Životna misija puna radosti i ponosa

Sa suprugom Borisom (40), uglednim sportistom, žive kao podstanari, sa primanjima od jedva šezdesetak hiljada dinara. Država se baš ne pretrže da ih podsticajnim merama ohrabri, ali se ovi mladi ljudi ne žale. Preuzeli su odgovornost i sudbinu u svoje ruke. Srećni su jer imaju ono što je za njih najdragocenije – decu koju vaspitavaju u duhu istinskih porodičnih vrednosti.

– Majčinstvo je najveći dar koji život pruži jednoj ženi. Biti roditelj znači mnogo, svakog dana taj odnos sa malim, nežnim bićima, čini neponovljivo iskustvo. Naravno, ako decu volite i ona su vam prioritet. Moja ljubav prema deci je ogromna i znala sam da ću ih imati puno. Rađanje i briga o potomstvu su moj životni pečat i misija. To je izbor mog supruga i mene, ali poštujem i one ljude koji misle drugačije, priča Danijela.

NJen radni dan je, inače, više nego turbulentan i dinamičan. Rano ustajanje, pripremanje doručka, pakovanje užina, briga oko malenog Đola, potom valja nešto skuvati, srediti po kući, prati, peglati. I to sve za sedam osoba. Na pitanje kako izgleda svakodnevno kuvanje za toliku porodicu, Danijela kaže da nema problema jer su joj sve šerpe i tepsije ogromne. NJoj je posebno važno obrazovanje mališana te popodnevne sate utroši na pomoć Davidu i Dariji u odrađivanju školskih zadataka. I kao za tren, prođe joj dan. Nakon celodnevne buke, graje, dečjeg smeha i poneke suzice, kada mališani utonu u san, Danijela odvoji par trenutaka za sebe. Važna joj je duhovna ravnoteža, a mir i spokoj pronašla je u religiji, ali i u jogi i meditaciji.

– Jačam veru i samopouzdanje. To mi je najpotrebnije kako bih bila smirena za svoju porodicu. Boris i ja pozitivno gledamo na život. Nekada je naporno, teška su vremena, ali nemamo pravo da klonemo duhom i odustanemo jer nas deca gledaju. Kakav im primer dajemo takvi će i oni biti. Učimo ih da pokazuju emocije jer se njihovim potiskivanjem rađa bolest i agresija – smatra naša sugrađanka, kojoj ne silazi osmeh sa lica. Ona je vesela, pozitivna, lepa, negovana i sređena. Ličnim primerom ruši predrasude o majkama sa puno dece koje su umorne, nervozne, zapuštene – i fizički i duhovno. Danijela je društveno i profesionalno aktivna. I pored toga što je za nepunih desetak godina rodila četvoro dece, u pauzama od porođaja radila je kao trgovac, ugostitelj… Članica je Udruženja majki sa troje i više dece, koje se posebno bavi unapređenjem položaja višerotki i borbom protiv „bele kuge“. Đorđe kao peto dete nema prava na dečji , a Danijela ni na roditeljski dodatak. Od opštine koriste pravo na novčanu nadoknadu od 500.000 dinara za petorođenče, što im je dobrodošlo da „zapuše rupe“ u kućnom budžetu.

– Pozdravljamo mere lokalne samouprave, ali bi tretman i status mnogočlanih porodica, posebno majki, morao biti sistemski rešen. Da budu pre svega poštovane u društvu, da im se na „duge staze“ pomogne da rađaju i u pristojnim uslovima odgajaju svoju decu. Možda da sve one koje imaju petoro i više dece i bar 15 godina radnog staža odu u penziju, kaže Boris, naš poznati rukometaš, po zanimanju mašinski tehničar. Sportom se aktivno bavi već 23 godine, uspešan je u tom poslu, ali mu plata u Rukometnom klubu „Zlatar“ nije dovoljna za život, te preko dve decenije honorarno obavlja poslove obezbeđenja u lokalnim kafićima.

– Mojoj porodici, međutim, ništa ne nedostaje. Imamo za normalan život. Ne razbacujemo se, naučili smo i decu da budu skromna u prohtevima i da ono što se ima dele na ravne časti. Za sreću su potrebne male stvari. Pare i moć su prolazni, a ono što ostaje su naši potomci. Danijela, na koju sam ponosan, i ja učimo ih da veruju u sebe, budu pošteni, marljivi i da se drže zajedno. Smatram da ćemo kao roditelji ispuniti svoju misiju ako im usadimo istinske porodične vrednosti, koje danas, na žalost, nisu na ceni – dodaje Boris.

Zečevići ne strahuju za budućnost. Možda svetu podare još koje malo biće, imaju dovoljno ljubavi, volje i hrabrosti za tako nešto. Kroz život koračaju samouvereno jer tako je, kažu, najbolje. Hrabro se drže i u teškim životnim situacijama, a bilo ih puno, ali su uvek uspevali da iz njih izađu kao pobednici. Igrom sudbine, jedna vrata bi im se zatvorila, a druga odmah potom odškrinula.