Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORTDa se povučeš kad si na tronu, a kad ni ne izgleda da ti preti da se survaš, odlika je velikih, ma čime se u životu bavili. U sportu je to još teže i ređe jer se vole i pamte samo pobednici, a slava traje samo do prvog sledećeg termina za dokazivanje, što je uvek ubrzo.
„Večiti“ selektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije (i srodnih joj imena) povukao se lane sa tog mesta nakon što je sa svojim izabranicama osvojio srebro na Eurovoleju, ne zato što je to proglašeno neuspehom, niti što je njegov rad bio bilo kako upitan – zasiti se čovek i lovorika, a posebno tim stravičnim pritiskom koji se ovde stavlja na vrat posebno ljudima iz sporta.
Gde moramo biti prvi i najbolji, sve ovo drugo je manje bitno, što se u Srbiji i vidi iz svega priloženog. I posle odmora otišao „tamo daleko“, da bude selektor Rusije, da Srbin Ruse uči odbojci, što je svojevrsni oksimoron, i da valjda i nešto od svog znanja pošteno naplati.
U vanrednoj audijenciji kod predsednika Srbije primio je juče Sretenjski orden drugog stepena, odlikovanje koje je nesumnjivo zaslužio i bilo je tu i neke kosmičke pravde što ga nije primio zajedno sa mnogima čije su zasluge „neviđene“.
Čaršija ko čaršija, skovala je pošalicu da je Vučić u stvari „vratio dug“ Terziću, jer mu je ovaj onomad u oktobru 2018. na prijemu poklonio svoju zlatnu medalju osvojenu na Svetskom prvenstvu u Japanu. Navodno, preneli su mediji kojima i nije baš za verovati, medalja je bila nagrada za predsednika koji je „pratio svaki meč i znao sve detalje utakmica“.
Kako god, Terzić je svako državno priznanje više nego zaslužio. Za svog mandata od dve decenije, što je raritet i u svetskom sportu, o Srbiji da ne govorimo, osvojio je sa svojim izabranicama 19 medalja, dve olimpijske (srebro i bronza), svetsko i tri evropska zlata, i srebro na Eurovoleju u Beogradu.
Pre njega selekcije sa ovih prostora pod različitim imenima osvojile su samo četiri odličja, jedno evropsko i tri mediteranska. Dva puta je proglašavan za najboljeg trenera Evrope. A Rusi, koji imaju više registrovanih odbojkašica nego Srbi fudbalskih selektora, nisu bezveze potegli za trenerom toliko daleko.
Za čoveka koji je na početku mislio da su ženska i muška odbojka dva različita sporta i bio svestan da je biti trener ženama mnogo „multidisciplinarniji“ posao nego muškarcima, njegova karijera je blistava baš kao i trofejna sala selekcije koju je vodio.
„Duga plovidba tih 20 godina. Bilo je prelepo, ali nekada sam se osećao kao kapetan koji neuspešno juri Mobi Dika, nekada je bilo sumnji, ali, plovidba je bila predivna“, rekao je, navodno, Terzić po prijemu odlikovanja.
Beograđanin rođen 1966. godine oženjen je Sandom, rođenom sestrom Dijane, majke Novaka Đokovića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
