Zoran Tairović: Romi su štaka za podupiranje Evrope

Oni su danas tu gde jesu zahvaljujući nebrizi, a ne ideologiji, kaže u razgovoru za Danas dr Zoran Tairović, multimedijalni umetnik i savetnik za romsku nacionalnu manjinu pri Ujedinjenim nacijama.

On je pokrenuo festival kratkometražnih filmova FROM posvećenih romskim temama, koji se ovih dana po prvi put održava u Malom Iđošu, u kome je ovaj umetnik osnovao i svojevrsnu Državu umetnosti – State of art. Predsednica te države u narednih godinu dana biće glumica Ana Sofrenović, a u žiriju festivala, koji će dodeliti nagradu State of art za najbolji film, nalaze se reditelji Slobodan Šijan, Janko Baljak i Silard Antal.

Tairović je prešao netipičan put za jednog pripadnika romske zajednice od novosadskog naselja-geta Šangaj do diplomca slikarstva i grafike novosadske Akademije umetnosti, te doktora nauka na temu „Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti“. Od slikara vremenom je postao multimedijalni umetnik iza koga je i opera, ali i predstava „Molitva za jug“ u produkciji Srpskog narodnog pozorišta koja se svojevremeno našla u selekciji čuvenog Edinburškog festivala. Ove godine Tairović je nagrađen Gran prijem na Martovskom festivalu za film o životu jedne niške porodice Roma „Papirnati život“.

* Selekcija filmskog festivala koji ste osnovali prati tri toka: onaj uobičajeni o socijalnoj ugroženosti i marginalizovanosti Roma, drugi koji njihov svet predstavlja potpuno suprotno – kao bajkovito mesto i treći – urbane priče u kojima Romi participiraju u svetu oko sebe kao njegov sastavni deo i ravnopravni građani. Koji je od ova tri segmenta najbliži istini o romskom narodu?

– Desilo se da su Romi spojili nespojivo i plašim se da to unosi konfuziju, ne samo Romima, kada objašnjavaju sebe, već i svima onima koji ih posmatraju. Romi ne mogu da se odrede prema tom sistemu vrednosti. Romantični koncept zadire u 18. vek, kada se romantizam ubacuje kao veštačka pojava i pravi jednu vrstu sentimentalnog koncepta, koji je trebao tu istu, uspavanu, Evropu da trgne. U „Travijati“ imamo glavnu protagonistkinju koja je postavljena kao kurtizana. Nigde se ne pominje ko je ona, ali hor, u transkriptu iz 19. veka, peva: „Mi smo male Cigančice“, ili „Mi smo srećne Cigančice“. Zašto je uopšte bio problem reći da je gospođa Valeri u stvari bila Romkinja? Evropski sistem je Rome dislocirao zato što niko nije progovorio o konceptu romske egzistencije na prostoru Evrope. S druge strane, formiranjem nacionalnih država Romi su ostali uskraćeni za favorizaciju i klasifikaciju sopstvenog kulturnog nasleđa. Godine 2017. možemo reći da ta kultura ima odbljesak umirućeg, upravo iz razloga što nacionalne države ne brinu o kulturnoj baštini Roma. S druge strane, ni oni se nisu potrudili da pokažu taj aspekt konceptu evropskog sistema vrednosti.

* U jednom ranijem intervjuu izjavili ste da Romi moraju da se pomuče da objasne da su u društvu ravnopravni. Zašto? Zar ravnopravnost svih ljudi nije osnova pretpostavka ljudskih prava?

– Princip ljudskih prava je princip elementarne nepogode. Ja sam imao jednu interesantnu izložbu u Pragu, na kojoj sam pokušao da determinišem i da uslovim ljude na jednu misao, a to je da su ljudska prava ono što deklarativno postoji i ono što nam zapadne. Napravio sam tortu ljudskih prava, koja je imala 750 kilograma, i delio sam ljudima po parče. Stvarno je svakom zapao drugačiji komad. Jedan je imao kilogram, a drugi 200 grama. U tom smislu, koncept ljudskih prava je vrlo asimetričan. Romi su očito nosioci jednog usuda i jedu praline, ali to je pitanje samo gramaže.

* Kako ste shvatili da, po sopstvenom priznanju, morate napustiti slikarsku kulu od slonovače i početi angažovano da progovarate kroz svoju umetnost?

– 1999. godine moja kuća je bombardovana u Nato agresiji. Moja majka je od posledica toga umrla. Moj krik, koji je bio nalik Munkovom Kriku je u mojoj zajednici bio neprimećen. Tog trenutka sam shvatio da moram nešto da učinim znajući da svet nije nem na kreaciju. Sada imam 51 godinu i znam da umetnost može da bude angažovana. To je jedna forma onoga što svet može da dobije od umetnosti. Međutim, umetnost može biti mnogo ubojitiji koncept od bilo koje vrste oružja, ali je ta vrsta kumulativnog angažmana nečujna, daleka, neshvatljiva i prostorno neodređena. Ne možete je uhvatiti kao što možete uhvatiti formalnu, materijalnu raketu koja razara. Umetnost, za razliku od rakete, ne razara, ona otvara duh. A duh je suprotnost onome što zovemo destrukcija.

* U okviru festivala ili povodom njega osnovali ste i State of art, odnosno Državu umetnosti koja će i dodeljivati nagradu najboljem filmu. Možete li nam nešto više reći o ovoj (imaginarnoj?) državi?

– State of art je socijalni eksperiment u kojem pokušavamo da od svakog čoveka u nekom trenutku stvorimo umetnika. Osnovna misao je da je svaki čovek umetnik, a da mu samo treba probuditi taj aspekt interesovanja. State of art isključivo to radi. Budeći tu vrstu kreativne energije čovek počinje da racionalizuje ono što je nesvesno u njemu, i da popravlja ono što je svesno, a zna da ga sputava. Umetnost ima višestruku vrednost: terapeutsku i edukativnu. State of art će ljude, koji su po difoltu nešto drugo, dovesti u poziciju da se bave kreativnim angažmanom.

* Čini se da nije slučajnost što inicijative poput ove vaše filmske ili osnivanja romskog pozorišta Suno e Romengo dolaze baš iz Vojvodine a ne iz nekog drugog dela Srbije?

– Nisam o tome razmišljao, ali mogu reći da je Vojvodina evropska Provansa 21. veka. Ona ima bogatstvo za koje se plašim da ni sami Vojvođani ne razumeju. Stalaktiti i stalagmiti kulturnih baština, od Slovaka, Rusina, Mađara, Srba, Rumuna, Bugara, Roma, Bunjevaca, i tako dalje, čine jednu kumulativnu umetničku bombu koja može da fascinira ceo svet. Kada bih ja predstavljao svet u kosmosu, izabrao bih Vojvodinu kao jedan vatromet kulturoloških pojedinosti, sakupljenih u buket koji je najmirisniji cvet Evrope. Mi imamo problem što nismo pokušali to da pokažemo Evropi, a moj teatar koji je interkulturalni nosi fuzionističku logiku po kojoj bi svi ovi narodi morali da se vežu u jedan prostor kulturnog entiteta, koji bi bio velika eksplozija na svetskoj mapi. Kada bismo iskoristili tu logiku, dobili bismo neverovatnu lepezu umetničkih kreacija koje bi se mogle svesti na reč : fas-ci-nan-tno.

* Da pristupimo nešto oštrije temi – šta ste zapravo mislili kada ste izjavili da biste da prekinemo sa emocionalnim kuvarlukom koji se zove romsko pitanje?

– Romi nikada nisu postavili pitanje romskog pitanja, a to je uslov svih uslova. Romi se ponašaju kao, biću vulgaran, silovana žena koja ne sme da progovori o svom silovatelju zbog straha, s jedne, i osećaja sramote, s druge strane. Dok god to ne razrešimo i ne pokažemo da zapravo egzekutor ima svoje ime i prezime, uvek ćemo imati problem inferiornosti i mislim da je to pitanje svih pitanja.

* Već smo u drugoj dekadi Roma. Kakvi su učinci prve i kako se realizuje zamisao da se u drugoj napravi 30 kulturnih centara?

– Prva dekada je fantastična. Svi ti procesi su spori i traju. Za tih prvih deset godina mi smo dobili jednu stvar: Romi su postali vidljivi od zajednice do institucije. Po prvi put su prepoznati. Prva dekada je u tom smisli, sve da nije ništa drugo, učinila veliku stvar. Druga dekada bi trebala da implementira proces kulturne korespondencije. Taj koncept, koji sam dao u svom tekstu Kulturna politika Roma, trebao bi dugoročno da reši problem Roma kada je u pitanju taj kulturni identitet, ali i promena imidža. Veoma je bitno promeniti stereotipe da bismo mogli da dođemo u jedan običan odnos čovek-čovek.

* Šta ste mogli da učinite u direktnom angažmanu, ne kao umetnik, već kao savetnik potpredsednice vlade Zorane Mihajlović za romska pitanja, i zašto ste tu poziciju napustili?

– Ja sam se zalagao samo za tri stvari. Prva stvar je bila legalizacija romskih naselja, druga stvar je bila formiranje interaktivnog korpusa, i treća stvar je bila rad u zajednici. To je trebalo mnogo jasnije da se determiniše i da se u implementaciju uđe na jedan potpuno drugačiji način. Ne mislim da sam pogrešio kada sam se sklonio. Nemam ništa protiv da pomognem, pitanje je samo da li možemo da radimo sa vrlo jasnim formatom.

* Šta možete i šta činite kao savetnik za romsku nacionalnu manjinu pri Ujedinjenim nacijama?

– Moj osnovni kodeks je moja neprestana prisutnost u tom fudamentumu romskog pitanja, ali i u jednom vrlo jasnom linearnom preseku, a to je Romi kao svaki drugi svet. Ako budemo uspeli da izjednačimo ljude na tom nivou, onda sam i ja uspeo da postanem građanin sveta.