Život uronjen u falsifikate

Fokusiran na obične ljude i intelektualce, autor ih neće poštedeti beskompromisne kritike; i površnim poznavaocima njegovog angažmana u Beogradskom krugu, čiji je suosnivač, i na svakom mestu sa kojeg se moglo čuti kritičko mišljenje, biće prepoznatljivi stavovi i principi od kojih ne odstupa već decenijama, često uz rizik i utemeljene pretnje ekstremista različitih provenijencija.

Rečenica iz naslova knjige koja na kraju nema upitnik stav je za koji se autor odlučio, skenirajući Srbiju na početku rata u Jugoslaviji i tokom sukoba prepunih okrutnosti i neljudskosti. Mahnitanje i ćutanje onih koji su morali da progovore snagom razuma i argumenata.

U naslovnom eseju David se poziva na rezigniranu konstataciju italijanskog pisca Prima Levija, čoveka koji je preživeo Aušvic: “Uvek će biti pokvarenih svinja.

Čudovišta su oni koji stoje i gledaju”. U tom će kontekstu autor zabeležiti da je “Jedan od osnovnih problema našeg vremena u tome što je bilo previše onih što su stajali i gledali. Da li to znači da smo postali društvo čudovišta? Blizu je istine”.

Esej Jesmo li čudovišta, kao i gorka refleksija svih napisa iz uvodnog poglavlja (Filozofija bede, Trijumf primitivizma, Oči straha, Majstori falsifikata, Đavolji rečnik), otkrivaju ključ za čitanje i razumevanje čitave zbirke, time i funkcionisanja vlasti u Srbiji, razmere državnih i individualnih ratnih zločina, ali, pre svega, suptilnih, svedenih antropoloških bravura, istinitih koliko i bolnih.

Ni na koji način, međutim, autor se neće odlučiti za pesimizam, pogotovu ne za ponižavajuće i nadasve oholo mirenje sa sudbinom.

“Iz euforije skliznulo se u apatiju. Iz pokliča da je pravi život tek pred nama, utonulo se u pasivnost. Naš trud je, lamentiraju, uzaludan. Šta činiti kad je svaki novi korak novo razočaranje. Ništa, odgovaraju sami sebi. Umrtviti se, prestati da daješ znake života, postati i sam mrtvaja, kao što se u mrtvaju pretvorilo sve oko tebe. Svakoga dana srećemo te ljude koji dižu ruke od svega, osim od malog sopstvenog interesa. NJima više nije važno kakav je svet u kojem su. Morala nema? Pa šta, od toga se ne umire. Sve je razoreno? Neka, i ruševine su nekakav zaklon. Poniženje je opšte, pa neka je. Čemu poštovanje i samopoštovanje? Nismo više deo civilizovanog sveta? Svet nam nikada nije ni bio potreban. Postali smo palanka? U redu, život u palanci je bezbedan i siguran”.

Ovako kritičan prema intelektualcima, oštro će se suprotstaviti i saučesničkom tetošenju običnog čoveka, zalažući se za meru njegove odgovornosti, koja se može ustanoviti.

“U našoj priči o ratu na prostorima bivše Jugoslavije najveći deo krivice pripisivan je, s pravom, intelektualnim elitama i vođama. Ali, ni taj takozvani običan čovek iz mase, nikako se ne može amnestirati, iako je njegova krivica često prikrivena, nedovoljno jasna i zamagljena. Nalazimo ga u masi na Gazimestanu, bio je deo euforične gomile na trgovima u Beogradu, Novom Sadu, Podgorici, uzvikivao parole na Ušću, glasao za ratnu politiku na izborima. Bez te velike, masovne podrške, ne bi kasnije bilo ni velikih masovnih zločina. Tog glasača koji je istovremeno lekar, profesor, zanatlija, seljak, harizmatični vođa preveo je žednog preko vode sa nekoliko otrcanih, nacionalističkih i demagoških fraza. (…) Krivica običnog čoveka može se proceniti i odrediti merom njegove tobožnje neobaveštenosti i ignorancije. U odsustvu griže savesti postaje laka žrtva ribara ljudskih duša. Upada u njihove mreže i postaje puki izvršilac poslova, verujući da svojom odanošću izbegava svaku odgovornost. Tako u brizi za svoju naciju zatire druge, zgražavajući se nad zločinima drugih, i sam postaje zločinac, čuvar logora, uništitelj gradova i sela. Posle završenog rata, s gorčinom u duši tvrdiće kako je prevaren od svojih vođa”.

Primitivizam, moralna beda, kao i strah, pojmovi su koje prepoznajemo u gotovo svim analizama u zbirci, kao uzrok teške, prilično obeshrabrujuće dijagnoze društva.

Neoprostivo tačne, dovoljne za mahnite napade na glasnika odumiranja vitalnih funkcija jedne zajednice, na lekara koji saopštava da ipak ima nekakve nade, ako se temeljno promeni samoubilački način života.

A nacionalista i kartograf-amater se ne odriče snova o velikoj državi, kloaki identičnih.

“Ovdašnji primitivci spojili su fanatizam i akciju. U ime svoje nacije, ideologije i vere lome kosti stvaraju masovna groblja, ostvaruju se u nasilju. Buldožerima melju tela žrtava i bacaju ih u rudarska okna. Jedna žrtva za primitivnu pamet i iz nje izrasle moć i silu, nije ništa. Treba da stradaju stotine hiljada, možda milioni, da bi se zadovoljile neumerene primitivne strasti. Obilazeći ratne invalide svoje vojske, jedan ovdašnji vođa ih je pozdravio rečima Drago mi je što vas vidim u tolikom broju! A jedan drugi, na opomenu da njegov narod više nema nijednog prijatelja u svetu, odgovorio je – Imamo – Isusa Hrista! Sve što ovakvi dodirnu, pretvaraju u svoju suprotnost. Vera postaje blasfemična, rodoljublje kompromitujuće, kultura ponižavajuća, vlast zaštita bezvlašću, visokoučene institucije paravan za gluposti, politika – utočište ua primitivizam i primitivce. Ideološki buzdovan u rukama primitivaca vitla i mlati oko sebe sve čega se dotakne”.

Zbirka Jesmo li čudovišta izvor je dragocenih komentara i podataka neophodnih za tumačenje bliske prošlosti i sadašnjosti opterećene istim, pogubnim ponavljanjem propagandnih matrica u čijem je središtu laž, na kojoj se temelji vlast nesputana minimumom demokratske kontrole.

Epohe zločinstava, konstatuje autor, zasnivaju se na falsifikatima koji će kad-tad biti raskrinkani, a svet laži će se raspasti, ostavljajući iza sebe ruševine.

Korak dalje odlazi Filip David i, dvadesetak godina pre uspona aktuelne vlasti, tumači odnos falsifikata i savesti.

“U vremenu prepunom falsifikata, kakvo je ovo naše, gde su na falsifikatu zasnovane i sama država i njena vlast, otkrivanje falsifikata i njegovo razobličavanje od sudbinske je važnosti. Može biti da je katkad teže živeti s golom i neposrednom istinom, bez iluzija i bez obmana. Život u krivotvorenom svetu oslobađa odgovornosti, savesti. Ali, valja neprestano imati na umu da život okružen i uronjen u falsifikate, nije stvaran život, nego njegova imitacija, varljiva i bedna iluzija života, proizvedena u radionicama majstora svakovrsnih obmana”.

Tako vreme današnje najavljuje autor ove zbirke, svojevrsnog udžbenika subverzivne istine, najvećeg neprijatelja autoritarne vladavine sa kojom se suočava srbijansko društvo, vukući za sobom teret nenaučenih lekcija i tragično zapuštene, gotovo prezrene ljudskosti.

I teških, svirepih zločina, počinjenih u ime srpstva. Ne zaboravlja opsadu Sarajeva, Srebrenicu i druge toponima zločina, masovne grobnice u Srbiji i regionu, logore za pripadnike pogrešne nacije. Nasilje bezumnika i patnju nemoćnih.

Ni mračne ideje koje stoje iza stradanja. Gorko, ali i nepomirljivo će zaključiti: “Mračne ideje teško se iskorenjuju. One su otporne i dugovečne. Mrak u ljudskim glavama najstrašniji je, najdublji, najpotpuniji i najtrajniji mrak”.

Nezaobilazni udžbenik i milioni nezainteresovanih ponavljača.