Životni put bivšeg teroriste

Jačanje terorizma i rađanje jake terorističke organizacije kao što je Al Kaida krajem osamdesetih godina prošlog veka grupisalo je mnoge momke u ratne odrede svetog rata džihada. Ujedinjeni pod parolom oslobođenja, navodno, okupiranih islamskih teritorija širom sveta i formiranja Ujedinjene islamske države sa islamskim propisima i zakonima, svesno ili nesvesno mnogi pojedinci postali su lagan plen i ulov Al Kaide. Uz pomoć seansi ispiranja mozga i ubrizgavanja bolesne ideologije, uz izgovore dobročinstva i koristi, za čas su postali uvučeni u nemilosrdnu, bespoštednu, krvavu borbu, obučeni da ubijaju, često nedužne civile, da mrze ceo svet i da, ukoliko zatreba, plate i sopstvenim životom. Ovakva ideologija veoma brzo se širila i nagriza svet i danas, a njeni koreni su toliko razgranati da je teško razlučiti i ući joj u trag.
Zahvaljujući prvim memoarima nekog pripadnika Al Kaide, gotovo do detalja je otkriveno funkcionisanje najveće terorističke organizacije na svetu, i iznad svega njeni planovi da preko uporišta u BIH izvodi napade na zemlje Zapadne Evrope.
Autor knjige U mreži zla, koja je u prodaji na kioscima od 1. februara, bivši terorista Al Kaide, Ali Hamad, u ovom svedočanstvu istinitim događajima, otkriva kako je postao lagan plen Al Kaide i njene tajne prljave radnje. Autor opisuje svoje bliske susrete s vođom Al Kaide Osamom bin Ladenom i drugim u svetu poznatim terorističkim liderima, kako je obučavan za hrabrog svetog ratnika, ispijajući ljudsku krv i trpeći strahovite napore. Ali Hamadova priča detaljan je prikaz životnog puta jednog oficira Al Kaide, koji je od nekadašnjeg teroriste postao čovek koji je doživeo duboko pokajanje i katarzu.
Ali Hamad (37), rođeni Bahreinac, prvi je oficir Al Kaide spreman da svedoči protiv Osame Bin Ladena, kome se još osamdesetih godina prošlog veka usmeno zakleo na vernost. Ali Hamad danas kaže da je najveći neprijatelj Al Kaide. Još tokom rata u BIH, kako tvrdi, u nekoliko navrata pokušavao da istupi iz Al Kaide, ali bez uspeha. Hapšenje i suđenje za nešto što, uporno tvrdi, nije počinio, dalo mu je snagu da svoju nameru sprovede u delo. Ali Hamad navodi da mu je zatvorska kazna, koju i danas služi u Zenici, poslužila kao prava škola, koja je iz njegovog mozga deo po deo birisala ostatke semena Al Kaide. Kroz razna iskušenja, u zatvoru je dobio pravi tretman i gorki lek, neophodan za zdravo razmišljanje.
Njegovu odluku još više su učvrstili i krvavi teroristički napadi na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. posle čega je konačno odlučio da se priključi antiterorističkoj koaliciji i na sve moguće načine pomogne u razbijanju Al Kaide, koja, po njegovom mišljenju, najveće zlo nanosi upravo islamu. U mreži zla je tužna priča o odrastanju, nepravdi, teroru, surovosti života. Autor opisuje kako je s ulica Bahreina uvučen u Al Kaidu kao osamnaestogodišnjak zbog teške porodične situacije (nedostatka istinske očeve ljubavi, a potom mučenja i torture dvojice starije braće). Tada je bio spreman prihvatiti bilo čiju pomoć, jer nije imao krov nad glavom, posao, bio je gladan, žedan. Al Kaida mu je u tom trenutku, kako navodi, pružila ruku spasa i utočište posle četiri meseca lutanja ulicama Bahreina.
Put ga je dalje vodio do Avganistana, i kampova za obuku terorista gde je proveo 13 meseci, ali i do prvih okršaja sa Rusima. Pošto su mu, kako kaže, doslovno isprali mozak, kao jedan od najboljih mladih boraca primljen je u Al Kaidu. U avganistanskom gradu Dželalabadu položio je zakletvu pred Osamom bin Ladenom da će mu biti odan i veran, kada je dobio ratno ime Ebu Ubejda. Ratno iskustvo u Avganistanu, kako se ispostavilo, poslužilo mu je kao svojevrsna preporuka za dalji angažman u BIH. Na tlo Balkana stigao je u jesen 1992. i to preko Nemačke do Zagreba, gde su ga dočekali službenici navodne humanitarne organizacije Agencija za pomoć trećem svetu. Iz Zagreba je preko Splita stigao do Travnika, gde je već delovala jaka mudžahedinska administracija. U BIH je imenovan za komandanta jedne od jedinica u sastavu odreda El Mudžahedin koja je brojala 107 ljudi, najviše Arapa, ali i 12 građana BIH i 25 Turaka. Komanda jedinice bila je smeštena u selu Bijelo Buče kod Travnika, mada su ratovali po celoj BIH.
Ali Hamad tvrdi da su za masovno kretanje mudžahedina ka balkanskim područjima bili upoznati vodeći ljudi iz zapadnih zemalja ali i da nisu ništa preduzimali kako bi to sprečili. Opisujući postupke mudžahedinskih boraca, autor kaže da je to nešto najgroznije što čovek može zamisliti. Učestvovao je i u napadu na Ilijaš krajem 1992. kada je i ranjen. Bio je svedok nekoliko strašnih, monstruoznih, ratnih zločina, koje su mudžahedini počinili nad srpskim i hrvatskim civilima. Ali Hamad je svedočio i u Haškom tribunal kao zaštićeni svedok u slučaju protiv generala Rasima Delića. Kao očevidac i bivši mudžahedin, Ali Hamad pripisuje odgovornost bivšim vlastima BIH jer su tokom rata stranim mudžahedinima pružile svu neophodnu pomoć i podršku, zaštitu i utočište, kao i da se na prostorima BIH i danas nalazi više stranih mudžahedina, učesnika rata od koji su mnogi zasnovali prodice s Bošnjakinjama, dobili državljanstvo BIH, pod vrlo sumnjivim i nezakonitm okolnostima. Ali Hamad tadašnjim vlastima u BIH stavlja na teret i da su omogućile stranih mudžahedinima, bandama kriminalaca, begunaca od pravde, da, iskoriste ratno stanje, za ilegalne i nezakonite poslove, samo zbog toga što su sebe nazivali mudžahedinima i Alahovim borcima.