Ipak, Irina Đorđić, nekadašnje prepoznatljivo lice Jutarnjeg programa i Kulturnog dnevnika na RTS-u, nije ni sanjala da će Beograd zameniti Vankuverom.

Kako kaže ovaj grad u Kanadi je postao njena nova adresa sasvim slučajno, a sama Kanada nikada nije bila na njenoj listi želja pa čak ni kao mesto koje bi volela da poseti kao turista.

– Selidba iz Beograda, generalno, nikada nije bila moj plan. Beograd je grad u kom sam rođena i u kom su moji koreni duboki i vrlo čvrsti.

Radila sam posao koji obožavam, imala veliki krug prijatelja i ljudi sa kojima sam sarađivala na nekim projektima koji su, mimo posla, ispunjavali moju dušu.

Zato je, u početku, odluka o preseljenju bila privremeno rešenje.

Zbog posla kojim se moj suprug bavi, u određenom trenutku bilo je neophodno da budemo u Kanadi.

Videla sam to kao priliku da se nakratko odmorim od ustajanja u 4 sata ujutru zbog Jutarnjeg programa i da razmislim o sledećim koracima u mojoj karijeri.

Život je ubrzo krenuo drugim smerom, saznali smo da ćemo postati roditelji i odlučili da produžimo “privremeni boravak” u Kanadi – priča za Danas, Irina.

Od kulturološkog šoka do novog početka

Privikavanje na novi život je bilo izuzetno teško.

Imigranti prolaze kroz nešto što se zove kulturološki šok, i što ima svoje faze od toga da u početku uživate kao turista u razgledanju vašeg novog grada, preko krize identiteta do snalaženja u novom životnom prostoru.

Potrebno je nekoliko godina da se naviknete na život u potpuno drugačijoj kulturi od vaše, i to samo ukoliko ste otvorenog uma i širokih shvatanja i spremni da i sebe menjate.

Ukoliko niste, ostajete onaj večito nezadovoljni imigrant koji čezne za kućom jer svoje novo mesto ne pronalazi nigde.

Jedan od prvih koraka u “smeštanju” u novi život je i pronalazak posla.

Jedna od najvećih zabluda koju imamo svi mi koji dolazimo u nekim određenim godinama, i sa već izgrađenim karijerama, jeste to da će naše znanje i iskustvo biti dovoljno za pronalaženje nekog relativno dobrog posla.

Prvi “šamar” koji dobijete jeste kada shvatite da ono što vi imate da ponudite, u vašem novom gradu nikome ne treba. Ili zapravo treba, ali vi ne možete da dođete do onog kome trebate.

Nemate mrežu ni privatnih ni profesionalnih kontakata, i šta god da radite, sledi vam dugačak put dokazivanja, kao da ste na početku.

A onda shvatite da i jeste na početku.

I to je možda najbolniji trenutak, kada shvatite da ne možete samo da nastavite tamo gde ste stali pre nego što ste se preselili.

Ja sam imala ludu sreću da samo apliciranjem na oglas i dobijem posao montažera u jednoj dobroj televiziji.

Iako je, spletom okolnosti, put od moje aplikacije do dobijanja posla trajao duže od godinu dana.

Kanada nije obećani raj

Definitivno najvažnija stvar koju jedan iseljenik mora da zna jeste to da Kanada nije nikakav obećani raj.

Mnogo je onih koji se razočaraju činjenicom da nisu u Kanadi za nekoliko godina uspeli da dostignu takav životni standard da mogu da žive lagodno, sa relativno malo uloženog truda.

To je neka predrasuda koju ljudi sa naših prostora imaju.

Ni velika većina Kanađana ne živi lagodno. Ali Kanada jeste zemlja gde za uloženi trud i rad, dobijate adekvatnu nagradu. Gde se znanje ceni, a zakoni poštuju. Gde institucije rade svoj posao, i gde znate kakvi su vam i prava i obaveze.

Život u imigraciji je jezivo težak sve dok ne prođete kroz te faze kulturološkog šoka i navikavanja na novu sredinu.

Ali to definitivno zavisi samo od vas. Koliko brzo će se desiti, i da li će se uopšte desiti.

Znam ljude koji ni posle dvadeset godina života u Kanadi sebe nisu prihvatili kao stanovnike ove zemlje.

Ali taj imigrantski život je neuporedivo lakši u vreme Interneta, kada smo 24 sata dnevno svi dostupni jedni drugima, i jedina otežavajuća okolnost može da bude vremenska zona i “nezgodno” vreme za telefonske razgovore.

Čini mi se da sam čak prisnija i povezanija sa porodicom i prijateljima za koje sam mnogo manje vremena imala dok sam živela u Beogradu jer smo svi uvek nekuda žurili.

A šta danas Irini najviše nedostaje iz Srbije?

Moji ljudi, porodica i prijatelji, i vreme sa njima, je ono što mi je najviše falilo tada i danas mi fali. Ali danas je to jedino što mi nedostaje.

U početku mi je u Vankuveru nedostajao Beograd, baš Beograd.

Ulice na kojima sam odrastala, hrana koju sam po svojoj izbirljivoj prirodi posvećenički jela samo na određenim mestima, mirisi zime i proleća u Beogradu koji su puni nekog nadolazećeg obećanja koje samo što nije stiglo i ostvarilo vaše snove.

Nedostajala mi je ta romansirana slika.

Nije mnogo pomogla ni blizina okeana, iako sam se zbog njega momentalno osetila kao da sam “došla kući”.

Celog života sam maštala da živim pored vode.

Pogled na Srbiju iz Vankuvera

Nakon tri godine života u Kanadi, pogled na Srbiju sa ove vremenske i geografske daljine daje potpuno isti osećaj kao da nigde nisam odlazila.

I dok sam živela tamo, znala sam šta je ono što nije dobro, što bi moralo da se menja.

I ništa se, nažalost, u međuvremenu nije promenilo.

Ovo možda najbolje opisuju reči moje prijateljice koja se nekoliko godina pre mene iselila u Evropu i koja mi je svoje posete Beogradu opisala kao uvek isti osećaj kada sleti na beogradski aerodrom, a to je večiti osećaj anksioznosti i predratnog stanja. Političara i medija koji dižu tenzije u društvu, i institucija koje ne rade svoj posao.

Iako se trenautno ne bavi svojim primarnim poslom Irina je pokrenula svoju emisiju “Život u Kanadi” na YouTube kanalu.

Kada sam pokrenula kanal moj prvi motiv je bio da jednostavno objavim višak materijala koji sam snimala za RTS i za koji nije bilo prostora u programu.

Bilo mi je žao da se te neke lepe priče ne čuju.

Ispostavilo se da su ljudi željni kvalitetnog sadržaja na YouTube-u jer su reakcije zaista fantastične.

Priče o životu u Kanadi gledaju ljudi iz celog sveta, oni koji planiraju da se isele, oni koji su to učinili pre mnogo godina, ali i oni koji ne planiraju nigde već samo žele da vide kako se ovde živi.

Vrlo sam srećna zbog toga, jer mene ispunjava da podelim sa svima ono kroz šta sam ja prošla, i možda nekome skratim i olakšam put u snalaženju u imigraciji.

Život u doba korone

Život je u Vankuveru stao 17. marta kada je objavljeno vandredno stanje i tek se sada polako vraća u normalu.

Dva meseca nije radilo ništa osim prodavnica hrane, neophodnih gradskih servisa i lekara.

Karantin nije postojao, ali jesu sve moguće mere zaštite i preporuke o fizičkoj distanci, koje ljudi i danas poštuju.

Ono što je ovde fascinantno jeste to da ljudi zaista veruju onome što struka preporučuje i vrlo poštuju to.

Ima i razloga, borbu protiv korona virusa, u Britanskoj Kolumbiji vodi ugledni stručnjak, doktorka Boni Henri, koja je zbog dobrih rezultata nedavno dobila i međunarodno priznanje.

Novo normalno, trenutno, podrazumeva da ima mnogo ljudi koji i dalje rade od kuće, da bioskopi i pozorišta još nisu otvoreni, u svim prodavnicama i uslužnim delatnostima radi se sa pregradama od pleksiglasa, a neki objekti poput gradskoj akvarijuma i muzeja rade po principu da posetu morate da rezervišete preko interneta i primaju samo određeni broj ljudi.