Žrtva je Narodno

„Dan prvi“ ovih beleški daleko je od samog početka. Već uveliko traje put na kojem smo. Došli smo do štrajka upozorenja. Od jutra upravnik poručuje preko TV-a da štrajk nije zakonski najavljen, šalje nam dopise sa istom sadržinom. Ostajemo odlučni da uveče budemo zajedno, glumci, garderoberi … Stižu vesti da će doći kolege iz opere, da dolaze i mnogi drugi. I došli su. Ministar kulture bio je jedan od njih. Štrajk je dobio zaštitu. Kakav obrt.

Petak, 9. novembar

U nemiru mir, u radosti gorčina. I dalje mi odzvanjaju u glavi antički monolozi mojih studenata, koje sam gledao neposredno pre štrajka, juče. Kao da su istinski deo cele priče. Žrtva je Narodno. Deus ex maxina bio je gospodin V. Strepnja pred poslednji čin, jer život nije scena. Odluka da čekamo je ipak dobila svoj okvir – nema odugovlačenja. Nešto novo sada uviđam. Narod je tu. Podršku čujem na ulici, u prolazu, na pijaci, kroz prozor dobacuju u saobraćaju – bravo ljudi! Svi smo uz vas.

Subota, 10. novembar

Večeras nije bilo očekivanog štrajka upozorenja. Odigrali smo Sumnjivo lice i nakon predstave, zajedno se radovali nagradi „LJubinka Bobić“, koju je dobio naš Miloš Đorđević. Prigodni govori Dude Stojanović Glid i Miloša podsetili su u čemu se i dalje nalazimo.

Neobično, iako nam je stiglo obećanje pre dva dana da će se stvar konačno rešiti, nepoverenje vlada kod svih. Želim da verujem, jer sam oduvek bio optimista. Ipak, tranzicija koja suviše dugo, neprirodno dugo traje, ostavila je posledice.

Nedelja, 11. novembar

Dan primirja. Tiho nedeljno jutro. Vedro nebo nad Novim grobljem. Polaganje venaca sam posmatrao iz blizine. „Plava grobnica “ uz šum drveća… Nakon toga odlazim, kao i ostali u miru… Tražim jedan grob… Shvatam, gotovo je nemoguće… pustim da me nebo vodi… Pronašao sam. Nedavno preminuli profesor.

Odlazim da zagrlim nedelju.

Ponedeljak, 12. novembar

Praznik. Sinovi su nakon nekoliko dana kraj mene ceo dan. Kakav raj na zemlji. Mali automobil gura nogicama mlađi, a stariji se smeje što jurim za ovim prvim. Već se šale sa mnom. Briga i smeh.

Kada vidim kako se deca bore za neki kremić, ili igračku, shvatim da zaboravimo često na dečju iskrenost koja je postojala u nama često i utopimo se u apatično, kompromisno i zapušteno društvo.

Utorak, 13. novembar

Radni maraton. Desi se takav dan. Od jutra ulaziš iz fantazije u fantaziju, okrzneš se o stvarnost. Tada preobražaj u glumi leči iscrpljenost. Radosno, odmorno dočekujem veče i promociju u Muzeju pozorišne umetnosti. Serijal o Narodnom koji će se emitovati u okviru „igrano-dokumentarnog programa“, tako ga je nazvao reditelj Miško Milojević. Sedim sa kolegom Beštićem, gledamo epizodu „Streljanje glumaca“. Ponosni i zabrinuti, osmehnuti i zamišljeni. Govorimo o 150 godina, a mislimo na štrajk.

Sreda, 14. novembar

Osmeh je najvažniji lek. I čest je gost kada pronađeš volju da se družiš sa nasmejanima, ili još bolje sa onima koji umeju da zasmeju. Ceo dan mislim na to da je neophodno tražiti u svakom danu humor. Jer kad kreneš da istražuješ dan, kada pokušavaš da uhvatiš nit, kada misliš da si blizu, umakne ti, ode, a mislio si da si ispred njega. Prevario te u stvari. Nije ti dao ništa.

Autor je glumac Narodnog pozorišta u Beogradu