Zlatni broš na reveru demokratije

U Maloj sali Narodne skupštine, uz predsedavanje Ivice Dačića, prisustvo predsednika Srbije i SNS Aleksandra Vučića lično i po dva predstavnika 26 različitih političkih organizacija, otvorena je serija sastanaka koji će se odvijati na dva koloseka – sa i bez posrednika iz EP.

Na fotografijama i snimcima koji su se toga dana pojavili u medijima uz vest dana bilo je upadljivo odsustvo ženskih lica. Naime, od 72 predstavnika političkih organizacija samo šest (do kraja sastanka osam) bile su žene.

U godini u kojoj započinju komplikovani razgovori o uspostavljanju prihvatljive atmosfere u kojoj bi trebalo da se dogode naredni izbori (najavljeni za proleće 2022) nominalno učešće žena kao kandidatkinja na izbornim listama i, posledično, narodnih poslanica u Skupštini kao i članica u Vladi Srbije, na najvišem je nivou od obnove višestranačja.

Da se podsetimo: od 2000. do danas u izborne zakone kontinuirano su uvođene mere afirmativne akcije – kvote za manje zastupljeni pol, da bi nakon izbora za poslanike Narodne skupštine 2020. bio dostignut magični broj 100 (od 250 narodnih poslanika). Ovaj rezultat Srbiju pozicionira visoko na listi po broju žena u parlamentu, među 190 zemalja u kojima se ovi podaci prate. Paralelno, raste i broj poslanica i odbornica na pokrajinskom i lokalnom nivou. Iako prisutnost žena u izvršnoj vlasti zaostaje za onim u zakonodavnoj, i na ovom polju Srbija beleži kontinuirani napredak.

Ako su ovi brojevi i procenti baš ono čime se aktuelna vlast kiti kao zlatnim brošem na reveru demokratije, kako je moguće da su žene upadljivo odsutne iz procesa u kome se odlučuje o sudbini demokratije i reuspostavljanju fer uslova na izborima?

U pitanju je, kako to obično biva, sadržan i odgovor:

Tamo gde je fokusirana pažnja javnosti i gde će se ukrštati koplja onih koji predstavljaju najvažnije političke aktere naći će se oni koji su stvarni nosioci političke moći – javnosti dobro poznati šefovi partija, pokreta i koalicija.

I na ovom mestu valja pistaći da je veliki broj žena u Vladi i Narodnoj skupštini deo dnevnopolitičke instrumentalizuje pitanja ženskih prava. Kroz različite forme (zlo)upotrebe pitanja rodne ravnopravnosti aktuelna vlast šalje poruku međunarodnoj i domaćoj javnosti da je Srbija zemlja u kojoj cvetaju demokratija i ljudska prava i u kojoj žene imaju jednake šanse svuda, pa i u polju politike, te da je ona (baš ta vlast) kredibilan partner EU.

Da su promene autentične, a ne fasadne, da su zahvatile političke stanke u korenu, na stolu za kojim se pregovara o izbornim uslovima našla bi se i sledeća važna pitanja: Kako ustanoviti sistem praćenja i izveštavanja o učešća žena na izborima? Kako ih ravnopravno uključiti u izborne komisije, biračke odbore, u kontrolu izbora na svim nivoma? Kako umanjiti pritisak, naročito na one zaposlene u javnom sektoru, u tzv. dirigovanom, kolektivnom glasanju? Kako sprečiti i sankcionisati nasilje nad ženama, uključujući i nasilje prema kandidatkinjama u izbornom procesu (naročiti prisutno u medijima i na društvenim mrežama)?

Ako bi se, nekim čudom, baš ova pitanja našla u međustranačkom dijalogu o izbornim uslovima i bar neka dobila odgovor, mogli bismo da se nadamo ozdravljenju.

Bez toga, i ovi pregovori biće zapamćeni kao prostor muških nadgornjavanja i ponavljanje starog obrasca, koji zadržava status quo.