Zločinci i heroji

Anita Mitić: U Srbiji se sistematski uništava želja ljudi da saznaju šta se devedesetih dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Ta tema je duboko zakopana i njome se više niko ne bavi.

Mario Mažić: Vidjeli smo kako nakon presude šestorici iz Herceg Bosne najviši dužnosnici Hrvatske odbijaju nalaze te presude, posebice zaključak o udruženom zločinačkom pothvatu koji je vodio predsjednik Franjo Tuđman.

Karabeg: Aktivisti Inicijative mladih su u Srbiji često izloženi pretnjama i fizičkim napadima. Visokotiražni tabloidi protiv vas vode kampanju i nazivaju vas stranim plaćenicima. Tako vas je Informer nazvao soroševsko-šiptarskom Inicijativom mladih koja u Srbiji zavodi najcrnji fašistički teror. Kakve su posledice takvih napada?

Mitić: To što radi Informer nazivajući nas stranim plaćenicima je pokušaj da nam se oduzme kredibilitet da se bavimo ovim temama i da pozivamo Srbiju na odgovornost za počinjene zločine. Postoji vrlo jasan šablon kako se to radi. Prvo vas stave na naslovnu stranu nazivajući vas najgorim imenima, pa onda počne policija da vas okružuje navodno zbog vaše bezbednosti. U takvoj situaciji vaša poruka može da dođe samo do malog kruga ljudi koji su i onako na vašoj strani. Cilj tih pretnji je da nas zatvore u četiri zida i da nas uguše.

Mažić: Za nas je neprihvatljivo da živimo u društvu u kome je u redu reći da je ratni zločinac heroj, ali nije u redu zapaliti svijeću za žrtve ratnih zločina. U redu je u kamenu upisivati fašistički slogane i ploču postaviti pored najvećeg stratišta u ovom dijelu Evrope, a nije u redu prekriti simbol mržnje i reći da je neprihvatljiv. To je situacija na koju mi ne možemo pristati..

Mitić: Za nas Haški tribunal nije ni antisrpski, ni antihrvatski – već je uvek bio antizločinački. Zločini su počinjeni. Ubijeni su ljudi. To je užasno nasleđe koje mi želimo da prezentujemo mlađim generacijama. Generacija koja je rođena dve hiljadite ne seća se nikakvog rata, ne seća se života pod sankcijama, ne seća se života pod Miloševićevim režimom. Oni o tom periodu stiču predstavu na osnovu sećanja svojih roditelja i na osnovu lažne interpretacije istorije koju uče u školi. Sve to ih hrani nacionalizmom. Mislim da je to vrlo opasno za region.

Mažić: Nakon prvostupanjske presude Gotovini, koja je bila osuđujuća, Haški sud je bio antihrvatski. A kada je došla druga, oslobađajuća presuda, onda više nije bio antihrvatski. Sada je opet antihrvatski nakon što je osudio šestoricu lidera Herceg Bosne. I sve tako. To je uopće izlišno komentirati. Radi se o jeftinom politikantstvu – Haški sud nam odgovara kada sudi onako kako mi hoćemo, a ne odgovara kada sudi onako kako nećemo. To je potpuna besmislica.

Mitić: U Srbiji se isplati biti ratni zločinac, posebno ako ste osuđeni pa se vratite u Srbiju gde vas dočekaju kao heroja, vratite se u svoju stranku na visoku funkciju, najnormalnije učestvujete u političkom životu i zovu vas u televizijske emisije. Niko vas ne pita za zločine koje ste počinili, niko vas ne pita za ono za šta ste osuđeni, a da ne pričam o tome da vas niko ne pita o žrtvama. To je zaista užasno.

Mažić: Ako gledamo po zadnjim slučajevima, čini se da je tako i u Hrvatskoj. Inače, u Hrvatskoj je vrlo malo osuđenih ratnih zločinaca. Hrvatska je uspjela ući u Evropsku uniju, a da nikada nije krenula u ozbiljan proces procesuiranja ratnih zločina. A ako vam sude u Hagu velika je vjerojatnost da će Hrvatska pomoći finansiranje vaše skupe obrane i da će javnost, mediji i političari za vas navijati.

Karabeg: U Srbiji smatraju izdajicom Milana Babića, bivšeg predsednika Izvršnog saveta SAO Krajine, koji je u Hagu izvršio samoubistvo, a tokom suđenja je izjavio: „Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi, samo zato što su bili Hrvati, a ne Srbi“.

Mitić: Mislim da za Babićevo pokajanje niko ne zna u Srbiji. Ovde se o tome ne priča. Ovde postoji nekoliko veoma poznatih slučajeva i to su uglavnom veliki nacionalisti koji propagiraju nacionalizam i stvaraju kancer u srpskom društvu. Kreira se slika o nacionalnom identitetu koji je zasnovan na zločinu. To je strašno pogubno za buduće generacije.

Mažić: Ljudi ne razumiju da upravo suočavanje sa prošlošću omogućava da izgradimo društvo koje funkcionira na principima vladavine prava. Ako u Hrvatskoj i Srbiji ne sudimo odgovorne za ratne zločine jer su nam dragi i jer ih smatramo herojima, ne smije nas iznenaditi ako sutra nitko ne može doći do pravde jer smo sami izabrali da nam pravosudni sistem bude pristran i neprofesionalan.