o životu u pod pretnjom izbacivanja na ulicu i u strahu šta nosi noć.

D: Požar je bio 11. januara. Neko se zapalio, gledaš kako gori čovek. Katastrofa je bila, ne mogu da ti opišem taj doživljaj, samo što sam legla, popijem lekove za pritisak, imam pritsak 200, dete me probudi, kaže: „Mama, deda gori.“ Počela su stakla da krckaju. Mi zovemo vatrogasce, oni sve polako, kažem im da brže dolaze. Bilo je mnogo kola, troja kola su bila. Morali su da ulaze unutra kroz krov pošto je vatra već bila puno uhvatila. Do četiri sata ujutro je to trajalo. Misliš da je izašao neko iz komšiluka? Svi zatvorili prozore. Taj deda je imao opekotine po rukama, zvali su hitnu pomoć, ja sam mu dala neke čarape, papuče. Bili su iz RTS, onaj Palikuća, i sve su snimili. Kad su ugasili, oni su sve slikali, desetak minuta razgovarali sa mnom, rekli su da će doći neko iz osiguranja. I to mi je najžalije što nisam bila tu kad je taj iz osiguranja dolazio, sin je bio kod kuće i samo rekao da nisam tu. Da ja njima kažem, tim iz osiguranja, gde je taj stečajni da stavi portire, da se ne uništava imovina… Tako da su oni otišli, pitali su samo kada je izbio požar, sin je rekao ujutro u dva sata i to je bilo sve. Da li oni nisu hteli da ispituju maloletno dete, ne znam, ali eto. Onda je posle dolazio iz opštine neki zamenik i opet pitao ko je to uradio, pa je dolazio čovek iz vatrogasne brigade, on je to slikao i otišao. Ja sam onda zvala Komunalnu policiju da ih pitam da mi daju jedno vozilo da bih ovaj šut što su bacali pokupila. I zove mene glavni šef i mi se nađemo, kaže mi da je čuo sve za požar i da se naplaćuje odvoženje šuta i da mu je žao kad vidi gde i kako živim da mi to naplati. Ja mu kažem da nemam odakle da mu dam pare sve i da hoće da mi naplati. I tu mi stariji sin pomogne i jedan komšija, tu je bio i krevet, i vrata… Posle sam se razbolela od tog dima, sve otišlo na pluća, dve nedelje sam ležala. Sve sam ja to sama izbacila sa sinom i komšijom. Jedan naš bivši radnik koji isto tu stanuje počistio je što se moglo počistiti i onda je zakovao te sobe da ne bi više ulazili narkomani. Tamo se izliva kanalizacija, ima miševa, pacova… Više nam se niko nije obratio povodom toga. Spasli smo što se moglo. Da je bila struja, to bi bilo još gore, izgorelo bi sve. Ja sam se bojala i za svoj kabl.

E, onda 27. januara to ubistvo. Ja sam bila bolesna, moj muž je otišao da nešto završi u gradu, to je bilo usred dana, u 12.45. Kad je izlazio nije bilo čoveka, a kada se vratio video je da leži čovek u krvi, neke dve devojke su zvale hitnu pomoć i policiju. Ja nisam izlazila, bila sam bolesna, ne znam koji je taj čovek. Muž kaže da mu se čini da nije stanovao kod nas u naselju. On je iskrvario dok je došla hitna pomoć. Navodno je davao znakove života pre, ne znam. Policija je odmah došla i pitaju šta je bilo, neko je izjavio da se tu kod nas skupljaju narkomani i beskućnici, i oni odmah svi napadnu na mene, kao da sam ja rekla… A ja ništa nisam rekla. Ja sam htela da kažem i kad je onaj Palikuća iz RTS dolazio sve o stečajnom, šta i kako radi, a on je meni rekao: „Ovo što ti ja budem rekao, to ćeš da kažeš…“ Znači, ne smeš da pomeneš ništa o stečaju. Na uviđaju su bili svi, inspektori, policajci. Kažu da se taj čuvek sam ubio. A imao je više uboda nožem, ne znam kako je mogao sam, toliko uboda… Uglavnom, niko posle više nije dolazio. Policija je najavljivala neku reviziju, da će doći da vide ko sve stanuje tu, međutim, ništa od toga nije bilo.

Ja mislim da se sve to namerno dozvoljava, ali ja tu ne mogu ništa. Tim delom u kom niko ne živi stečajni se uopšte ne bavi. Tamo su zatvorili, sve su izbacili, dole samo ima beton i soba, čista soba. Gde su radijatori, ko je to uzeo? Nema pojma niko ništa. Tu se pojavljuje jedan čovek koga ne znamo, jednom kaže jedno prezime, drugom drugo. On naplaćuje tom dedi i još jednom čoveku po 3.000 dinara. A on tvrdi da ga je poslao stečajni upravnik, ali nikad nije pokazao papir. Samo kaže da ga šalje stečajni upravnik. Malo-malo i on dođe, ali na blic, tako da možeš da ga vidiš ujutro u devet recimo, i ode. Šta više traži, ne znam. Nema šta više da se skine. Poskidao je sve što je mogao: radijatore, kablove. On voli što se to zapalilo…

I ta zgrada je zatvorena, niko ne vodi računa šta se tamo radi, nego se stečajni okomio da izbaci nas. Kao da imam ne znam šta, a kraj s krajem sastavljam, idem da kupim limenke, flaše, idem na pijacu da bih decu tu othranila. Ćerka mi se skoro vratila s unučetom, i šta da ti kažem… Meni da da neko jedan onaj kontejner, ja bih bila zadovoljna. Samo da me ne maltretiraju. A sve plaćam, od poreza, do infostana, struje, sve… Ja sam uvela sama struju sebi, morala sam, kako deca da budu bez struje? Sad nam je skoro bila inspekcija, jer bio je neki kvar, i pronašli su navodno da neko od nas krade struju i doveli ekipu koja je to tražila. Traže mene i pitaju da im otvorim sanduk, kažu redovna kontrola. Pripremila sam im i sve račune da vide da plaćam. Kaže on meni: „Izvini što sam smetao, ovo je kontrola“.

Kako je sada taj deda koji je goreo, jel još uvek živi tu?

Taj deda je i dalje tu. Stalno mu govorimo da ne pali ništa, upali sveću recimo da ruča, ne daj bože da zaboravi, uspava se… I stalno ga traži policija. Niti mu znamo ime, ništa. Svi dolaze kod mene kad nekog traže, a ne znaju gde je. Ali ne razumem kako niko ne može da stane na put tom što ima dva prezimena, nikako mi nije jasno.

Sad eto i to ubistvo, da li je neko bacio tog čoveka… Šta se desilo, ne zna niko. Usred dana, petnaest do jedan, vide nema nikog i eto…

Da li je posle požara dolazio stečajni upravnik? Ili neko iz njegove kancelarije?

Pa dolazio je Janjušević, koji je ranije radio kod nas u Trudbeniku kao pravnik. Kad je on čuo za požar ne znam, ali on je došao da slika i uzeo telefon i slikao. Rekla sam Januševiću da je sramota da nas tako maltretira stečajni, jer i on je radio u firmi, u Trudbeniku, zna kako je, nije radio ne znam gde. A on kaže da se ne sekiram, ako dođe do te neke prodaje, biće nam ponuđeno neđto u zamenu. Ne znam šta, znam samo da nas sada iseljavaju. I rekao je da će doći iz osiguranja. I kao što sam rekla, nisam bila tu kad su dolazili. Žao mi je što im nisam rekla sve, ali posle više nisu dolazili. To je to što se tiče požara. Za to ubistvo dolazili su tog dana i posle ništa. A tamo se neki i dalje skupljaju, ulaze sa strane, vide tamo sobe prazne, ne znam ko su, nema svetla. Ja gledam da nekako prebacimo bar jednu sijalicu ispred. Bojim se kad mi ćerka dolazi s posla, sin ide ujutro rano. Nikad ne znaš šta nosi dan, a šta noć. Inače, svetla nema u zgradama. Stalno gledaju da unište i to malo što ima.

Strah me svega posle ovog što se izdešavalo, kao da sam malo dete. Bojim se za decu najviše, za sebe ne. Ne smem ni da pomislim na neke najgore stvari, nego se borimo koliko možemo. Jedno jutro u šest sati laje kuče, prolazi neki čovek, viče na njega, gađa ga… Ne smeš da izađeš, ne znam šta da ti kažem. Kako će se odvijati, ne znam, evo sad su ti izbori, sad je sve mirno, ali kad počnu te presude – gotovo! Ja sam na Apelacionom sudu odbijena, nemam za žalbu, neki mi je skoro došao da platim neke takse, i oslobodili su me takse jer nemam odakle da platim. Šta će biti i kako će biti, ne znam. Gde god smo pokušali nisu nadležni, nisu odgovorni.

Od kada tako živite pod pretnjom da će da vas isele?

Pa ovo je ustvari od 2008, kada je kupljen Trudbenik. Ko zna i kako je kupljen, vidite da je dao pod hipoteku tu zgradu gde sam ja. Već tada je gazda počeo da nas izbacuje, da nam seče struju i vodu, a onda nas je tužio i sad su počele da stižu presude.

Prva iseljenja su bila zakazana prošlog leta?

Da, bio je 15. maj, ili juni, ne sećam se… Mislim maj. Tad su hteli da isele Jokića i Lukovića, kad je bila policija… To su bila prva iseljenja. Tu smo izašli i mi i vi, pa se policija povukla. Onda imamo kod Slavke, 27. oktobra, na Svetu Petku, i tu se nisu ni pojavili. To je to što se tiče tih koji imaju presude za iseljenja. Ja još nisam dobila, ali ne znači da je neću dobiti. Znači, i ja sam među njima isto. Ja sam od Apelacionog dobila odgovor da su me odbili na žalbi. I još sam morala posle toga da platim te takse.

Kako mislite da će ova situacija da se razreši, i kako vi vidite rešenje?

Pa, ne znam. Ja se ne nadam ničemu dobrom, takav osećaj imam da ne može ništa biti bolje. Do sada nam ništa nisu pomogli, ni ova vlast, ni stečajni upravnik. Ničemu se ne nadam.

Imamo petoro dece i dva unučeta, ovaj najmlađi sin on je još dete, sportski tip, navija za Crvenu zvezdu, to je njemu bitno… Još je mali, ali polako shvata. A ovi drugi kažu: „Pa, ne može, mama, tako, ne može na ulicu“, pa ovo pa ono, ne znam, sve je moguće danas. Ili te drugarice kad vide na Fejsbuku, na internetu, kažu: „Pa ne mogu vas na ulicu, mora neko rešenje da postoji…“ A muž kaže da neće izaći ni mrtav, da ga ne mogu izbaciti jer je bolestan. Ja kažem da sve to stoji, ali kad dođe izvršitelj…