Zapadna Sahara od 1884. do 1976. španska kolonija, po UN je danas jedna od dve teritorije na našoj planeti bez sopstvene uprave. Maroko, koji drži preko 80 odsto teritorije Zapadne Sahare smatra je svojom provincijom uprkos mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu da Zapadna Sahara ima pravo da odluči o svojoj nezavisnosti na referendumu, koji nije nikad održan. Zapadna Sahara je integrisana u Maroko i njegovo zakonodavstvo.
Sa druge strane 1982. Organizacija afričkog jedinstva (OAU), kao i više od 70 država, među njima i naša nekadašnja SFRJ, priznalalo ju je pod imenom Saharska Arapska Demokratska Republika (SADR) za nezavisnu državu. Vlada SADR je smeštena u Alžiru, u izbegličkom kampu u Tindufu. Naslednica SFRJ, Republika Srbija je 2004. povukla priznanje SFRJ. Većina zapadnih država SAD, Francuska, Španija zvanično su neutralni u sporu Maroko – SADR, mada su, prećutno, na strani Maroka.
Po površini 3,5 puta veća od Srbije, Zapadna Sahara ima samo tri naseljena mesta. Stanovništvo čine od 150 do najviše 400 hiljada nomada, pripadnika Berberskih i Tuareških plemena, koji nemaju nikakva lična dokumenta i koji se kreću, ne obazirući se na granice, po njenoj ali i teritorijima Alžira, Mauritanije i Malija. Nema železnice ni puteva. Saobraćaj se obavlja terenskim vozilima po pustinjskim pistama, brodovima preko tri luke bez zaleđa i tri aerodroma.
Vaš izveštač, kao deo grupe od više desetina novinara koji su se nedavno okupili u Rabatu na 42. Skupštini frankofonih novinara iz celog sveta, došao je avionom u Dakhlu na jugu Zapadne Sahare zemlje i tokom razgovora, guverner (valija) i visoki oficiri marokanske vojske izjavili su da Maroko želi da održi status-kvo, (p.a. svoju sadašnju neograničenu vlast nad Zapadnom Saharom) nadajući se da će na dugu stazu dovesti UN pred svršen čin – integracija Zapadne Sahare u Maroko.
Maroko ulaže, bez sumnje, značajna sredstva u osvojenu teritoriju iako podatke o investicijama treba primiti sa rezervom. Vidljiva su sredstva uložena u izgradnju gradova Dakhle i Ajunia. Novi kvartovi, zgrade, uređene ulice svedoče o ulaganjima. Po jednom marokanskom izvoru Dakhla ima 100.000 stanovnika, po drugom 150.000, dok nam sagovornici, stanovnici ovog grada, govore samo o desetak hiljada. Ulice su puste, nema prolaznika ni saobraćaja.
U pustinji, na obali okeana, se podižu ogromni povrtnjaci paradajza napajani podzemnim vodama koje se desalinizuju. I pored skupog transporta, zbog jeftine radne snage, saharski paradajz je jeftiniji od španskog u Španiji. Zaposleni u povrtnjacima stanuju u kolektivnom smeštaju bez prozora i osnovnih životnih uslova nalik barakama koncetracionih logora.
Maroko pokušava da privuče strane investicije u Zapadnu Saharu. Održava seminare, posete, štampa uputstva kako ulagati u poljoprivredu, urbanizam, obnovljivu energiju (vetrenjače i solarne ćelije), trgovinu, turizam. U luksuznoj publikaciji Er Maroka na francuskom i engleskom piše da Dakhlu godišnje poseti tri do četiri hiljade turista koji borave u hotelima sa 15.000 kreveta. Na primedbu novinara da to znači da u najmanje 11.000 kreveta nikad niko nije spavao, odgovaraju da je to greška i da ima 1.500 kreveta, što bi takođe ukazivalo na neisplatljivost investiranja u turizam. Iako je juni mesec u luksuznom hotelu Kalipo, koji smo posetili, nismo zapazili turiste. Privrednik iz Saudiske Arabije, zadužen za lobiranje isplatljivosti ulaganja u ovu teritoriju na primedbu da status teritorije nije određen odgovara: „To je gotova stvar“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
