Foto: Shutterstock/HTWEMlada žena sa malim detetom u naručju našla se nedavno pred vratima Prihvatilišta za žrtve nasilja u porodici uverena da sledeće batine neće preživeti. Iako sebi još uvek govori da njen suprug možda i ne želi stvarno da je ubije, strah za sebe i za dete, na kraju je, ipak, naveo da potraži zaštitu.
Za žrtve porodičnog nasilja, njihov dom je jedno od najopasnijih mesta za život. Mnoge od njih su pretrpele pokušaje ubistva i konstantno su izložene riziku od fizičkog, emocionalnog i verbalnog zlostavljanja.
Prihvatilište za žrtve nasilja u porodici u Kragujevcu postoji već 16 godina i nastalo je kao inicijativa nevladine organizacije „Oaza sigurnosti“. Od 2011. godine deo je Centra za razvoj usluga socijalne zaštite „Kneginja Ljubica“. Licencirano je za prijem 10 korisnica, a zbrinjava osim Kragujevčanki i žene iz drugih opština, kao i njihovu decu, na osnovu uputa centara za socijalni rad.
Kao i obično lokacija je sakrivena, vodi se računa da se ne naruši proces osnaživanja žrtava, kao i njihova bezbednost.
Mimo Kragujevca situacija sa postojanjem ovakvih prihvatilišta u narodu poznatih kao „sigurne kuće“ je šarenolika i zavisi od funkcionalnih i strukturalnih standarda: prostora, opreme, kadrova… ali u ovom trenutku ima oko desetak prihvatilišta koji funkcionišu slično kao kragujevačko, kaže Bojana Luković, koja rukovodi kragujevačkom Sigurnom kućom.
Po njenim rečima, većinu sigurnih kuća finansira lokalna samouprava, jedino se beogradska sama finansira uz podršku grada Beograda. Naravno, i dalje postoji potreba za podrškom šire zajednice, posebno fondova i fondacija koji mogu da utiču na proširenje usluga od kojih je najvažnija ona koja žrtvama može da obezbedi zaposlenje i finansijsku sigurnost.
Već na samom „ulazu“ u Sigurnu kuću mi im pružamo psihosocijalnu podršku, kaže Ana Ilić, psihološkinja koja već sedam godina radi u kragujevačkom Prihvatilištu za žrtve nasilja u porodici. To podrazumeva jačanje žene koja je obično uznemirena u trenutku smeštaja, ohrabrivanje, usmeravanje za osamostaljivanje, pronalaženje adekvatnog zaposlenja, usavršavanje u nekim veštinama, kasnije i pronalaženja nekog pravog mesta za život, roditeljstvo.
Dok su smeštene u Prihvatilištu trudimo se da imaju svoj prostor, gde se poštuje njihova privatnost i gde se osećaju sigurno. Kod nas u Kragujevcu zajedničko im je kupatilo na spratu, dnevna soba i kuhinja.
U Prihvatilištu imaju redovne obroke, medicinsku pomoć, školski pribor za decu, odeću i obuću, kao i pomoć u roditeljstvu. Napuštanje nasilnog i zlostavljačkog okruženja, i boravak u bezbednoj i empatičnoj sredini, izuzetno su važni za razvoj, zdravlje i sigurnost i majke i dece.
Boravak u Prihvatilištu ograničen je na šest meseci. Ponekad je potreba veća, pa se tako jednom dogodilo da se u Kragujevcu smesti čak 17 žrtava, jer je jedna majka pobegla od muža sa sedmoro dece.
– Imali smo korisnice različitog uzrasta od 18 godina do jedne bake koju smo zbrinuli prošle godine, a koja je u tom trenutku imala 82 godine. Neke žene su visoko obrazovane i zaposlene, neke nezaposlene, sa osnovnom školom. Imali smo žene koje su dobro situirane, ali i one koji su korisnice socijalne pomoći. Nema pravila i prototipa, kaže za Danas Ana Ilić, osim možda neke rane traumatizacije koja je već ostavila ožiljke i utiče i na izbor partnera i na ostanak u nekoj zajednici u kojoj postoji nasilni partnerski odnos.
Ana Ilić ističe ono što se već neko vreme zna, da finansijska zavisnost žene od supruga često utiče na „staž“ trpljenja, kao i nedostatak podrške primarne porodice. Jedan od problema, po njenim rečima je i neupućenost u programe podrške zajednice.
Suzana Đorđević, predsednica kragujevačke Kancelarije za prevenciju nasilja Centra za socijalne inovacije i integracije, nedavno se našla u situaciji posredovanja u spasavanju žene iz nasilničke porodice. Ona je ovo iskustvo doživela intenzivno, a najviše je potresao osećaj da sistem obeshrabruje žrtve da izađu iz kruga nasilja. Na pitanje kako, kaže:
– Kada smo ohrabrili ženu koja je preživljavala jezive brutalnosti i to pred očima deteta, po savetu smo otišli u Urgentni centar da žena dokumentuje povrede. I tada kreće vrteška. U Urgentnom centru čekamo u čekaonici sa svim ostalim pacijentima čitav sat da dođe policija, što je izazov za ženu koja se u tim trenucima još uvek lomi da li da prijavi nasilnika ili ne. Onda nam saopštavaju da u Urgentni centar ne mogu da je prime bez uputa iz Zavoda za hitnu medicinsku pomoć. Po treći put žena je primorana da objašnjava zbog čega je došla, prvo je to objasnila dežurnima u Urgentnom centru i policiji. Sa uputom vraćaju nas lekarima u Urgentni. Procedura je takva da žena mora da prođe više pregleda i svima iznova da objašnjava šta je doživela. Posle pet-šest sati smo tek otišli u policiju pred dežurnog inspektora MUP-a koji je u ovom slučaju, malo je reći bio neprijatan. Sa pitanjima ko smo mi i šta ćemo mi sa njom izbacuje nas iz kancelarije, dok žena ostaje da bi se napravio zapisnik. Od jedne njegove rečenice meni pada mrak na oči. Citiraću ga: „Mi svakoj ženi ponudimo sigurnu kuću, ako ima mesta, ako nema mesta, mi smo nemoćni.“ Šta znači to, „mi smo nemoćni“, pitala sam se ja? Da li to znači, ako nema mesta da žrtvu vratimo kući kod nasilnika?
Najveći broj korisnika dođe u Prihvatilište za žrtve u porodici preko Centra za socijalni rad. Ponekad same dolaze do Centra, ponekad prijavljuju nasilje policiji, pa ih odatle upućuju ka Centru. Ako odu prvo kod lekara, i lekar je dužan da po službenoj dužnosti obavesti policijsku upravu. Uvek je najbolje žrtve usmeriti ka Centru za socijalni rad gde postoje službe za nasilje u porodici, mada takva služba postoji i u MUP-u.
Naše sagovornice iz kragujevačkog Prihvatilišta kažu da na oba mesta postoji dežurna osoba 24 časa, koja će ih uputiti kako dalje da postupaju. Nekada se usmeravaju ka Sigurnoj kući, a nekada ka svojim srodnicima, bližem okruženju koje može da pomogne.
U Sigurnoj kući najčešće završavaju žene koje su u tom trenutku izložene visokom stepenu rizika za bezbednost bilo njih, bilo njihove dece. Procenu vrše dežurni radnici Policijske uprave i Centra za socijalni rad, dok je Prihvatilište zaduženo samo za smeštaj i dalji proces podrške žrtvi. Smeštaj u Prihvatilištu mogu da dobiju i oni koji nemaju podršku porodice ili su lošeg materijalnog stanja.
U retkim situacijama dešava se da se žene koje beže od nasilnika i samoinicijativno nađu pred vratima neke Sigurne kuće za čiju su lokaciju saznale.
Naše korisnice su uglavnom trpele dugotrajno nasilje, imaju ljubomorne partnere koji kontrolišu kretanje svojih partnerki, kontrolišu kontakte, čak i porodične, proveravaju njihove telefone.
Dolaze kod nas prilično obeshrabrene, bespomoćne, ne spremne da se odupru, pošto su potpuno skoncentrisane na to da prežive i upravo u njihovim slučajevima je postojao ili postoji visok rizik od onoga što nazivamo femicidom, kaže psihološkinja Ana Ilić.
– Ono što mi radimo ovde jeste da ohrabrivanje da nisu same, da ne moraju same da prolaze kroz ceo proces, da postoji neko ko ih razume, da postoje ljudi koji im veruju i koji će pomoći, da je nekada potrebno samo reći pa da se ceo sistem pokrene da ih zaštiti. Na žalost, većina njih oseća da je sama, nezaštićena i da, gde god da pogleda, nema zaštitu, a svi njihovi pokušaji da izađu iz tog začaranog kruga, dovodili su do veće i veće izolacije, ponekad i do onog najstrašnijeg.
Jedna od koristi koju sigurna kuća pruža jeste ta što pruža alternativu ženama koje su pretrpele porodično nasilje da ne ostanu bez ikakvog rešenja. Izgubljeno poverenje u ljude je ključna stvar koja ponovo treba da se izgradi kod žena koje ne veruju da im sistem, niti iko može pomoći u nasilnoj situaciji u kojoj su se našle. Na nama je da im pokažemo da zajednica može da pokrene zakone, bude sigurno mesto i da ih zaštiti od nasilnika.
U sigurnim kućama 190 mesta
Od 13 sigurnih kuća njih 11 radi, a samo pet ima licencu za rad. Sigurne kuće u Srbiji imaju 190 mesta, 74 posto manje od onoga što je propisano. Od 13 samo pet ima licencu za rad, 42 posto ih nema definisanu proceduru zaštite bezbednosti korisnica, u 71 posto mišljenje nije prioritetno, a 82,6 posto nema protokol za žrtve seksualnog nasilja. Od svih sigurnih kuća samo jednu vodi nevladina organizacija. Centralizacija je glavni problem. Organizacijama civilnog društva se ne otvara prostor da one budu te koje pružaju usluge, rezultati su istraživanja udruženja „Atina“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
