Život u imigraciji je težak dok ne prođete kroz faze kulturološkog šoka

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ovo je prilično realna priča, sa istinitim činjenicama, za razliku od onih priglupih zašećerenih pričica, koje smo čitali, a odnosile su se na neverovatnu sreću i uspehu koji su, za kratko vreme, postigle pretežno žene koje ja zovem „kaldrmuše“. Za ljude, koji su u Srbiji već stekli neki svoj lični, intelektualni i nacionalni integritet, svaki odlazak je bolan i težak do nezamislivih granica. Kidanje niti koje si stvarao tridesetak godina predstavlja bolan i tragičan čin. I to traje. Za one koji su na višem intelektualnom nivou, dugo, dugo. Za one, koji su otišli kao „tabula raza“ nema nikakvih problema. Oni su tamo, gde napune stomak, srećni i sve im je lepo. Jedino u čemu se ne bih složio sa ovom gospodjom je priča o „kulturološkom šoku“? Ne radi se o nikakvom kulturološkom šoku već o vremenu potrebnom da čovek zaboravi sve ono što je bio i da postane nešto drugo, često ono čega bi se nekad stideo. Kako to demagozi kažu šok traje dok se ne „integrišu“, što je druga reč za najgrublju asimilaciju.

   1. Gospodin Zoran je kratko I jasno dao zakljucak clanku.

      1. Da li postoji bilo koja tema, da je vi g.Knezevicu ne obradite tako detaljno i uverljivo.Zahvaljujuci vama ,tek sada posle 42 radne godine provedenih u Americi shvatih ,da mi je pun radnicki stomak i dusa srecna.

         1. Nisam znao da je sramota biti višestran? Nisam znao da nekoga može da iznervira činjenica to što me zanimaju više tema i, ako imam svoje mišljenje o temama iz raznih oblasti. Ovo što govorim, govorim iz sopstvenog iskustva i na osnovu kretanja medju našim imigrantima i radnicima u Kanadi. Video sam sve i svašta a najmanje onih koji su odsanjali američki san. Najmanje onih srećnih. Ova gospodja je iznela svoju priču koja odiše realnošću. Do sada sam čitao razne ispovesti, koje su bile, uglavnom, u duhu one narodne „Živ mi Todor da se čuje govor“. Duplo golo uz neodmereno hvalisanje i glorifikovanje država „u kojima se zna red“. Ako sam Vas iznervirao, jako mi je žao. Nije mi to biula namera.

            1. Ma, dajte, čoveče, zaustavite se!

            2. Strucnjaci znaju samo ono za sta su strucni, a budale znaju sve – tako nekako rece mudri Dusko Radovic

   2. Ne razumem zasto morate da komentarisete svaki clanak o odlasku ljudi u inostranstvo. Srbi su u inostranstvo odlazili vekovima unazad, svako ima svoju pricu, ja recimo imam svoju, bez zelje da je bilo kome pricam, jos manje da komentarisem druge.Zivite svoj zivot i ostavite se komentarisanja koja je prica bolja, „istinitija“.Ne razumem vas cilj komentarisanja, neko nezadovoljstvo se krije u podsvesti.
      Svako dobro.

      1. Ne razumem ja Vas? A, zašto ne bih komentarisao ovu vrstu članaka? Ako je tako, zašto pojedinci iznose svoje priče o boravku i radu u inostranstvu, koje predstavljaju intimne doživljaje i iskustvo? Tačno je vekovima unazad se odlazilo na rad u inostranstvo, posebno u SAD ali, nikada se ovako slavodobitno nije pisalo o tim „srećnicima“, koji su, onda, sa tugom napuštali svoja sirotinjska ognjišta. Ja sam proveo velikoi deo svoga života radeći u raznim zrmljama i po raznim kontinentima. I živim svoj život, ne preporučujući drugima, poput Vas, kako treba da žive i šta da komentarišu. Daklem, gospodine Radojko, živite svoj život i ostavite na miru tudje podsvesti. Zabavite se malo svojom. Ako mogu da Vas posavetujem, zaobidjite komentare koji Vas potresaju. Čuvajte nerve. Možete da pokvarite ten.

2. „Znam ljude koji ni posle dvadeset godina života u Kanadi sebe nisu prihvatili kao stanovnike ove zemlje.“
   Mozda zato sto su posle 20 godina shvatili ono sto ce Autorka shvatiti tek za 17?
   A to je, da su ono sto su tamo i svi ostali, ukljucujuci i Autorku, ono sto ce tamo biti do kraja zivota: I M I G R A N T I.
   Nisu ‘sebe prihvatili’ bas zato sto ih za takve niko tamo i ne prihvata, bez obzira na kvalitet glume, isfolirane mimikrije i ulozenog truda!

   1. Poštovani, da li vi to iz iskustva ili to „znate“ i „opšte je poznato“?

      1. Najbolji komentar. Svako treba da izvaže između dobitka i gubitka, pa da donese za njega pravu odluku. I mi koji smo zbog rata došli u Srbiju za neke ćemo uvek biti „dođoši“, što tamo neki kažu „građani drugog reda“.

   2. Apsolutno tačno. Samo što je teško priznati i prihvatiti da ste tamo, ukoliko se ne radi o nekim vrhunskim stručnjacima od koji zemlja domaćin može da ima koristi, gradjanin drugog reda sa perspektivom da iz tog statusa pobegnu na jedini mogući način odnosno, tako što će nestati. Zato će odmah svi uzeti „lepa“ američka imena i svoju decu na isti način „ukrasiti i integrisati“. Odmah će „zaboraviti“ svoj jezik jer smatraju da ih on razotkriva i kvari sreću. O ostalome da i ne govorimo.

   3. Sve je stvar individualne odluke. Hocete da se integrisete? Sasvim moguce. Hocete zauvek da budete imigrant? Isto je sasvim moguce. Stvar je odluke i zelje nekoga da bude deo okruzenja u kom zivi ili da smatra sebe stranim elementom i zauvek bude po strani. Isto tako je i sa ocuvanjem svog nacionalnog identiteta, ocuvanja jezika i obicaja. Jedno je sigurno, ako zelis da budes integrisan treba da se trudis vise od onih koji su tu decenijama, posto je Kanada mlada drzava i svi su ili imigranti ili poreklom iz imigrantskih porodica.

3. Nemaš pojma koliko bih se rado šokirao. Svaki dan.

   1. Imam i razumem.

4. Ziveo sam u BC-u 2 godine I u Montrealu 14 godina. Kanada je super ako mozete da izdrzite stvarno neprijatnu klimu I da prevazidjete depresiju koju donosi manjak sunceve svetlosti zimi. Neki ljudi se naviknu lakse ali eto ja I dan danas posle 28 godina zivota u inostranstvu I dalje pratim nase vesti u kupujem nase proizvode u prodavnici. E sad, kad sam se vratio nazad u Srbiju, pre AV-a, da pokusam da se snadjem, nisam uspeo, nisam izdrzao. Znaci, inostranstvo te promeni I postanes ili globalni migrant ili svetski covek. Jednostavno, genetika se promeni I neces imati 100 posto konfora ma gde kod da odes. Jedna stvar me ispunjava, a to je da gde god da me zivot baci, ja cu uspeti da se snadjem, I to je ogromna satisfakcija. Samo sam to hteo da dodam, pozdrav!

   1. Slicno i ja gledam na svoj zivot izvan Srbije za, evo skoro 28 godina. Imam to „dvojstvo“ u sebi, koje se ogleda u razumevanju dve kulture, dva jezika, pa i dva razlicita pogleda na zivot. Ja medjutim, to ne dozivljavam na dramatican nacin, svakako ne kao nesto sto me razdire i vuce na dve strane, vec kao bogatsvo u razlicitosti i mogucnosti da poredim i uzmem sto je, po meni, najbolje od dva sveta. Uostalom, ja ne mislim da su ta dva sveta toliko suprotstavljena pa da moram da biram, osim, naravno, bas samo mesto stanovanja. Moj sistem vrednosti je isti, ma gde da zivim. I prijatelji su mi oni koji imaju slican sistem vrednosti i pogled na svet kao ja.

5. Ovo je treci clanak koji sam poslednjih nedelja u nasim medijima citao o americkom kontinentu . Iz Njujorka je pisala gospodjica koja zivi na relaciji Beograd – Njujork, a iz Vankuvera i Toronta osobe koje takodje nisu „klasicni imigranti“. Gdja Djordjic je i dalje zaposlena u RTS-u, a muz je zbog posla morao da ode u Vankuver. Osoba koja je pisala iz Toronta nema ni jedan dan radnog staza u Kanadi, uglavnom preradjuje Tanjugove velike teme.
   Hocu da kazem da, uprkos kanadskoj svakodnevnici koju zive, oni nisu bili u prilici da osete pravi imigrantski zivot, pa se takvi utisci ipak trebaju citati sa rezervom.
   To ne znaci da je ovaj izvestaj los, samo daje drugu dimenziju na tu temu.
   I, konacno, imigrant nije laskava titula, ali je castan izbor.
   Narocito kod onih koji postuju gostoprimstvo drzave koja vam je dala novu priliku.

6. Odavno ne gledam rts, pa nisam znala da je Irina otišla. Veoma draga osoba.
   Crnjanski je rekao da tudjina nije ono najgore što može čoveka da snadje. U svakoj odluci nešto dobiješ, a nešto izgubiš. To važi i za nas koji smo ostali (i hiljadu puta zažalili) i za njih koji su otišli.

7. Živim u inostranstvu već 20 godina. Otišla sam sa svojih 23 god, jer sam to uvek želela, čak i kao dete. Otišla sam sa namerom da se nikada više ne vratim i to je jedan od bitnih faktora po mom mišljenju da bi čovek živeo bez nostalgije. Za tih 20 godina promenila sam 3 puta zemlju boravka, 3 nova jezika i mnogo kultura, jer svaka od tih zemalja kroz veliki broj sranaca nudi i veliku etničku i kuturnu raznovrsnost. Za mene su te promene dosle potpuno prorodno kao splet okolnosti i ni jedanput nisam imala strah od promene. Gledala sam to kao novi izazov, avanturu, prosto mi je srce treperilo od same pomisli da me tamo čekaju neke nove stvari, učenje novog jezika. I upravo to je kljuc sreće za život u inostranstvu! Biti otvoren za sve novo, bez zadrški i strahova. Naravno uvek sam bila svesna toga da je uzalud bilo šta planirati jer su mogucnosti kao i ogranicenja, na poslovnom planu pre svega, bezbrojni. Znala sam da ću morati da menjam svoj profesionalni put i da plivam sa strujom, inače bih potonula. I eto još uvek sam tamo “preko” kod svoje kuće, ma gde to bilo. A istina je to sto je navedeno u textu da se vec dolaskom na aerodrom oseća neka teška atmosfera, ne mnogo prijatna. Tome doprinose i sluzbena lica na pasoskoj kontroli, koje ne odaju utisak dobrodošlice. Osećate se kao da ulazite u zabranjenu, kontaminiranu zonu. Ne znam kako to da vam opišem… Ali kad se sve te formalnosti završe i krenem sa aerodroma, sve zaboravljam i nastavljam svojim putem avanture.