Značaj digitalizacije u krivičnom pravu

Za srpsko pravosuđe, ionako od ranije napregnuto u borbi za rešavanje povelikog broja starih predmeta i skraćenje trajanja sudskih postupaka, nova stvarnost dodatno je otežala njegov reformski put ka dostizanju evropskih pravnih standarda.

Nužno i očekivano, kvalitet i efikasnost suđenja doživeli su izvestan pad, izazvan „višom silom“ usled koje je veliki broj ročišta i pretresa odložen na neodređeno vreme.

Zdravstveno-epidemiološke razloge: minimiziranje ljudskog kontakta i sprečavanje daljeg širenja virusa, pratio je i sveopšti nedostatak odgovarajuće tehničke opreme i uslova (za digitalno fotografisanje, skeniranje, video i audio snimanje) kojim bi se manjak adekvatnog sudećeg prostora mogao nadomestiti tzv. „suđenjima na daljinu“, aktuelan od usvajanja zabrane okupljanja više od 5 lica u zatvorenom prostoru radi obezbeđenja fizičke distance od 2 metra.

Problem organizacije suđenja posebno je bio izražen u krivičnim postupcima.

Opšte je poznato da su svi krivični postupci protiv okrivljenih koji su u pritvoru hitni i ne trpe odlaganja (čl. 14 st. 2 ZKP). U praksi se postavilo pitanje da li lice koje ispunjava uslove za pritvor zbog vanrednih okolnosti pustiti da se brani sa slobode (i time rizikovati da ponovi krivična dela) ili mu suditi u odsustvu, čime bi se zadiralo u ustavno pravo na odbranu (jer npr. nije moguće tehnički sprovesti lice iz pritvorske jedinice, što je takođe bilo često u jeku pandemije), pa se ubrzano tražilo rešenje kako dalje organizovati suđenja i istrage.

Pod digitalizacijom pravosuđa misli se na proces pretvaranja analognih podataka iz nekog sudskog ili javnotužilačkog predmeta (materijalnih dokaza i drugih dokumenata, fotografija, tabela, video i audio zapisa) u digitalne podatke koji će se dalje koristiti na brži i jednostavniji način (u vidu nekog kompjuterskog programa, npr. u „pdf“ ili „mp4“ formatu).

Zanimljivo da se u engleskom jeziku pravi razlika između ovog procesa (digitisation) i faze koja ga sledi – u kojoj se pomoću digitalne tehnologije vrši procena digitalnih podataka kako bi se donela bolja poslovna odluka ili novi poslovni model (digitalisation).

Digitalizacija pravosuđa je od strane naše pravosudne zajednice prihvaćen i poželjan proces koji traje duži niz godina. Kod upotrebe digitalnih podataka i digitalne tehnike u procesu dokazivanja nema takvog saglasja.

O dokaznoj snazi digitalnih podataka u krivici se sa nepromenjenom žestinom i dalje vode rasprave, u smislu da li je dokaz i način njegovog pribavljanja zakonit ili ne.

Sa stanovišta zaštite pravičnosti i nepristrasnosti suđenja, najspornija je upotreba novih digitalnih tehnologija u samom procesu suđenja, putem video-linka i bez fizičkog prisustva odbrane, kao rešenje tzv. „pravosuđa na daljinu“.

Digitalizaciju pravosuđa u državama Evropske unije (EU) odlikuju komponente međunarodne pravne saradnje i otklanjanje prepreka koje donosi različitost pravnih sistema u EU.

U okviru toga, poslednjih godina EU je preduzela korake za modernizaciju informacionih sistema koje koriste službenici za sprovođenje zakona u odgovarajućim državama članicama kako bi se bolje omogućila prekogranična saradnja u krivičnim predmetima.

Konkretno, organi za sprovođenje zakona EU, uključujući Europol, eu-LISA i Frontek, opremljeni su najsavremenijim digitalnim (ICT) alatima za prikupljanje i razmenu informacija i mogu da razmenjuju i obrađuju operativne podatke u dobro osmišljenom, šifrovanom i potpuno automatizovanom postupku.

Osim toga, usluge koje pruža zajednički informacioni sistem za prenos i razmenu podataka e-CODEX omogućava sigurnu komunikaciju između država članica u oblasti pravosuđa.

Šira vizija e-CODEX je da svaki građanin ili pravni stručnjak u EU može elektronski komunicirati sa bilo kojim pravnim autoritetom, uključujući komunikaciju pravnih organa međusobno.

Sistem e-CODEX se trenutno primenjuje za evropske istražne i platne naloge, postupke za sporove male vrednosti, međusobno priznavanje novčanih kazni i zatvorske kazne. Planirano je da se primena sistema e-CODEX proširi i na razmenu elektronskih krivičnih dokaza između pravosudnih organa.

Osnovni uočeni ciljevi digitalizacije pravosuđa bili bi:

1. progresija učinkovitosti pravosuđa u celini. Elektronsko vođenje krivičnih predmeta u našim sudovima i javnim tužilaštvima sa sobom će doneti značajno ubrzanje krivičnih istraga i suđenja. Ako se ona bude uskladila sa modernizacijom drugih državnih sektora sa kojima pravosuđe po prirodi stvari sarađuje i na koje se oslanja (policija, inspekcijski organi, poreska, carina, javni beležnici, katastar nepokretnosti) možemo očekivati značajno bolje rezultate u rasvetljavanju i progonu krivičnih dela i njihovih učinilaca;

2. veća ekonomičnost krivičnih postupaka. Osim veće efikasnosti sistema, brža razmena dokaza, podataka i informacija između pravosudnih organa doneće i manju potrebu za trošenjem materijalnih i personalnih resursa države – manji broj dokaznih i operativnih radnji, istražnih ročišta, sudskih pretresa i sednica koje je potrebno sprovesti, time i nosilaca pravosudnih funkcija, stručnih lica i ustanova, prateće administracije i drugog državnog osoblja, sudnica, papira i drugog materijala koji prati svaki krivični postupak;

3. brža komunikacija pravosudnih organa. Novi komunikacioni alat bi trebalo da bude tako programiran, da korisnicima omogući razmenu velikih količina informacija, poruka i dokaza;

4. lakši pristup stranaka spisima predmeta. Redizajniranom elektronskom sistemu rukovođenja predmetima u sudu i javnom tužilaštvu jednim klikom moći će da se strankama i advokatima (ako imaju pravni interes) omogući pristup spisima predmeta. Na taj način će se osigurati ne samo da sistem pravilno funkcioniše, nego i da odgovara potrebama svojih korisnika.

Iskustva pravosudnih sistema sa područja EU koji su u velikoj meri digitalizovani ukazuju nam da se u tom procesu posebno moraju poštovati sledeći standardi: bezbednost podataka i zaštite ličnosti, zaštita prava na odbranu i pravičnost suđenja. Krivični postupci su osetljivi iz ugla zaštite ličnih podataka i osnovnih prava i sloboda pojedinca.

Ubrzanje krivičnih postupaka nikada ne sme ići na uštrb poštovanja osnovnih principa krivičnog prava, utkanih u naš Ustav i zakon – pre svih pretpostavke nevinosti, principa neposrednosti (osobito u odnosu na okrivljene koji su uhapšeni ili su u pritvoru), prava na delotvornu odbranu (i neposrednu) i na kraju zaštite privatnosti i osetljivih podataka iz predmeta.

Prvo, razmena digitalnih podataka između sudija, tužilaca, advokata, administrativnog osoblja i pravosudnih organa između sebe (na nacionalnom ili prekograničnom nivou) mora se odvijati kroz jedan bezbedan komunikacioni kanal. S druge strane, povećanje brzine razmene informacija između nadležnih javnih organa ne sme da postane nedostatak za advokate odbrane, niti da podriva efikasnost dostupnih pravnih lekova za pojedince, uključujući mogućnost da se ospori relevantnost, tačnost ili zakonitost dokaza prikupljenih u drugoj državi članici.

Treće, ne sme se a priori zanemariti pravo okrivljenog da bude fizički prisutan na svom prvom saslušanju pred sudijom (tužiocem), što je zagarantovano i međunarodnim pravom i pravom EU, tako da se pribegavanje video-konferencijskoj vezi ne može se smatrati valjanom alternativom u takvim okolnostima.

Ako se to ne može izbeći (npr. zbog specifičnosti slučaja ili razloga poput pandemije), daljinskom saslušanju pritvorenika moguće je pristupiti samo ako se obezbedi slobodna i poverljiva komunikacija okrivljenog sa njegovim advokatom i time obezbedilo puno poštovanje prava na pravično suđenje.

Dosadašnje iskustvo tehnološko naprednijih zemalja pokazalo je da digitalizacija u bilo kom društvenom sektoru dugoročno donosi velike uštede u državnom budžetu. Potvrda tome je i digitalizacija koju je naša Vlada započela u pojedinim oblastima (digitalizacija uprave, arhivske građe i sl.).

Opravdano se očekuje da će svaki uloženi dinar u digitalizaciju pravosuđa danas, sutra uštedeti dva. Stvaranje uslova za digitalno krivično pravosuđe, po ugledu na model koji postoji u Savetu EU (digital criminal justice – DCJ), omogućio bi široj pravosudnoj zajednici da brzo i efikasno komunicira i razmenjuje kritične informacije i dokaze tokom čitavog postupaka.

Ekonomičnost postupka ipak nije najvažnije načelo krivičnog procesnog prava.

U primeni krivičnih propisa primarno je poštovanje sloboda i prava okrivljenog lica, a njihovo ograničavanje dozvoljeno samo izuzetno i kada to zakon propisuje kao nužno.

S toga, primenu tehnologija u krivičnim postupcima, poput alata za video konferencije i suđenje na daljinu trebalo bi koristiti oprezno, na jedan nediskriminatoran, vremenski ograničen, dokazano neophodan i proporcionalan način koji će odražavati sve karakteristike pojedinačnog slučaja.

U tom svetlu, u skorijoj budućnosti bilo bi poželjno osmisliti strategiju modernizacije postojećeg sistema evidentiranja i upravljanja u krivičnim predmetima (sudski LIBRA i tužilački SAPO programi) i usvajanja novih digitalnih alatki.

Prvi poželjan korak ka tom cilju bio bi stvaranje stručne radne grupe, sastavljene od relevantnih predstavnika pravne struke, sa zadatkom da utvrde uslove i prioritete za potpuni prelazak na platformu e pravosuđa, sa akcentom na zaštitu građana od bilo kakve pravne nesigurnosti.

Krajnji cilj procesa je zakonodavna inicijativa za digitalizaciju srpskog pravosuđa i njegova harmonizacija sa postojećim sistemima EU, što bi predstavljao veliki iskorak ka modernom i efikasnom srpskom pravosuđu koje je spremno da odgovori na izazove XXI veka.

Autor je član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije i zamenik javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu