Žrtve devedesetih teško do pravde

Međutim, porodice žrtava nemaju poverenja u državu i navode da im do sada država nikada nije pomogla u najtežim trenucima.

Sandra Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, kaže za Danas da su inicijativu za reparaciju civilnim žrtvama iz devedesetih, pored žrtava ratova, obuhvaćeni i državljani Srbije, koji trpe kršenje ljudskih prava zbog nedefinisanih zakona.

– Zakon o civilnim invalidima rata sadrži neprecizna rešenja, koja se mogu tumačiti na različite načine, a ne dovode do pravičnog rešenja. Na primer, prema ovom zakonu, porodice stradalih sjeverinskih Bošnjaka ne spadaju u kategoriju primalaca državne pomoći, jer nisu stradali „od strane neprijatelja za vreme rata i izvođenja ratnih operacija“. Takođe, zakon propisuje da pomoć mogu primati samo žrtve neprijateljskih snaga, što znači da žrtve torture od strane jugoslovenske vojske u to vreme ne mogu dobijati nadoknadu, naglašava Orlovićeva. Ona dodaje i da porodice nestalih nemaju pravo da ostvare prava iz ovog zakona, osim ako nestalog člana ne proglase mrtvim, što većina njih odbija.

Prema njenim rečima, politička volja da se žrtve rata obeštete još ne postoji, zbog čega nevladine organizacije traže da se u Srbiji pokrenu projekti reparacije čiji je glavni cilj pomirenje u regionu. Kao jedan od načina na koji bi se isplaćivala nadoknada žrtvama devedesetih, naša sagovornica navodi oduzimanje imovine stečene krivičnim delima ratnih zločina.

Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, kaže za naš list da to ministarstvo u potpunosti podržava inicijativu da se isplati naknada svima kojima su kršena ljudska prava tokom devedesetih.

– To ne sme da se odnosi samo na ona lica koja su bila oštećena zbog ratnih zločina, nego i za sva kršenja ljudskih prava tokom devedesetih. Postoji nekoliko modaliteta – kroz pravosnažne sudske presude protiv učinilaca. Mi smo, kao ministarstvo, isplatili nadoknadu u nekoliko slučajeva, ističe Homen. Prema njegovim rečima, drugi modalitet je da se u svakoj državi pronađe način da se isplate nadoknade i kao primer navodi Hrvatsku, gde je 50.000 njenih državljana srpske nacionalnosti izgubilo stanarsko pravo.

– Apsolutna zaštita privatne imovine mora da važi ne samo za Srbiju i Hrvatsku, već i za Kosovo i oni će se uskoro suočiti sa tim problemom, ukazuje Homen. Kao treći modalitet, on ističe da je potrebno pronaći međunarodni okvir između država kako bi se isplatile reparacije za kršenje ljudskih prava, ali da to mora biti predmet međunarodnog sporazuma između država.

Pre 19 godina, u Mioču kod Priboja, pripadnici paravojne formacije „Osvetnici“, predvođeni Milanom Lukićem, koji u pritvoru Haškog tribunala u Sheveningenu čeka pravosnažnost presude na doživotnu kaznu zatvora, oteli su iz autobusa i ubili 16 Bošnjaka iz mesta Sjeverin i svirepo ih ubili u Višegradu. Među žrtvama su tada bili i majka i ujak Dževada Koldžića.

– Kada su mi ubijeni majka i ujak imao sam samo 12 godina. Nema tog novca kojim bi se mogao platiti ljudski život, ali je krajnje vreme da država isplati naknadu porodicama, jer ni posle toliko godina od kako se dogodio ovaj stravičan zločin nismo dobili nikakvu nadoknadu bez obzira na to što je vođeno suđenje i što je sve to završeno. Nikada nam se niko od nadležnih nije obratio da nas pita da li nam treba bilo kakva pomoć, napominje Koldžić za Danas.

Drašković: Srbija dužnik žrtava

Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, kaže za Danas da svesrdno podržava inicijativu da se žrtvama devedesetih isplati materijalna nadoknada, ali napominje da će njeno prerastanje u državnu obavezu biti moguće tek kada se u Srbiji dogodi politički i moralni preokret ka sistemu vrednosti Evropske unije.

– Desetine hiljada žrtava, koje su na razne načine, od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. stradale zbog suprotstavljanja ratu, ratnim zločinima, etničkom čišćenju i diktaturi tadašnjeg režima, ne samo da, posle 5. oktobra, nisu dobile nikakvu ni novčanu, ni političku satisfakciju, nego su grubo zaboravljene, odbačene i teško postradale u „slobodi i demokratiji“, u čiju su pobedu ugradili sebe cele, od gubitka života pa do policijske torture, tamničenja, izbacivanja sa posla i kažnjavanja svojih najbližih, naglašava Drašković. On dodaje da je Srbija dužnik tih ljudi, o koje se neoprostivo ogrešila.

Prema njegovim rečima, to ogrešenje nije ni slučajno, ni nehatno, nego sistemsko.

– Sklonjen je vrh piramide, ali su građevina i njen poredak, uglavnom, ostali netaknuti. Zato danas mnogi koji su lupali u šerpe i primali batine stoje pred kazanima, a mnogi protiv kojih su se oni borili i zbog toga stradali sada su, kao i onda, na komandnim položajima i vlasti i sile i moći. Zato ovakva Srbija bojkotuje i dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom borcu za demokratiju, ne osuđuje u Generalnoj skupštini kamenovanje žena u državama koje nam, tobože, brane Kosovo, i glasa u Savetu bezbednosti za nama bliski i bratski Azerbejdžan, a protiv nama daleke i nebratske Slovenije. Odbačeni i prezreni junaci 9. marta, Vidovdanskog sabora, demonstracija 1993. godine, tromesečnih demonstracija 1996. i 1997. i 5. oktobra 2000. čekaju preokret u Srbiji, zaključuje Drašković.

Dugotrajani sudski postupci

Postupci za ostvarivanje reparacija traju u proseku pet godina a ima primera da traju i duže od 13. U nekim predmetima na početak suđenja se čeka više od godinu dana, dok je u nekim, između dva ročišta proteklo više od dve godine i to zbog „sprečenosti“ sudije. Ima i primera da su neke žrtve umrle pre kraja sudskog postupka. Zbog reforme pravosuđa, u pojedinim predmetima došlo je do promena sudija i sastava sudskog veća zbog čega su postupci morali početi iznova.