Foto: muzej ZrenjaninZrenjanin i njegovi mostovi, a u njemu najpoznatija Bečkerečka ćuprija, most koga zapravo nema.
Još samo u pesmi što živi i na starim fotografijama, Bečkerečka ćuprija, valjda zato što je bila “uzana ko kutija”, zasmetala je novim posleratnim vlastima.
Da će najpoznatiji zrenjaninski most braniti od rušenja jedna žena to nisu mogli da pretpostave njegovi tvorci, budimpeštanski preduzimači Henrik Feket i Arpad Trauš, po čijim nacrtima je most izrađen u rumunskim Rešicama, a potom montiran 1904. godine, da premosti Begej između Žitnog trga i Trga republike, danas Đinđićevog trga.
Nije, kako se i danas pogrešno interpretira, izrađen niti ima veze sa francuskim inženjerom Gistavom Ajfelom, iako mnogima tako lepše zvuči.
Zvao se prvo Eržebet hid, odnosno Jelisavetin most, po supruzi cara Franje Josifa, da bi između prvog i drugog svetskog rata nosio ime Dositeja Obradovića.
Po svojim konstruktivnim i dekorativnim elementima, ovaj most predstavljao je jedinstveni primerak istoricizma, sa elementima secesije u mostogradnji na području Vojvodine.
I u likovnom smislu bio je najreprezentativniji, a poseban kvalitet davala mu je činjenica da se mogao podizati, zbog prolaska brodova.
Pod izgovorom da je zapušten, dotrajao, da je kič, spremano je njegovo rušenje krajem šezdesetih godina 20. veka, kao da je socijalizmu smetalo podsećanje na kitnjastu raskoš jednog prohujalog vremena.
U tom naumu isprečila se istoričarka umetnosti Vukica Popović, izradivši elaborat o valorizaciji starog jezgra Zrenjanina, koji je trebao da posluži za novi generalni urbanistički plan.
Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture 15. oktobra 1968. godine doneo je rešenje kojim je 58 objekata u užem jezgru Zrenjanina stavljeno pod zaštitu.
Na spisku je bio i most. Činilo se, preživeće gradski simbol.
Na sednici Skupštine opštine Zrenjanin 6. novembra 1968. godine, odbornici su odlučili da se most ukloni, a odluku je podržao predsednik SO Zrenjanin Ljubomir Pajić.
Brzo je na narednoj sednici razmatrano kako da se most ukloni, pa je izglasano “spasonosno” rešenje – da se iseče i proda u staro gvožđe!
Reakcija javnosti bila je burna, Zrenjaninci su govorili da je lakše bilo sačuvati most od Nemaca, nego od urbanista i odbornika.
Podneta je i krivična prijava protiv predsednik SO Zrenjanin, koja je odbačena, što zvuči sasvim poznato.
Do aprila 1969. godine most je srušen, a na njegovo mesto postavljen je 1971. godine tipski pešački most od prenapregnutog betona, po projektu Branka Stojadinovića, umesto najavljivanog dvomostovlja, koje je poslužilo kao izgovor da se sruši stari most.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
