Zločin koji je država mogla da spreči: Poznata lekarka o žrtvama masovnog ubistva u Malom Orašju i Duboni, šest meseci kasnije

Sada pišemo o žrtvama zločina iz ovih sela, da ih zapamtimo, da se ne zaborave i da se slični zločini nikada i nigde više ne ponove. Da ne ostanu samo njihovi inicijali i podatak da su neki mladi ljudi bili žrtve masakra iz okoline Mladenovca.

Mnogi od ranjenih imaju teške posledice i invaliditete koji ostaju trajno i ne mogu da se poprave.

Sve njihove porodice zavijene su u crno a život im je postao kazna i pakao od koga će se teško ikada oporaviti.

Žrtve zločina su:

Nikola Milić (15),

Aleksandar Milovanović (17),

Marko Mitrović (18),

Lazar Milovanović (19),

Nemanja Stevanović (21),

Petar Mitrović (25), svi iz Malog Orašja i

Milan (22) i Kristina Panić (19) – rođeni brat i sestra

Dalibor Todorović (24) iz Dubone.

Javnost ume tako da podeli i žrtve, i bol, i ljude…

O njihovim ubicama znamo skoro sve. I što smo želeli da znamo i što nas nimalo ne zanima. Nema dana da njihove fotografije nisu na naslovnim stranama tabloida. Teško da ima nekog u Srbiji ko ne zna kako se ubice zovu i kako izgledaju.

A žrtve? Šta je sa njima? Koliko ljudi osim njihovih najbližih zna kako izgledaju i kako se zovu žrtve masakra?

Zar je toliko teško zapamtiti imena dva sela: Malo Orašje i Dubona.

Tamo su se dogodili zločini. Tamo su ubijena deca i mladi od 15 do 25 godina. U Smederevu i Mladenovcu se tog strašnog 4. maja ništa nije dogodilo. Tamo su zdravstveni radnici, službe MUP-a i pogrebne službe imale pune ruke posla te noći i narednih dana. Ali, masakri su se dogodili u ovim selima.

Malo Orašje, mirno, malo pitomo selo pripada opštini Smederevo i udaljeno je od ovog grada oko 19 kilometara. Sedam kilometara dalje, nalazi se selo Dubona koje pripada opštini Mladenovac. Mladenovac je beogradska opština, na oko 50 kilometara od centra Beograda.

Između sela Malo Orašje i Dubona, nalazi se Spomenik palim borcima iz drugog svetskog rata i igralište fudbalskog kluba „Ravni Gaj“. Na tom mestu su se svake večeri okupljali mladi iz Malog Orašja. Da sređuju fudbalski stadion koji je zarastao u korov, da se druže, da proslavljaju rođendane i praznike.

Mladi iz Dubone su se okupljali u školskom dvorištu.

Neverovatna i nestvarna je bila ta omladina iz ova dva sela. Upoznala sam ih kroz priču sa njihovim roditeljima, sestrama i braćom. I osećam se nekako kao da sam ih i lično upoznala.

Nije to ona fraza „o pokojniku sve najbolje“. Ne. Oni su zaista bili posebni, dobri, dragi, vredni, časni i pošteni. Svako na svoj način. Kao i njihovi roditelji koji su ih tako vaspitali. I svako o svakom govori samo najlepše i iskreno žali kao za svojom decom.

Mladi iz Malog Orašja su bili jako povezani i intenzivno su se družili međusobno.

To njihovo društvo i druženje je prosto fascinantno jer je tu bilo mladih devojaka i momaka od 15 do 30 godina. Nikome nije smetala generacijska razlika i svako je tu našao neko svoje mesto.

Roditelji kažu: „Nikada više nećemo imati ovako dobru omladinu, složnu, vrednu i požrtvovanu.“

Mnogo su voleli svoje selo i svako od njih je pomagao koliko je mogao i umeo. Neki su igrali fudbal i folkor, trudili se i bili jako uspešni, neki su im bili stalna pratnja i podrška. Osnovali su fudbalski klub, kulturno umetničko društvo, išli su zajedno na utakmice, posećivali razne manifestacije predstavljajući svoje selo.

Ponosni, složni i uvek spremni da zajedno zablistaju. Zadnjih meseci su sređivali fudbalski teren i prostor oko spomenika koji je bio zapušten i zarastao u korov. Dolazili su kući sa rukama punim trnja, izgrebani i blatnjavi, ali srećni što su dali svoj doprinos za napredak svog sela.

Ni u jednom od ova dva sela nema kafića, nema nekog društvenog života niti mesta za okupljanje.

Postoji Dom kulture u Malom Orašju, mogli su da ga otključaju i da se tu druže. Ipak, njima je bilo najlepše da se u zimskim mesecima okupljaju kod njihovog dragog Pece (Petar Mitrović). Tu su pravili palačinke, kokice, igrali karte, slušali muziku i družili se spokojni i srećni sa onim što imaju.

Kad je počelo proleće i lepo vreme, počeli su da se okupljaju oko spomenika i fudbalskog igrališta. Za prvomajski uranak ih je na Ravnom Gaju bilo oko pedeset. Tog strašnog 4. maja na tom mestu, bilo je ih je oko 20. Bilo je i devojaka, ali su one otišle kolima u Dubonu u kojoj ih je takođe zatekla pucnjava i pomor.

Užasna tragedija je usledila tokom večeri, negde posle 22h i 20 minuta.

Pomahnitali ubica, naoružan arsenalom oružja odlučio je da te noći napravi svoj krvavi pir. Da ide redom i ubija sve koji su mu se našli u vidnom polju, koji ga nisu ni poznavali niti su znali da negde, na drugom kraju Dubone, u seoskom ataru živi nekakav monstrum koji je spreman da hladnokrvno, iz čista mira puca i ubija mlade ljude, kao što je prethodno, bez ikakve kazne i posledica, ubijao pse, maltretirao meštane, čak je napao i policajca. Ni za jedno zlodelo nije odgovarao niti je bio kažnjen. Zato što ima moćnog oca koji je bio „oficir“, vojno lice, i koji je svojim vezama uspešno zataškavao svaki njegov prekršaj do tada.

Da je kažnjen za ta prethodna manja zla po zakonu i po pravdi, ovaj užasni zločin se verovatno ne bi dogodio.

– Nikola Milić (15), nasmejani dečak sa rumenim obrazima koga su voleli nastavnici, drugovi, meštani… bio je drag, nasmejan, mio dečak koga je bilo nemoguće ne voleti jer je sa svojih 15 godina širio toliko mnogo ljubavi koliko mnogi ne uspeju za mnogo duži život. A Nikola je voleo svog brata koji mu je bio idol, svoje roditelje i drugare. Voleo je fudbal, svoje nastavnike, razrednu Ivanu, i jednu tajanstvenu devojčicu sa kojom je trebalo da bude par na maturskoj večeri. Na zidu ispred njegove učionice stoje sećanja na Nikolu: njegova uramljena fotografija sa medaljom koju mu je posvetio njegov drug, fotografije drugara iz razreda sa majicama u Nikolinoj omiljenoj boji i natpisom: Nikola, volimo te! Stoji i njegova klupa i stolica iscrtana srcima i porukama drugarstva i ljubavi. Nju poštuju i ne diraju ni neki novi učenici petog razreda koji sada uče u toj učionici. Drugari i razredna su mu posvetili mnogo pesama, časova i priča, a u dvorištu škole posađena je lipa, da svojim mirisom i lepotom podseća na divnog dečaka Nikolu, najmlađu žrtvu svirepog zločina koji je pogođen u glavu i koji, već na putu ka bolnici nije davao znake života. Posle pet sati čekanja u Urgentnom centru, roditeljima je saopšteno da Nikola nije preživeo. Da su izgubili sina. Nikolino ime je bilo prvo na spisku preminulih.

Njegov stariji brat Mihajlo je te večeri bio na mestu zločina. On i još tri druga su uspeli da pobegnu, srećom bez povreda, dok su im kuršumi preletali oko glave.

Sve je video i mnogo mu je teško. Izgubio je brata, drugove i borio se za sopstveni život.

– Aleksandar Milovanović Aca (17), tih, miran dečak, divan drug, najbolji sin i najbolji brat. Voleo je fudbal, navijao za Zvezdu i ostvario je svoj san da ode na Marakanu i gleda uživo svoj omiljeni tim. Dva dva puta je bio na Marakani. Jednom sa ujakom, drugi put sa braćom. Voleo je životinje i od malena je išao sa ocem na pecanje. Imao je akvarijum sa ribicama i bazen sa vodom za zalivanje u bašti u kome su bile ribice. Imao je 50 golubova: belih, crnih, šarenih; imao je zečeve, dve maltezerke: Bebu i Belu koje je obožavao, i psa Maksa, koga je dobio od oca.

Želeo je da završi školu koju je voleo, gde je bio najbolji đak sa mnogim nagradama i pohvalama i maštao je da u Orašju otvori pekaru gde bi pravio: kiflice, pice i peciva. Voleo je društvo, proslave, rođendane i proslavio je svih svojih 17. rođendana. Krajem godine, 28. decembra bi proslavio 18. rođendan i punoletstvo. Roditelji su rezervisali restoran i polako se pripremali za planirano veliko veselje.

Nažalost, otac Miroljub je našao svog sina kako leži malo pored ulaza, sa jedva vidljivim znacima života, bez svesti i sa slabim pulsom. Uspeo je da ostane pribran i jak, i pokušao je da pomogne svom sinu tako što mu je odmah dao veštačko disanje, što ga je malo oporavilo, pa su ga ubacili u sanitet i krenuli ka Urgentnom centru Smederevo.

Povređenih je bilo mnogo, a saniteta i lekarskih ekipa malo. Morali su brzo da prave selekciju i donose odluku koga voze u bolnicu i kome ima šanse da se pomogne. Mnogi roditelji su sami vozili svoju decu u Urgentni centar.

Aca je, od zadobijenih povreda, preminuo na putu ka bolnici.

– Marko Mitrović (18), mladić koji je bio ujak samo četiri dana. Prvog maja se porodila njegova starija sestra, a četvrtog je izašla iz porodilišta. On je posle škole otišao da vidi sestrića samo na kratko i požurio da proslavi sa svojim društvom na Ravnom Gaju. Čistom srećom, sa njim nije pošla njegova mlađa sestra Jelena. Išao je u tehničku školu i jedva je čekao da je završi pa da sa ocem ide zajedno na posao u Železaru Smederevo, čiji je stipendista bio. Marko je onaj prelepi, stasiti mladić u plavom odelu sa prslukom, pravi mladi gospodin.

I njegovu majku Oliveru, kao i sve druge boli to što ih predstavljaju samo kao: „Slučaj Mladenovac“! „Mi smo Malo Orašje i Dubona. U našim selima i našim dušama je užasno mnogo bola i tuge. Ali i razočaranja i ogorčenosti, jer se osećamo odbačeno i zaboravljeno. I mi koji smo izgubili svoju decu i ranjena deca koja su preživela i koja se još bore. Posle svega što nam se desilo, niko se ne javlja i niko ne pita kako smo i da li nam treba pomoć i podrška. A treba nam stručna pomoć. Trebaju nam psiholozi, psihoterapeuti i stručnjaci za „ljudske duše“, da nam pomognu da naučimo kako da živimo dalje. Kako se to uči, kako se to postiže? Mi ne znamo. Živi smo, bez života u sebi. Tumaramo u mraku svoje nesreće. Već šest meseci nema nikoga da pomogne. Verovatno će se mnogi pojaviti pred izbore. Videćemo…

Marko je od težine zadobijenih povreda ostao na mestu mrtav.

– Lazar Milovanović (19), mladić koji je obožavao svoje selo i imanje, koji je odlučio da ostane na selu i bavi se poljoprivredom. Posadio je jagode, ali nije stigao ni jednu da proba. Njegovi roditelji su brali njegove breskve, trešnje, šljive… Sa samo 19 godina uspeo je da kupi njivu i hektar šume koju je i u katastru preveo na svoje ime. Koliko je samo bio vredan, radan i sposoban i šta bi sve ovaj momak stvorio. Voleo je i društvo, provod, muziku…

I on je bio najdivniji sin svojim roditeljima, najbolji brat svojoj sestri. Pouzdan prijatelj drugarima koje je posle izlazaka vozio kući i činio sve za njih. Bio je nerazdvojan i najbolji drug Nemanje Stevanovića. Družili su se, pomagali jedan drugom i streljani su iste večeri. Lazar je takođe preminuo na putu do bolnice. Sahranjeni su zajedno, jedan pored drugog.

– Nemanja Stevanović (21) je bio divan, prelep, plavooki momak, takođe nežan, umiljati sin, najbolji brat. Imao je pogled i osmeh koji pleni i razoružava. Radio je, zarađivao i živeo život punim plućima. Voleo je kola, motore, kamione, društvo, zabavu… svoje roditelje, sestru, najboljeg druga Lazara. Nemanja je voleo život, umeo da uživa u njemu i da ga svakome ulepša, bar malo, onim svojim prelepim plavim očima i osmehom.

Njegova rođena sestra Teodora je te večeri sa drugaricama Anđelom i Andrijanom, otišla kolima u Dubonu da se vide sa društvom.

Nemanja je mnogo voleo svoju devojku Anđelu a i ona njega. Anđela je bila jedna od najteže povređenih u masakru i jedva je preživela. Sa svojim bolom, ranama i traumama se uspešno nosi i oporavlja se. Ali, Nemanju ne može da prežali. Nemanja je bio živ čitava dva sata posle ranjavanja. Uspeo je da pozove hitnu, da objasni da ima mnogo povređenih na Ravnom Gaju. Uspeo je da kaže broj telefona svoga oca. Nažalost, iskrvario je na putu do bolnice jer su rane bile velike i teške.

Teodora je ostala u kolima u Duboni kada je krenula pucnjava i srećom, uspela je da pobegne, da se sakrije i pozove policiju koja je, zajedno sa Hitnom pomoći, u Dubonu stigla za oko 20 minuta. Teodora je srećom ostala fizički nepovređena, ali kada je izašla iz svog skrovišta, videla je strahovite prizore ranjavanja i smrti svojih drugara i saznala da joj je brat u jako teškom stanju. Roditelji su došli po nju i zajedno su otišli u bolnicu u Smederevo. Čekali su, zajedno sa drugim porodicama da im se neko obrati i da informacije o njihovim članovima porodice. Tek oko četiri ujutru, izašao je doktor sa spiskom preminulih momaka i pročitao ga skamenjenim roditeljima.

Anđela i Andrijana su te večeri zadobile izuzetno teške povrede i obe su bile životno ugrožene. Sada su u nekom stabilnom stanju što se tiče fizičkog zdravlja, ali psihički oporavak ide mnogo teže i sporije.

Petar Marinković Peca (25) je mladić koji se junački borio za život čitavih 50 dana nakon mnogobrojnih povreda i prostrelnih rana koje je zadobio tokom pucnjave. Majka Biljana je sve vreme bila kraj njegovog bolničkog kreveta. U periodima poboljšanja, pričali su, pravili planove za budućnost verujući da će njegova mladost i snaga, uz njenu ljubav, uz pomoć doktora i sestara, da pobedi užasno teške povrede koje je zadobio te kobne noći. Petar je mnogo učinio za svoje selo. Aktivirao je fudbalski klub Ravni Gaj i u njemu igrao sa brojem 5. Takođe je bio osnivač i predsednik folklornog društva Malo Orašje. Bio je i član lovačkog udruženja sela i član Airsoft kluba Semendria u Smederevu. Bio je volonter u vreme korone, nosio je lekove i hranu starima. Decu je obožavao a i ona njega. Kada je pogođen 4. maja prestao je i folklor i fudbal i selo je zamrlo. Bio je omiljen, svi su ga obožavali i najviše su voleli da se okupljaju u njegovoj maloj vikendici. Tu su se uvek najbolje osećali i svima njima Peca mnogo nedostaje.

Te noći, 4. maja, Peca je pozvao oca oko 23 h 40 minuta i rekao: „Tata dođi, pobi nas čovek u Ravnom Gaju“. Preminuo je 23. juna 2023. godine od komplikacija mnogobrojnih povreda, prostrelnih rana i operativnih zahvata.

U Duboni su ubijeni: Kika i Milan, rođeni brat i sestra i Dača, njihov prijatelj i komšija. Porodica Panić je u trenu ostala bez oba svoja deteta.

Milan Panić (22) je bio mladi policajac koji je od malena obožavao taj posao i nameravao je da se dalje školuje i napreduje. Bio je nežan i pažljiv sin i brat, vredan, častan i pošten momak. Pomagao je roditeljima u poljoprivrednim poslovima. Milan je voleo sport, najviše fudbal. Omiljeni igrač mu je bio Mesi. Igrao je na svakom turniru koji se održavao u Duboni ili u susednom selu. Svi su ga voleli jer je bio drag umiljat i društven. Pored fudbala, svakog dana je trenirao u svojoj improvizovanoj teretani u kući.

Svoje telo je doveo do savršenstva!

Milan je bio tatin mezimac od malena. Možda zato što je rođen pre vremena sa svega 1700 grama i što je još tada uspeo da se izbori i preživi, uz mnogobrojne bolesti i komplikacije. Povrede nastale kuršumima kalašnjikova, nažalost, nije mogao da preživi.

Kristina Panić (19), prelepa devojka duge kestenjaste kose, mamina ljubimica, odlična učenica, vredna i sposobnija od svakog muškarca. Pripremila je svoj diplomski rad koji je ostao u laptopu, položila vozački ispit, spremala se za proslavu maturske večeri i za upis na učiteljski fakultet. Bili su divna, vredna, skladna i najsrećnija porodica na svetu. Kristina i Milan su preminuli na licu mesta u školskom dvorištu u Duboni.

Dalibor Todorović Dača (24) bio je prelep, vredan sposoban momak sa velikim planovima. Završio je srednju tehničku školu na kojoj su njegovi školski drugovi oslikali mural sa njegovim likom. Radio je u Elektrodistribuciji savesno i odgovorno, a posle posla privatno sam ili zajedno sa ocem. O svemu su se dogovarali i planirali da otvore malu porodičnu firmu za pravljenje ograda. Dača je u dogovoru sa ocem kupio kamion sa korpom, specijalnu mašinu za firmu, razne priključne mašine za poljoprivredne radove. Voleo je svoju sestru i obožavao njenu decu, svoje sestriće, kao i oni svog divnog ujaka. Voleo je i svoju devojku i planirali su svadbu i zajednički život sledeće godine.

U njegovoj sobi, sve stoji onako kako je ostavio. Sve uredno i na svom mestu. Majka svaki dan ulazi u sobu na kratko da oseti dah i mirise svog sina. I brzo zatvara vrata, da se ne bi „potrošio taj vazduh“ koji još čuva njegove mirise. Za šest meseci, otac još nijednom nije ušao u sobu. Ne bi mogao da podnese da otvori vrata a da tamo ne vidi svog sina.

Na zidu školskog dvorišta gde su ubijeni Kristina, Milan i Dača, oslikan je divan mural sa njihovim likovima.

Koliko izgubljenih života, koliko uništenih porodica, koliko trajnih invalida i užasnih trauma od kojih će se oporaviti verovatno tek druga generacija i oni koji će se tek roditi u ovim selima.

Zbog mnogobrojnih propusta sistema i države, neko će, valjda, postati svestan koliko je i koga sve Srbija izgubila. Izgubila je mnogo osmeha, dece, radosti i mnogo budućih srećnih porodica.

A sve je to moglo da se spreči, da je bilo sve po zakonu.