Zuma nije Mandela

ANC, priznat po tome što je okončao vladavinu „bele manjine“, došao je na vlast 1994, stvorivši monopol nad političkim legitimitetom među crnačkom većinom u zemlji. Zajedno sa moralnim autoritetom predsednika Nelsona Mandele, ovakav status pomogao je partiji da se prilagodi širokom spektru interesa i uspostavi stabilno ekonomsko uređenje, a da pritom ne izgubi podršku siromašnih crnačkih glasača, od kojih su mnogi upravo bili izvan tog uređenja. Iako su očekivanja pristalica ove stranke bila visoka, kao i njihovo strpljenje – ojačana je dinamika liberalne mitologije ANC čemu su doprineli i raniji uspesi u povećanoj stanogradnji, elektrifikaciji i socijalnoj politici.

Posle gotovo 20 godina, to strpljenje je postalo tanko. Dok se siromaštvo blago smanjivalo od 1994, nejednakost se povećavala, podstaknuta ekstremnom nezaposlenošću, nekompetentnošću države, korupcijom i ustupcima višim klasama (a da ne spominjemo opasno nasleđe aparthejda).

Brza urbanizacija uvećala je broj ljudi koji žive u naseljima oko najvećih gradova, gde je deprivacija posebno izražena i gde se malverzacije vlade više osećaju. U međuvremenu, nova generacija rođenih u slobodi nije samo pod uticajem ANC i njegove istorijske uloge, kada stopa nezaposlenosti mladih iznosi gotovo 45 odsto.

Posledično, monopol ANC-a popušta. Iako još dominantna u izbornom procesu, parlamentarna zastupljenost ove stranke pala je ispod dve trećine koje su potrebne da bi se menjao ustav. Ako su lokalni izbori 2011. neka indikacija, popularnost stranke nastavlja da opada (ANC je osvojila 63 odsto glasova). Pri tome, rast apatije i nezadovoljstvo obimom i tempom ekonomskih promena znatno su smanjili izlaznost.

Iza glasačkih kutija, nasilni protesti, čiji je pogon nejednakost, u porastu su, jer građani okreću leđa ANC i zahtevaju ekonomski napredak. Desio se bum u, takozvanim, „protestima usluga i isporuka“ u naseljima koja okružuju urbana područja.

Val prošlogodišnjih štrajkova u rudarskom sektoru izazvao je neslavni „Marakana masakr“ pošto je „obrijao“ 0,5 odsto rasta BDP. Nedavni nemiri radnika na farmi vina u Zapadnom Kejpu, odrazili su istu dinamiku. Nasilje i nestabilnost odavno su u mraku sa sivom ekonomijom – čemu svedoči visoka stopa kriminala i česti napadi na strane trgovce – a sada postaju sve češći i u legalnom sektoru.

Ovakvi strukturalni, „odozdo na gore“ pritisci nastaviće da se odražavaju na Južnu Afriku, čineći 2013. još jednom godinom prepunom političkih rizika. Reizbor predsednika Džejkoba Zume na konferenciji u decembru je poraz za najradikalnije frakcije, pa će podstaći vladu da bude odlučnija nego što je bila prošle godine. Ali vođstvo ANC-a otuđiće od sebe lidere iz područja gde su protesti i štrajkovi najčešći.

Napori vlade da kontroliše potrošnju u provincijama pogoršaće tenzije, kao što će učiniti i sve veći uticaj Zulua u Zuminom ANC-u. Zatvaranje rudnika zlata i platine, kao i prestanak sporazuma o platama iz juna u industriji zlata i uglja, sigurno će podstaći radničke nemire, pogotovo ako se uzme u obzir sve veće rivalstvo između ANC-ove Nacionalnog sindikata rudara i militantnog Sindikata rudara i građevinaca.

S obzirom na to da je prioritet ANC-a da održi političku dominaciju do 2014. kada će biti održani izbori, stranka će biti u iskušenju da podršku javnosti osvoji putem povećane potrošnje i etatističkom politikom, a ne sprovođenjem kritičnih reformi koje investitori zahtevaju. Iako je ANC odbacio predloge da nacionalizuje rudnike, te je prihvatio „strateško državno vlasništvo“, time je doneo dalju političku nesigurnost u tom sektoru, dok se utire put vladinom prisustvu u sličnim industrijama, poput energetike i čelika.

Slično tome, time što je ANC odobrio pragmatični Nacionalni razvojni plan i time što je za zamenika predsednika izabran popularni radnički lider koji je postao milijarder, Siril Ramafosa, ipak je malo verovatno da će biti zaustavljeni rizici s kojima se zemlja sada suočava. Najhitnije predložene mere – fleksibilniji zakoni za radnike, reforme u obrazovanju, racionalizacija lokalne vlasti – biće umanjene interesima i slabom upravom, dok će (inače, dobrodošao) naglasak na proširenje infrastrukture biti oslabljen političkom pristrasnošću i korupcijom.

Ugled Ramafose će nesumnjivo pružiti partiji potrebnu, ali lošu masku. Ali ANC-ova vlast će i dalje morati da se fokusira na kratkoročne mere kako bi poduprla svoju izbornu podršku. Bez ovih koraka, nastavak socijalnih nemira može da prodrma poverenje investitora, i to više od politika koje nisu dobrodošle.

ANC više nema dovoljno kredibiliteta kod siromašnih Južnoafrikanaca od kojih traži da i dalje budu strpljivi kako bi se ostvario „bolji život za sve“. Nije više 1994. i Zuma nije Nelson Mandela.

Bremer je predsednik Evroazijske grupe, a Rosenberg je analitičar za Afriku Evroazijske grupe