Jedno od najčešćih pitanja ženama sa uspešnom karijerom jeste kako usklađuju profesionalni i porodični život, mogu li da budu dobre majke i postoji li uopšte dilema ili karijera ili porodica. Ovo iz uverenja da su porodične obaveze zanemarene ukoliko je žena posvećena poslu, te razumevanja da je briga u kući njena privatna stvar, a ne područje saradnje sa partnerom.
Životne priče trideset žena na nekoj od pozicija moći na Univerzitetu u Novom Sadu tokom pola veka postojanja, sakupila je Svenka Savić u knjigu Profesorke Univerziteta u Novom Sadu. Žene same svedoče kako su i uz čiju podršku uspevale u svojoj profesiji da dođu do najviših mesta u akademskoj hijerarhiji.
Prema ranijim istraživanjima žene su najviše pomoći imale od drugih žena, majke, sestre, prijateljice, za razliku od muškaraca oko čije karijere se angažuje cela porodica. Podaci u ovoj knjizi donose novinu – suprug se sve češće i sve više uključuje u kućne poslove i brigu o deci – mnoge od ispitanih profesorica su podršku i ohrabrenje za svoj naučni rad dobijale upravo od njih. Podaci potvrđuju da je nametnuta dilema profesija ili porodica, a da je prihvatljiva i porodica i profesija uz dobru saradnju.
Pored toga ova knjiga beleži doprinose profesorki sa Novosadskog univerziteta naučnim disciplinama u kojima su se kretale, njihov društveni angažman, inicijative koje su pokretale i mnoge druge aktivnosti koje u njihovim profesionalnim biografijama dosad nisu bile vidljive: one su najčešće bile začetnice novih disciplina, naročito interdisciplinarnih područja, o čemu se dosad manje znalo.
Govoreći o inicijativama, novim idejama, o uvođenju novih studijskih programa, poput žurnalistike i rodnih studija, šefica jednog takvog odseka zapaža da je „opšte mesto u akademskoj zajednici da kada žene nešto pokrenu i to se pokaže ispravno i funkcionalno, onda se muški lobi pobrine da joj to oduzme i sebi pripiše“.
Kroz mnoštvo detalja iz detinjstva i porodičnog okrilja, o školovanju, zaposlenju i napredovanju u karijeri, ova knjiga osvetljava sa koliko su posvećenosti i istrajnosti nastojale profesorke da premoste neminovne prepreke, i ostvare svoje, nimalo skromne, zamisli. „Svoje ostale planove i projekte uspela sam da ostvarim uz neverovatne i meni neshvatljive otpore mnogih merodavnih. Samo svojoj upornosti i istrajavanju, ostajući verna svojim najčistijim namerama da studije germanistike i obrazovanje budućih nastavnika osavremenim, kao i da stvorim naučni kadar, mogu da zahvalim što je ponešto od zamišljenog i ostvareno. Tu je zaista došla do izražaja moja osobenost koju je moj muž u šali nazivao pasivna upornost“.
Vrlina koja povezuje ove naučnice, veoma različitih, ali jednako bogatih životnih iskustava, jeste predanost poslu. A predanost je, kako jednostavno i tačno opisuje jedna od dekanica, „kad odeš na posao, radiš, pa dođeš kući i nastaviš da radiš, uveče pročitaš neko lepo štivo i još malo radiš, pa legneš i probudi te neka dilema vezana za ono na čemu radiš, a koju nisi uspela da razrešiš. Ne zaključam pamet niti interesovanje za problem na kome radim kada izađem u dva sata s posla“.
Ratovi i politički prevrati na našim prostorima svima su nam doneli teškoće i neizvesnosti, ali su žene podnele najveći teret preživljavanja porodica u vreme krize. Feministkinje su tada pisale, kako podseća jedna od profesorki, da je kriza kod nas, kao i u drugim postsocijalističkim društvima, bila rodno determinisana. Devedesetih godina „bili smo izolovani i nismo imali kontakte sa kolegama iz inostranstva, nismo dobijali časopise, nismo odlazili u inostranstvo na konferencije, nismo imali novac za istraživanja i mnoge druge stvari koje su sastavni deo akademskog rada i statusa. To sam vreme doživela pre svega kao profesionalnu stagnaciju i borbu za elementarno preživljavanje“.
Metod životne priče, koji afirmišu interdisciplinarne rodne studije širom sveta, a već deceniju su deo programa Centra za rodne studije na Univerzitetu u Novom Sadu u okviru metodologije istraživanja (koju predaje profesorka Svenka Savić), objedinjuje podatke iz privatnog i javnog života žena iz različitih nacionalnih zajednica, profesija, podzastupljenih grupa, te je zato važan za diskusiju o odnosu privatnog i javnog kod žena koje se posvećuju karijeri, kako naučnica, tako i umetnica, novinarki, političarki… Životne priče nisu samo bogat empirijski materijal, nego i metod kojim se povezuju žene različitog uzrasta, znanja, obrazovanja i životnog iskustva. Dok čitamo živo i pitko pripovedanje o životima obrazovanih i uspešnih žena, upotpunjujemo svoje znanje, uočavamo nove perspektive i obogaćujemo sopstveni inventar životnih mogućnosti i pravaca delovanja, sa nekima se i poistovećujemo, ali iznad svega osvešćujemo svoju poziciju unutar zadate patrijarhalne svakodnevice. Knjigu je autorka posvetila Univerzitetu u Novom Sadu za 55 godina postojanja (1960-2015), što je jedinstven poklon u akademskoj zajednici dosad.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
