Foto: Dušan Pešić / Danas„Čula sam kao neko pucketanje. Ustala sam iz kreveta tog jutra oko četiri, pa opet legla, još nisam bila potpuno utonula u san. U jednom momentu sam čula jak zvuk, kao kad puca staklo. Kako sam ustala, pogledala sam kroz prozor, a roletna je bila podignuta taman toliko da vidim šta se dešava na ulici. U odsjaju na zgradi Narodnog muzeja, koja se nalazi prekoputa naše stambene zgrade – vatra! ‘Kafić gori’, obraćam se suprugu“, priča za Danas Ljiljana Antić, čiji je stan goreo u noći između 15. i 16. decembra, kada se proširila vatra koja je zahvatila kafe koji se nalazi u prizemlju, odmah ispod stana u kojem ona živi sa suprugom, ćerkom i majkom.
Otvorila je, kako kaže, vrata terase, a onda videla da je „sve bilo u plamenu“.
„U prolazu sam uzela telefon. Prvo sam, u panici, pozvala majku koja je spavala u drugoj sobi, da brzo ustane iz kreveta jer je požar u kafiću koji se nalazi odmah ispod sobe u kojoj je ona spavala. Zovem 194, vrištim na sav glas u slušalicu, u afektu: ‘Gori kafić Baba Dika, u centru, prekoputa muzeja, dođite hitno!’ Mislila sam da sam pozvala vatrogasnu službu. Vidim da žena koja se javila pokušava da me zaustavi, ali ne može da me zaustavi“, priča Ljiljana šta se dešavalo kada je njenu porodicu, nju i komšije probudio požar pomenute noći, oko 4.50 časova.
Bilo joj je jasno da je pogrešila kada joj se telefonom obratio ženski glas.
„Rekla mi je: ‘Gospođo, ovo je Hitna pomoć’. Spustila sam slušalicu i pozvala vatrogasce. Zvala sam ih dvaput, a po jednom ova žena iz Hitne pomoći i naš komšija. Dakle, četiri poziva upućena su, tada, vatrogasnoj službi. Trebalo im je oko 15 do 20 minuta minuta da dođu. Mi smo bili na terasi, nismo smeli da izlazimo iz zgrade jer je bilo mnogo dima i vatre“, priča Ljiljana.
Zapalila se tenda kafea, kako objašanjava, a vatra potom proširila, pre svega, na njihov prozor koji je potpuno izgoreo.
„Čujem da puca jedno, pa drugo staklo na prozoru koji je bio zatvoren regalom od drveta. To je bila sreća, jer da je regal bio od iverice, sve bi se zapalilo, ceo stan. Nisam se uplašila, htela sam samo ukućane da spasem. Najgore je prošla moja majka Milunka, koja je, naposletku, završila je Prijemno-trijažnom odeljenju vranjske bolnice, na ispitivanjima, a puštena je istog dana, tog 16. decembra, oko 19 sati. Ona je sada dobro, ali je tada bila je u predinfarktnom stanju. Srčani je bolesnik i šećeraš; imala je pritisak 220 sa 120 i šećer 18“, govori Ljiljana Antić, i dalje vidno uznemirena.
I sama potvrđuje „da još uvek nije dobro, a da mentalne slike požara i dalje nisu izbledele ni iz glava njenih ukućana – ćerke Andree, supruga Miroslava i majke Milunke“.
Potom se prisetila momenta kad se na ulaznim vratima stana pojavio vatrogasac.
„Vatrogasac, pod maskom, ušao je u stan i rekao nam: ‘Hajde, idemo!’ A stan u dimu, mi kašljemo, ne vidimo ništa pred sobom. Onda smo čekali na terasi da i nama taj vatrogasac donese maske, da možemo da izađemo iz stana i zgrade. Doneo nam je nešto što liči na neku kapu sa crevom, koja je trebalo da ima funkciju maske“, govori Ljiljana.
Najpre su na sigurno, na ulicu, vatrogasci izveli Ljiljaninu majku i supruga.
„U tom trenutku imali su samo dve maske. Bila sam pribrana, nijednog sekunda se nisam uplašila. Majku su ispred zgrade čekala kola Hitne pomoći, koja su je odmah transportovala do bolnice. Uveče su je pustili, a te prve noći spavala je kod druge ćerke koja ne živi sa nama u ovom stanu“, objašnjava sled događaja te noći koja, na sreću, nije bila kobna.
Gašenje požara trajalo je, kako govori sagovornica Danasa, „20 minuta do pola sata“, a, osim njihovog stana, nijedan drugi u zgradi, od ukupno sedam, nije oštećen, „sem prozora stana iznad onog u kojem Ljiljana živi sa porodicom“.
„Kad smo već bili napolju i dok su vatrogasci gasili požar, ja sam, u pidžami, sedela na klupi kao beskućnik i razmišljala kako život može da ti se promeni za pet minuta, a ti si nemoćan da išta uradiš. Plus si mogao život da izgubiš. Ćerka Andrea nije te noći spavala u stanu, bila je kod momka. Tu smo bili moj suprug, majka i ja“, kaže naša sagovornica.
Požar je za posledicu imao i pričinjenu veliku materijalnu štetu.
„Još uvek se oseća dim, i u zgradi i u našem stanu. Ćerka iznosi đubre, pa sedne na krevet i pokrije se ćebetom na 15 minuta, da se samo malo zgreje, i onda nastavi sa poslom. Toliko je bilo hladno, a ceo stan otvoren zbog luftiranja. Dva regala smo bacili, jedan krevet je izgoreo. I ovaj drugi ćemo da zamenimo, ali nemamo na čemu trenutno da spavamo pa ga još uvek koristimo. Izgoreo je prozor, kompletna garderoba. Stolarija u potpunosti treba da se menja. Imamo štetu u svakoj sobi, sve je bilo crno, zift. Počeli smo sa krečenjem celog stana, ali još uvek nismo završili jer će opet majstori da ruše kad montiraju druge prozore“, priča Ljiljana Antić.
U stanu i dalje ima posla, kako bi se vratio, koliko je moguće, u prvobitno stanje, počev od radova na sanaciji stambenog prostora, sve do odstranjivanja šuta.
„Odmah sledeće noći, petak na subotu, muž i ja smo spavali u stanu. Bilo je mnogo dima. Sve je bilo otvoreno, plus je prozor izgoreo, nema ga, a napolju zima. Te prve noći nakon požara sam dva ili tri puta ustajala da otvaram druge prozore, da uđe malo svežeg vazduha. Bila je promaja i baš je bilo hladno“, priseća se naša sagovornica.
Podsetimo, povodom ovog incidenta, koji se dogodio u noći između 15. i 16. decembra, vranjska policija oglasila se saopštenjem kada je obznanila da je „Vranjanac M. M. (36) uhapšen zbog postojanja osnova sumnje da je izazvao požar u jednom ugostiteljskom objektu u centru Vranja“, koji je u potpunosti izgoreo. Policija ga je brzo identifikovala i uhapsila, a M. M. se sumnjiči da je izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti.
Pomoć lokalne samouprave
„Na savet advokata otišli smo do Centra za vanredne situacije u zgradi Skupštine opštine, napisali izjavu i podneli zahtev. U pitanju je jednokratna pomoć Centra za socijalni rad od 30.000 do, kako nam je rečeno, maksimalno 60.000 dinara. Nije sigurno koliko ćemo na tu pomoć čekati, kažu tri do šest meseci. Drugu pomoć su nam obećali iz lokalne samouprave, lično je kod nas bila jedna od članica Gradskog veća. Rekla je da Grad može da nam pomogne sa 100.000 dinara i da ćemo novac dobiti najkasnije do kraja januara. Mi nemamo gde da živimo, zato nam je novac za sanaciju hitno potreban. Sve što trenutno renoviramo u stanu o našem je trošku“, kaže Ljiljana Antić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
