Životi će nam proći u čekanju

Sa publikom. Nismo hteli u redovnom terminu, u julu, da idemo onlajn.

Onlajn publika je pasivna publika koja doživljava film na neadekvatan način, posredstvom portala i malih ekrana. I to za niz pojedinačnih gledalaca.

Nećemo valjda da se vraćamo više od sto godina unazad, kad je Tomas Edison insistirao na tome da film ne izlazi iz kutije, iz njegovog kinetoskopa, već da je samo namenjen pojedinačnom gledaocu.

Mi smo, na sreću, i dalje u eri koju su spektakularno započeli braća Limijer kad su u dvorani, na kinematografu, prikazali film većem broju ljudi i tako započeli eru bioskopa.

Kao što je Kusturica svojevremeno govorio da nema kina bez mraka, tako nema ni filmskog festivala bez publike.

Postoji niz faktora koji čine da festivalski susret publike sa filmom bude jedinstven.

Filmski festivali su izmišljeni i postoje prvenstveno iz dva razloga: da predstave onaj deo produkcije koji poseduje izrazite sinematičke i estetičke vrednosti i, drugo, da budu mesta na kojima će publika i stručna javnost (novinari, kritičari) razmenjivati mišljenja i iskustva među sobom i sa sineastima. Radujemo se ponovnom susretu s publikom.

Subota, 12. septembar

Otvaranje festivala bilo je svečano i kamerno. Distanca, dakle upola manje gledalaca, na ulazu merenje temperature. Bez rukovanja, samo bokserski pozdravi pesnicama.

I svi pod maskama. Bal pod maskama. Delovalo je malo bizarno. Kao da smo svi usvojili svoju masku. Maska postaje deo našeg lica.

Kao da se gubi deo našeg autentičnog identiteta. Ipak, oseća se, emocije postoje. Po očima nam se vidi da smo zadovoljni što je publika opet tu.

Publika je prisutna, što bi rekla Marina Abramović.

Bile su na otvaranju i dve sjajne Mire: Mira Karanović, koja je ove godine dobila nagradu Aleksandar Lifka za poseban doprinos evropskom filmu i večna, veličanstvena, neumorna Mira Banjac.

Neočekivano i malo neuobičajeno, gradonačelnik Subotice Stevan Bakić poklonio se na otvorenoj sceni reditelju Darku Bajiću izražavajući time svoje ogromno divljenje Bajićevom filmu Ime naroda, filmu kojim je festival otvoren.

Nedelja, 13. septembar

Festival teče svojim tokom. Reakcije publike i kritike na prve filmove su veoma povoljne, što me, naravno, raduje. Posebno na nemačko-ruski film Časovi persijskog reditelja Vladimira Perelmana.

Šetam duž Palićkog jezera. Divan je dan. Prolazim pored Ženskog štranda i kroz glavu mi promiču slike kad smo se pre 20 godina, tokom festivala, kupali u jezeru i kad se na štrandu (kupalištu) odvijao paralelni festivalski život.

S puno druženja, filmskih zafrkavanja, s puno zgodnih devojaka kojima smo se udvarali i pozivali ih da uveče odemo zajedno na festivalske projekcije.

Jezero je već 15 godina mrtvo, zagađeno. U dva navrata ekološki fondovi Evropske unije finansirali su čišćenje jezera i izmeštanje kanalizacionih cevi koje ispuštaju otpadne vode u jezero.

Sad to, kažu, vodi i nadgleda jedan Nemac. Niko ne ume da kaže kada će jezero ponovo da bude u funkciji. Čekaju… Šteta. Grehota.

Divne zgrade i dva stara hotela iz doba secesije vapiju za renoviranjem. Kažu da jedan investitor planira izgradnju dva nova hotela, ali čeka prvo završetak Aqua parka, koji, opet, ko zna šta čeka već dve godine da bude završen. Svi nešto čekaju. Životi će nam proći u čekanju.

U čekanju da nam bude bolje.

Da li će generacija koja sada ulazi u život moći nešto da promeni? Stari skeptik Basara bi rekao da neće, da je to naš istorijsko-genetski usud.

Šta je sa nadom, voljom, pokušajem? Moj sin je pre desetak dana krenuo u prvi razred. Sa maskom. Pod maskom je i njegova mlada, zgodna učiteljica.

Pitam je pred ulazom u školu da li bi mogla bar nakratko, na nekom od časova, da nosi vizir umesto maske. Pita zašto. Pa, da bi đaci videli kako im izgleda učiteljica.

Ne vredi, kaže. Takva su pravila. Ali, pokušajte. Mislim da se nasmejala ali nisam video osmeh od maske. Niko neće ništa da pokuša. A deca će da pamte prerušenu učiteljicu.

Ponedeljak, 14. septembar

Nikome ko je ove godine trebalo da pravi program bilo kog festivala, pa i filmskog, nije bilo lako. Kan i Karlove Vari su otkazani, mnogi producenti i reditelji čuvaju filmove za neko bolje (festivalsko) vreme.

Možda za Berlin idućeg februara? Ipak, na kraju, uspeo sam da sklopim program koji ima gotovo sve relevantne evropske filmove koji su bili dostupni do početka pandemije. Većina tih filmova ušlo je u uži izbor za evropske filmske nagrade.

Među njima su i novi filmovi poznatih autora: Matea Garonea, Agnješke Holand, Filipa Garela, Kristijana Pecolda. To je najviše što je u ovim okolnostima bilo moguće uraditi.

Publiku, naravno, ne interesuju okolnosti. Oni hoće dobar film. Šta je dobar film? Koliko ih ima?

Utorak, 15. septembar

Deo festivalskog programa odvija se u dva bioskopa u Subotici. U pauzi između dve festivalske obaveze sa kolegama šetam Suboticom. Sjajno su sredili centar grada. Gotovo sve stare građevine su ili restauirane ili ofarbane. Nije mi jasno zašto to nisu učinili sa nekoliko ključnih objekata na Paliću. Pa to im je najlepša i najbliža destinacija za odmor, za odlazak u prirodu, za…

Sreda, 16. septembar

Večeras će biti prikazan sigurno najkontroverzniji film festivala – nemačko-ukrajinsko-britansko-ruska koprodukcija DAU: Nataša ruskog rediteljskog tandema Ilja Hržanovski – Ekaterina Ortel.

Strašno me inreresuje kakve će biti reakcije publike a kakve kritike. A biće ih sigurno jer film provocira i svojom formom i rediteljakim postupkom i temom.

Kad sam ga gledao na njegovoj premijeri, na ovogodišnjem Berlinalu, nisam imao nikakvu predinformaciju o filmu. Po pravilu, ne želim unapred, čitajući PR informacije i objašnjenja, da budem opterećen onim što su sineasti želeli da naprave.

Želim da se suočim samo sa samim filmom. Gledajući Natašu, sećem se da sam se, kako je film išao iz jedne u drugu sekvencu, pitao: šta je sada ovo, kuda ovo vodi, neće valjda…

Na kraju je bilo jasno da je u pitanju osoben i jedinstven film koji ne podleže uobičajenim, konvencionalnim kriterijumima vrednovanja.

Drugačiji je od velike većine filmova koje smo gledali proteklih godina.

Film je deo koncepta za 15 igranih filmova, a osnove koncepta su: snimanje je u režimu 24 hours real time (neprekidno snimanje u realnom vremenu), radikalna autentičnost koja se postiže naturalističkim postupkom i angažovanjem naruščika i realnih ličnosti u svojstvu glumaca.

Pariski Mond optužio je reditelje za psihološko nasilje nad glumcima, a pre berlinske premijere protestovale su feministkinje.

Ovo potonje, verovatno, zbog naturalističke scene seksa u realnom vremenu. Dovoljno provokativno?

Četvrtak, 17. septembar

Reakcije na Natašu bile su sjajne. Različite, ali niko nije bio ravnodušan.

To je film koji provocira ali ne na banalan način. On svojom formom, rediteljskim postupkom i konceptom provocira na razmišljanje, razgovor, na stav.

Još jedna potvrda neophodnosti kontakta film – gledalac, onog koji jedino ili najbolje omogućava forma filmskog festivala.

Tri međunarodna žirija zasedaju večeras. Saopštiće odluke o nagradama sutra na ceremoniji zatvaranja festivala. Kao selektor Glavnog programa nemam pravo da budem pristrasan.

Ipak, samo za čitaoce Danas: gotovo sam siguran da će FIPRESCI žiri tipovati na Natašu. A ja tipujem na to da ćemo se do narednog festivala osloboditi korone i da ćemo dobiti čisto Palićko jezero. Da li želim previše?

Autor je selektor Glavnog programa 27. Festivala evropskog filma na Paliću