Zoran Hristić: Vlast muzike, muzika vlasti

Zahvaljujući imućnom ocu koji je vodio računa o obrazovanju svoje dece, ja sam zatekao kao mali klavir u našoj kući u Beogradu. Mi smo stara beogradska porodica, a klavir je bio kupljen da bi moje dve sestre ili brat na njemu svirali.

Oni su to pokušali bezuspešno. Ja sam kao mali prilazio tom klaviru i obrazovani komšija koji je čuo kako ja potpuno neuko dodirujem dirke klavira, jednog dana me je uzeo za ruku i rekao mojim roditeljima: “Ja ovo dete vodim na muziku.“ I tako je sve to počelo. Cela moja biografija ide paralelno sa osluškivanjem muzike.

**

Vlast muzike, po meni, sada je apsolutna jer je cela planeta zahvaljujući novim medijskim uslovima ogrnuta, da tako kažem, muzikom. Vi od muzike više ne možete pobeći.

Međutim, postoji druga strana muzike, a to je zloupotreba muzike, da grubo kažem, u političke svrhe. Muzika nije samo sredstvo za opuštanje, za humaniji način života, za duhovno nadrastanje, ona ima i svoju drugu, tamnu medalju, i ta medalja me je pratila apsolutno celog života.

Ta druga strana je vrlo prisutna u životu moje čitave generacije i, boga mi, i mnogih generacija koje žive na ovom tlu.

Kada govorimo o drugoj strani muzike, a na to se stalno vraćam, to je ta muzika vlasti. U vreme Hitlera stvoreni su, to svetska istorija muzike priznaje, najbolji marševi. Čemu su oni služili? Služili su da milione i milione, da mase povedu u jedan potpuno suludi pohod. Narod je bio očaran tom muzikom koja je imala ritam, koja mu je povećavala adrenalin i direktno gurala u haos.

**

Posle Drugog svetskog rata, to je sad već moja generacija u pitanju, trideset ili četrdeset generacija nije imalo šanse da čuje najveće delo srpske muzike Mokranjčevu Liturgiju. Umesto čistote zvuka, komunizam nam je ponudio masovne pesme. Pomoću njih je vaspitavao čitave generacije.

Novinar Dragan Simić, moj prijatelj, koji me je zamolio da o ovome razgovaramo, i ja, da nas probudite usred ponoći mi ćemo bez greške da otpevamo: U tunelu usred mraka sija zvezda petokraka. I tako su generacije i generacije vaspitavane, ali niko nije mogao da čuje Mokranjčevu Liturgiju.

**

Posle toga, 1990-ih godina, nova vlast koristi muziku u nesmanjeno lošem kontekstu. Naime, 1991/2/3. oni su vrlo dobro znali sa kojom muzikom mogu da zanesu mase.

Taj turbo-folk, ta muzika bez korena, neizrasla sa ovih prostora, surogat svega i svačega, počeo je da vlada na javnoj sceni da bi život kao izgledao lepši, drugačiji.

Reći ću jednu misao koju je još čuveni kineski filozof Konfucije izgovorio.

On je živeo od 551. do 479. godine pre Hrista i napisao je traktat o muzici: “Kada čovek ne upravlja onim što voli i onim što ne voli, onda ga materijalna stvarnost savlada, postaje dehumanizovan i materijalista. Kada je čovek dehumanizovan i materijalista, onda je uništen princip razuma u prirodi. Iz toga se rađa lukavstvo i opšta nemoralnost. Jači muče slabije, većina progoni manjinu, fizički snažniji sprovode nasilje, lukavi varaju prostodušne, niko ne vodi brigu o bolesnima i sakatima, niko se ne stara ni o mladima, ni o starima, ni o bespomoćnima. To je put haosa. Muzika uspostavlja harmoniju među zvucima jedne zemlje. Proučavajući muziku čovek razume princip upravljanja, tako je u potpunosti spreman da bude vladar.”

**

Vratimo se sada na nas. Države u rasulu i narodi zreli za propast takođe ne mogu bez muzike. Međutim, muzika tih naroda zrelih za propast je bučna, i što je muzika bučnija to ljudi bivaju sve više melanholični, a zemlja biva ugrožena. To je doba u kome živimo.

Ja sam bio glavni muzički urednik Televizije Beograd i imao sam velikih neprilika jer sam tvrdio da nije istina, što i rukovodstvo Televizije i muzičari moji saradnici tvrde, da oni tu vrstu bučne muzike puštaju zato što to narod voli. To ne može da bude istina jer da mediji to ne puštaju narod to ne bi čuo, pa ne bi ni voleo u krajnjoj liniji takvu muziku. Ali ta muzička politika se forsirala.

**

Sećam se mog velikog prijatelja i možda jednog od najumnijih ljudi 20. veka, Dragutina Gostuškog, muzikologa i kompozitora.

On me je jednom, a ja mlad i drčan, kakav sam bio, spustio na zemlju, govoreći: “Zorane, ne možeš ići preko mere neobrazovanog naroda.” I kako je vreme odmicalo, meni je to što je Gostuški rekao bilo sve više jasno. Od neobrazovanog ne možeš tražiti više od onoga što zna i razume.

Specijalizovani duvači, orkestri muzike vlasti trubili su sa usijanih ekrana, sa radija, sa trgova, sa posela i sve sa muzikom pod znakom navoda, koju narod voli.

To je u stvari bila kamuflirana laž. Voleo bih da ovom prilikom to raskrinkam, zbog svih mogućih recidiva koji nas prate.

Kad dođe do spoja centra moći i muzike, nastaje tzv. <I>Potemkinov<I> svet muzike, vlasti i šarene laži. Forsira se folklorni kič.

Taj forsirani folklorni kič nije ništa drugo do kamuflirani nacionalizam. Zamah takvog folklorizma nije antropološke nego nacionalističke prirode.

Rafinirani ukus sveden je na orgijastičko samozadovoljavanje nacionaliste, koji nema potrebu ni za čim što pomera granice rođenog derta smeštenog pod šatru.

**

Ne bi to sve bilo moguće da tim pokličima nije davao podršku, nažalost, veliki deo intelektualne elite srpskog naroda. Ja o tom delu srpske elite mislim kao o najgorem sloju jednog raspamećenog i obezglavljenog naroda.

Mislim na deo intelektualne elite koja je mase trovala predrasudama. Vlast je vladala institucijama preko kojih je moglo da se radi, sve to po kulturnom modelu i matrici koja je vodila njetovštini, što znači svemu unapred reći ne.

To unapred reći ne je u stvari načelo rušenja, načelo koje brutalno ignoriše sve što ostali svet prihvata i što pametan svet ugrađuje u svoju kulturu.

**

U staroj Kini u državnom i dvorskom životu muzici je bila dodeljena vodeća uloga. Napredak muzike se identifikovao sa napretkom kulture, morala, države, a majstori muzike imali su strogo da bdiju nad očuvanjem i čistotom starih tonskih redova.

U današnjoj Srbiji čini se da je to nemoguće.

Međutim, ja ne vidim zašto to ne bi moglo da bude moguće. Po meni, kriza ne predstavlja defakto ništa kritično. Kriza je časna, legalna, periodična pojava u evoluciji individue, društva i univerzuma. Kriza je ono što jedno društvo prevazilazi, savlađuje.

**

Svedoci smo da je Kuba ponovo u žiži interesovanja sveta preko muzike. Čitav svet hrli sad na Kubu. Ta muzika je fenomenalna, ali pazite, to je autohtona muzika, to je ono što mi ovde nazivamo izvornom muzikom. I Irci su podigli na jedan viši nivo svoju autohtonu, izvornu umetnost, narodnu, malo je drugačije instrumentalizovali, možda dodali neke ritmove.

**

Mi imamo ansambl Kolo, savršen ansambl. Hajde da se vratim sad, da ne bude sve tako strašno što sam mislio i govorio o komunizmu.

I Sovjetski Savez, veliki Sovjetski Savez i naša bivša Jugoslavija i njeni rukovodioci vrlo su dobro znali šta će ih najbolje predstaviti.

Ansambl Kolo obišao je svet 1956/7/8. Poslali smo ih da svet vidi ko smo, šta smo, jer preko takve narodne umetnosti odmah vidiš ko si, šta si.

Posle toga ova zemlja, odnosno Andrić dobija Nobelovu nagradu, pa se ovde otvaraju Bitef, Bemus, Filmski festival, svi nam dolaze na noge.

**

Kad me je novinar Slavko Ćuruvija zvao da uradim jednu kolumnu o kulturi u njegovom listu, ja sam govorio upravo o tom spoju vlasti i muzike i zašto sve to tako izgleda. Posle objavljivanja te kolumne, bio sam kao kufer izbačen sa televizije.

Jesam se bavio politikom time što sam učestvovao u protestima 1996/97, što sam na kraju protesta organizovao veliku svečanu buku za 300.000 pištaljki i šerpi, jedan vrlo uspeli hepening.

Imao sam 23-24 godine kad me je, moj kasnije veliki prijatelj i slikar, Mića Popović, zvao da pišem muziku za njegov film Čovek iz hrastove šume. Sad zamislite mladog čoveka koji radi prvi film, taj entuzijazam, ta ogromna energija koju tu ulaže i onda ne vidi svoj film sledećih 30 godina jer taj film kako je snimljen tako je i zabranjen.

**

Ja nisam neko ko treba da žali za bivšom Jugoslavijom, ali ono što je sigurno sada, to je da je prostor umetnosti veoma skučen u sve manjoj Srbiji. Ja sam, na primer, radio muziku za pozorište, obožavam scenu, bukvalno od Maribora do Bitolja. Radio sam muziku za otvaranje Olimpijade u Sarajevu, takođe mnogo za sarajevsko pozorište. Nedostaje mi nekadašnji prostor velike zemlje. Ko vam kaže da mu to ne nedostaje, taj laže.

**

Možda sam ja već u godinama kada sam mnogo toga uradio, možda mogu i da se potpuno povučem. Ali, nije dobro za mlade ljude što ne možemo da ih zadržimo. Velika je šteta što mi ne možemo da znamo gde smo dok se ne uporedimo sa drugima.

Ranije odemo u LJubljanu, gostujemo kao Akademija, pa onda čujemo šta se i u LJubljani radi ili odemo negde u inostranstvo.

Mi smo sada lišeni sistema poređenja i to je pogubno.

Možda će nekome biti čudan naslov Vlast muzike, muzika vlasti kada je u pitanju moja biografija. Međutim, neizbežno i sa vrlo mnogo prisutnosti je buknuo ovaj naslov i shvatio sam da je vrlo retko ko o tome govorio, ne primećujući da je ceo naš život ogrnut muzikom, ali muzikom koja ima dve strane, svetlu i tamnu, pogotovu kad sam ja u pitanju.