Foto: EPA-EFE/SEDAT SUNAPostojanost, kvalitet, staloženost, uspeh – možda bi se u te četiri reči koliko-toliko adekvatno mogla sažeti trenerska karijera Zorana Terzića, čoveka koji je alhemičarski srpsku žensku odbojku iz suterena digao u najveće visine na kojima su i dan-danas.
Bez „racionalnog“ obrazloženja.
Da je poseban pokazao je još kad je prilično uspešnu igračku karijeru prekinuo da bi završio studije na DIF-u, što je i tad bilo neuobičajeno, a danas bi bio opasni presedan.
Počeo je sa juniorima Crvene zvezde, kluba u kojem je igrao, sa njima osvojio sve što se moglo osvojiti, a onda u žensku odbojku ušao „prinudno“.
Alekandar Boričić, čovek koji u „bagažu“ ima najveće zasluge za uspeh srpske odbojke u poslednjih nekoliko decenija, „zamolio“ ga je da preuzme odbojkašice Zvezde.
Nije imao kud, mrzovoljno je prihvatio, a sve ono posle je za istoriju.
Mislio je na početku da su ženska i muška odbojka dva različita sporta, da emocije, lepe ili ružne, previše utiču na devojke i da one zbog toga ne mogu uvek da daju maksimum.
Kasnije je shvatio da one mogu više da treniraju, izuzetno su postojane i lojalne i, „kad ih jednom ‘kupiš’, tvoje su do kraja života“.
Nije nikad rekao, a svima koji su ikad bili i pored vrhunskog sporta je jasno – biti trener u ženskom sportu je u najmanju ruku veoma specifično, u suštini mnogo fluidnije i komplikovanije nego u radu sa muškarcima.
Pomiriti pomenute emocije, osetljivost, ranjivost, pa što ne reći i sujete, posao je koji možda može da se nauči, ali za njega ipak treba biti rođen.
Reprezentaciju je preuzeo 2002. godine i odmah uspeo da se kvalifikuje na Evropsko prvenstvo 2003, nakon dvanaest godina odsustva. Kao cilj je postavljeno osvajanje medalje na Evropskom prvenstvu 2007. godine, ali je bronza osvojena već na Svetskom prvenstvu 2006. godine u Japanu.
„Tada je od 24 ekipe samo Kostarika bila slabije rangirana od nas“, prisetio se Terzić.
Za svog mandata od dve decenije, što je raritet i u svetskom sportu, o Srbiji da ne govorimo, osvojio je sa svojim izabranicama 19 medalja, dve olimpijske (srebro i bronza), Svetsko i tri evropska zlata, plus srebro na prekjuče završenom Eurovoleju u Beogradu.
Tome treba dodati medalje sa Univerzijade, Evropskih liga, Svetskog kupa i Svetskih gran-prija.
Pre njega selekcije sa ovih prostora pod različitim imenima osvojile su samo četiri odličja, jedno evropsko i tri mediteranska.
Svojim najvećim uspehom smatra što u reprezentaciji za sve to vreme nije postojao nijedan problem – van terena ili na njemu, a tvrdi da i dalje ima motiva za rad jer da nije tako, odavno ne bi bio tu.
Beograđanin rođen 1966. godine oženjen je Sandom, rođenom sestrom Dijane, majke Novaka Đokovića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
