Zloslutne najave – kapitalizam na nizbrdici

Pratioci berzanskih događanja, saznali su (u julu 2020) da su u jednom danu drastično skočile cene akcija Amazona.

Džef Bezos, vlasnik Amazona, postao je najbogatiji oligarh planete!

Džef je vešto, zaobišao vodećeg Bila Gejtsa, vlasnika Majkrosofta i prihodovao čak 10 milijardi dolara, što je dosad najveći zabeleženi dnevni skok u gomilanju bogatstva nekog pojedinca.

Oni koji prate globalne prilike, naslućivali su da će pandemija korona virusa pogodovati oligarsima i da će oni, „koristeći i tu ljudsku muku“, nastaviti sa uvećavanjem kapitala.

Jer, čim je Svetska zdravstvena organizacija najavila potrebu za istraživanjem i proizvodnjom korona – vakcina, („dok naučni instituti i mega proizvođači vakcina još nisu ni pribavili mikroskope za izučavanje ove moćne virusne nemani“), bilo je jasno da će se u priču umešati oligarsi.

Da bi i u tom poslu dobro profitirali.

Bil Gejts je već na početku (trke) obznanio da je spreman („iz humanitarnih pobuda“), da uloži velika sredstva u istraživanja, proizvodnju (i prodaju) vakcina.

Usledile su ponude i drugih oligarha, kojima se nije moglo odoleti.

Spremnost da finansiraju troškove istraživanja i proizvodnje vakcina, podrazumevala je i njihovo pravo da određuju i cene vakcina (i utiču na njihovu distribuciju).

Skrajnuta je uloga državnih zdravstvenih sistema, a ućutkani su instituti i potencijalni proizvođači vakcina.

Jer su proizvođačke cene budućih, još neistraženih vakcina, unapred bile proglašene državnim tajnama.

Čak i države koje kupuju vakcine morale su se obavezati da, pred sopstvenim građanima skrivaju nabavne cene vakcina koje, u njihovo ime, njihovim parama i radi njihovog zdravlja, nabavljaju.

Međutim teško da tako krupan događaj (na javnoj – svetskoj sceni) može proći bez posledica po vlasnike kapitala.

Jer sve se češće i neskriveno postavljaju pitanja „gde su granice poslovne i moralne drskosti da se kapitalisti, koristeći pandemiju, na ljudskoj muci, besprimerno bogate.

Beskrupulozno kršeći ovozemaljske zakone, verska i etička načela.

Da li je pandemija korona virusa ubijajući ljude (jednako siromašne i bogate), zastrašujuće delovala i na savest finansijskih oligarha, okupljenih u Davosu (koji kontrolišu više od 80 odsto svetskog kapitala)?

Neki znaci ukazuju da su i oni sami, u strahu, počeli preispitivati sami sebe ali i ulogu kapitalizma, kao globalnog sistema.

U kome su se uzdizali i u kome su se bogatili.

Kao prvu meru u tom preispitivanju Svetski ekonomski forum iz Davosa je u septembru 2020. izdao Belu knjigu kapitalizam zainteresovanih strana u kojoj je obnarodovana namera da oni – oligiarsi, „transformišu kapitalizam u socijalizam“.

U  Manifestu, kako je nazvana Bela knjiga, jasno je naznačeno „… svet se više ne može oslanjati na lične i ekonomske slobode… u politici se mora uvesti kolektivizam i državno planiranje“…

Gotovo naivno deluje njihovo pojašnjenje da je to odgovor na „pokrete za jednakost dohotka, rasne, polne i socijalne pravde ili spašavanje planete od globalnog zagrevanja“.

Možda razloge za ovaj neočekivani zaokret treba potražiti i u tome što je liberalna globalizacija, čiji su oligarsi perjanice, već u samim počecima naišla na odbojnost i otpore ostatka sveta (Liberalna globalizacija smišljena kao novi model porobljavanja, nove kolonizacije i obnavljanje ratova u zemaljama bogatim naftom, i sirovinama).

U prvom talasu globalizacije veliki broj zapadnih korporacija krenuo je da masovno izmešta uglavnom prljave industrijske pogone i tehnologije, u zemlje koje raspolažu jeftinim sirovinama i sa mizernim radničkim platama (Kina, Indija, Koreja i dr).

Rezultat ove, početne faze globalizacije je da su nerazvijene zemlje ubrzano otkupile i sopstvenim ulaganjima ubrzale tehnološki napredak i produktivnost ovih pogona; i da je, sa druge strane, ne mali broj radnika posebno u SAD, ostao bez posla i realnih izgleda za ponovno zapošljavanje;

Kreditiranje razvoja novih proizvodnji u ovim zemljama, što je trebala biti sledeća faza dirigovane globalizacije, pokazalo se, naišlo je na uzdržanost, pa i odbojnost ovih zemalja.

Poučene iskustvom u korišćenju skupih zapadnih kredita, ove zemlje su se radije opredeljivale za domicilne, skromnije izvore sredstava i gradile efikasne modele ulaganja u sopstveni razvoj.

To je izazvalo dalju imobilizaciju mase, već umrtvljenog i neaktivnog zapadnog kapitala;

I sada, kad je vidjiv početni neuspeh liberalne globalizacije, ubrzano naviru dogođaji koji bi mogli njene nosioce i dalje obeshrabljivati i diskreditovati.

Najpre su mecene iz Davosa, štampanjem svog Manifesta pokušale da preduhitre zlohude kletve (anateme), koje je na kapitalizam bacio u svojoj Poslanici iz Asizija (Poslanica gradu i svetu, 3. oktobra 2020) papa Franja.

Poglavar katoličke crkve javno se pridružio „globalnoj antiliberalnoj koaliciji za obračun sa kapitalizmom“ (kao jednom od najvećih pošasti modernog sveta).

Papa, bez okolišenja, krivi kapitalizam za rast novih oblika siromaštva ljudi… i ukazuje da „bez međusobnog poverenja* (slobodno) tržište ne može u potpunosti da ispuni svoju ekonomsku funkciju“. (Na koje tržišno poverenje računaju SAD – perjanica liberalne globalizacije, ako samovoljno napustaju Svetsku tržišnu organizaciju; zavode ekonomske sankcije svojim najvećim poslovnim partnerima (zemljama EU, Turskoj, Rusiji, Kini); izazivaju ratne sukobe sa ciljem uspostavljanja kontrole nad eksploatacijom nafte i sirovina. I prodaju tim zemljama sopstvenu vojnu opremu i oružje, kako bi zavađene, međusobno ratovale.)

Ipak, pretpostavka je da oligarsima iz Davosa najteže pada poruka, vidno naglašena u Poslanici, u kojoj se katolička crkva jasno određuje prema privatnoj svojini: „pravo privatne svojine samo (je) sekundarno pravo… crkva (ga) nikada nije priznala kao apsolutno i nepovredivo… i da (crkva) stalno insistira na društvenoj svrsi privatnog vlasništva“.

Ovaj izričit stav crkve, može se shvatiti i kao direktno potkopavanje temelja kapitalizma.

Jer, treba očekivati da će se poruke iz Poslanice koju je papa Franja uputio, prenositi i ponavljati vernicima pri redovnim „misama, u ispovedaonicama i na drugim verskim skupovima“.

Poslanica pape Franje može se posmatrati i u znatno širem kontekstu.

Na primer, ako visoki dostojanstvenici drugih verskih zajednica pažljivo prouče papinu Poslanicu, uočiće da njene poruke nisu u suprotnosti ni sa njihovom ovozemaljskom misijom.

Možda je to onaj, od ljudske zajednice očekivani tračak nade, poruka vernicima (svih verskih uverenja), da ima nešto što je ljudskoj zajednici, svim ljudima zajedničko.

A to je poštovanje prirodnog prava čoveka (i drugih živih bića), koga stiču svojim rođenjem.

Pravo na prostor, vazduh i vodu.

Od čega i zavisi čovečanstvo, životinjski i biljni svet.