Žongliranje u hiljadu uloga

Ranijih godina (pre pandemije) ovaj dan, kao i Uskrs, imao je ustaljenu dinamiku za našu malu zajednicu, mog supruga i mene. Tog jutra se obično išlo rano u crkvu, potom kući na obiman doručak, pa kod jednih roditelja (mojih Varagića), pa opet povratak kući na dremku, zatim po podne kod drugih roditelja (Petrovića), pa onda opet na odmor kući. Zatim je u nekom trenutku pre par godina došao period kad smo shvatili da je to baš onaj redak deo godine kad oboje možemo da odvojimo bar sedam dana da negde otputujemo. Tako smo jedne godine Božić proveli u Veneciji, a jedne u Parizu (čak 2020). Eeeeh! Ovog dana nije bilo većeg familijarnog okupljanja jer je omikron zajahao na petom talasu, a ni putovanja – iz istog razloga. Život pre pandemije izgledao je drugačije. Ali ipak, tu smo i slavimo Božić!

Kao još uvek neiskusna domaćica (sa svojih 46) ispekla sam česnicu toliko veliku da se mogla lomiti na požeškom trgu! Ješćemo je narednih sedam dana. Posetili smo drage roditelje. Iako živimo u istom malom gradu, ne viđamo se dovoljno. Grize me savest zbog toga, znam da su nas željni. Sa jednima smo sedeli na terasi u jaknama, a sa drugima u povećoj prostoriji sa maskama i na distanci. Ipak, lep je bio i ovaj Božić. Svi smo na broju i zasad svi zdravi, a i malo smo predahnuli od obaveza.

Subota, 8. januar

Dan je započeo radno, iako je vikend. Puno je obaveza. Jedan konkurs za projekte je raspisan i bliži mu se rok, a mnogo drugih procesa je u toku. Počeli smo, podelili zaduženja i radimo do 13 sati, a onda dolaze Nađa i Ana iz Užica – „deca naša Interakcijska“. Nađa je stigla iz Edinburga, gde je završila master filmske produkcije, a Ana iz Beograda, gde je diplomirala kameru na FDU. Obe su uveliko u filmskom poslu. Doći će da se vide sa nama i sa Jovanom, studentkinjom mastera režije na FDU. Izlazimo nakon par sati rada i bezuspešno pokušavamo da nađemo mesto u nekom od požeških kafića. Sve je puno! Imam utisak kad otvorim vrata kafića, da gđa Korona viče iz ćoška „Ko uđe na ova vrata nek se kani svake nade!“ Odlučujemo da devojke Užičanke i Jovanu usmerimo ka hotelu, tamo je veliki prostor i nije gužva. I gle čuda, pojavjuje se njih četvoro! Tu je još i Lazar iz Čačka, takođe student završne godine režije. Cupkamo od sreće. Grlimo se i radujemo. Nismo se videli odavno! Ostajemo sa njima više od četiri sata. Svako priča šta radi i šta namerava… Pravimo nove planove za Interakciju (Međunarodni studentki filmski kamp), za FECI, FecAkt i ostalo.

Odlazimo kući prisećajući se njih kad su bili srednjoškolci/ke, kad su došli prvi put na Dejanovu filmsku radionicu FECI. Neko se tu, kao Jovana (Avramović) našao čak greškom, a eto danas je rediteljka. Zna šta hoće.

Zvoni telefon, Lazar je. Krenuo je za Čačak. Bacam mu reklamnu majicu filma Prilagođeni reditelja Dejana Petrovića sa terase i nastavljam da radim, srećna što sam imala privilegiju da jedan deo odrastanja i sazrevanja ovih divnih mladih ljudi pratim i bar minimalno u njemu i učestujem.

Nedelja, 9. januar

Opet kao dan mrmota, ustaneš i pišeš projekat. Nedelja je čak idealna za to. Stiže jedan mejl – od Pavla Levija. Kaže da ipak ne dolazi u Srbiju (Covid-times). Bila mi je želja da se sretenemo povodom radionice koju je trebalo da vodi za mlade filmske kritičare, članove redakcije portala Filmoskopija. Kako je Levi ovogodišnji dobitnik Nagrade Nebojša Popović imao je u planu da dođe iz SAD oko 10. januara u Beograd, zbog dodele ove važne nagrade. Ništa od toga. Radionica će svakako ići preko Zooma, a Pavla ću sresti neki drugi put.

Večernje sate provodim pripremajući papire za knjigovođe udruženja AICA Srbija (Međunarodno udruženje kritičara – sekcija Srbija). U prethodnoj godini još je čvršće stalo na svoje noge. Projekat Kritika je prisutna realizovan je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja i uz veliko angažovanje članova i članica udruženja. Papiri za knjigovođe su spakovani i ujutru ih šaljem, jer šta? AICA blagajnica sam ja!

Ponedeljak, 10. januar

Sviće jutro u kome saznajem da se na društvene mreže danas „ne valja“ ići. Prespavala sam uživo emitovano „suđenje Novaku Đokoviću“, a trenutno se svi na mrežama izjašnjavaju o tome. Ljudi ratuju, gase profile, nerviraju se… Nemam vremena da saznam više o tome, a i ne interesuje me puno. Videla sam juče mnogo potresnije snimke iz Avganistana, gde milionima ljudi, a posebno dece i žena, preti glad i bolest. Nadam se da ćemo se kao civilizacija pozabaviti time, a što se Noleta tiče, nemam komentar. Vakcinisala sam se i savetujem svima da to učine, jer tako kaže struka i nauka, a takođe navijam za pravdu i za to da svi budemo pred zakonom jednaki.

Trčim kroz Požegu svoj uobičajeni krug – pošta, banka, Uprava za trezor, biblioteka… Sve to je ovde moguće obaviti za manje od sat vremena, a kad je lepo vreme i kad vozim bicikl, i brže. Saznajem da je par prijatelja zaraženo novim sojem virusa, čak i mali bebac Mališa od mesec dana. Držim fige da svi budu dobro. Nastavili smo pisanje projekta „u četiri ruke“ sa ubacivanjem još ruku povremeno i osvanusmo. U krevet ujutro. Takav je život nas nezavisnih kulturnih radnika!

Utorak, 11. januar

Napolju je veliki sneg! Lepo sve izgleda, al’ malo me strah – šta ako opet „nalože blato“ u Obrenovcu. ‘Ajd što ćemo se svi smrznuti, nego što meni treba struja da pišem projekat (smeh)! E da, danas opet pišemo projekat.

Povremeno proveravam ko je dobio Politikinu nagradu. Držim fige za Draganu Žarevac i njenu izložbu Prošireno prisustvo – otelovljeni arhiv, koju je radila u saradnji sa Miroslavom Karićem i sa mnom prošle godine u Legatu Čolaković (MSUB).

Piše mi koleginica Dragica Vukadinović i usput pita pišem li „pristupnu besedu“ za dodelu Nagrade Lazar Trifunović. A ja ni slova nisam napisala! Sve se zgusnulo. U petak je dodela nagrade u Artgetu, evo Katarina iz KCB traži da pošaljemo jednu epizodu serijala Kritika na delu, koju će emitovati na dodeli. Sve se sprema, a ja sam u excel tabeli budžeta projekta, sabiram i oduzimam, množim jedinice mere, količine… Daleko sam i od likovne kritike, istorije umetnosti i od nagrade i od „pristupne besede“. Nije to zaslužio Lazar Trifunović! Ali vremena su surova.

Večeras sam preskočila i svoju Zoom jogu, ali sam za sve ove godine vežbanja naučila „troslojno disanje“ za slučajeve kad navali panika. Gasim kompjuter u kasne sate i dišem. Dubok udah, još dublji izdah… (Politikina nagrada pripala je Vladanu Radovanoviću. I to je zasluženo! Čestitam!)

Sreda, 12. januar

Projekat je – što se mene tiče – završen! Napolju je ledeno, ali lepo! Danas sam svoje telo častila pešačenjem. Po povratku kući vidim imejl od Rejčel, koleginice iz Pitsburga – pita Miroslava (Karića) i mene kad možemo da imamo Zoom sastanak. Nas troje spemamo za narednu godinu jednu grupnu izložbu u Pitsburgu, sa fokusom na fotografske prakse. Pišem Miroslavu, misleći da je on već na putu za Sarejevo, a on javlja da je otkazao put zbog blaže temperature i prehlade. Jao!

Ne stižem da slušam, čitam, gledam vesti, ali mi roditelji danas rekoše da smo juče oborili rekord u broju zaraženih od početka pandemije. Brinem! Sutra ću u voz za Beograd, a to je postao ozbiljan stres. Voz je predivan, sve je lepo, novo i čisto, ali gotovo niko ne nosi masku. I tu se ništa ne može!

Četvrtak, 13. januar

Danas je kumi Ani rođendan – da si mi srećna i zdrava, draga moja kumo, i da se više viđamo u ovoj godini! Evo me u vozu. Napolju je žestok mraz, a predeli između Kosjerića i Valjeva izgledaju čarobno pod snegom. Opet gledam napuštene železničke stanice i zamišljam mrežu umetničkih rezidencija u tim prostorima po celoj Srbiji. U vozu se maske ne nose. To ne razumem.

Uzbuđenje zbog sutrašnjeg dana već raste. Ne znam da li ću išta pametno umeti da kažem tom prigodom, ali znam da na ovogodišnju nagradu koja se meni dodeljuje jednako polažu pravo svi učesnici serijala Kritika na delu, moje kolege i koleginice – istoričari/ke umetnosti, umetnici/e, teoretičari/ke umetnosti koji su učestvovali u 94 epizode serijala od 2016. do danas, a posebno Danijela Purešević, Branko Milisković, Lav Mrenović i Miha Colner iz edicije 58. Oktobarski salon, kao i cela naša ekipa – Vesna Milosavljević (SEEcult), snimatelj i montažer Sreten Vuković, dizajner Uroš Pavlović, kao i Milica Đorđević i Dejan Petrović kao najvažnija podrška. Hvala kolegama, ekipi i hvala žiriju!

Valjda nas virus neće omesti da se svi okupimo sutra u podne.

Autorka je istoričarka umetnosti