Svet je nedavno bio svedok niza brzih pokušaja za delegitimaciju Izraela. Ranije ovog meseca, izvršni direktor francuske telekomunikacione kompanije Oranž je saopštio na konferenciji za novinare u Kairu da želi da odvoji put od svog američkog partnera koji je previše vezan za Izrael. Palestinci su u maju pokušali da izbace izraelsku fudbalsku federaciju iz FIFA. A britanski Nacionalni savez studenata nedavno je odobrio rezoluciju koja podržava bojkote i sankcije protiv Izraela.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
U međuvremenu, kampanja za zabranu izraelskih proizvoda dobija na snazi u Sjedinjenim Državama i Evropi. A onda je tu i dosta izvođača koji se, sledeći primer Brajana Ena, Elvisa Kostela, Vanese Paradi, Rodžera Votersa i drugih, glasno pitaju da li da se pojavljuju u „okupiranoj Palestini“.
Nijedan od ovih događaja sam po sebi nije bitan. Ali, kada se sagledaju zajedno, stvaraju jednu klimu i, možda, prekretnicu.
A to nije slučajno. Sve skorašnje epizode vuku korene, manje-više direktno, od globalnog pokreta Bojkot, prekid investiranja i sankcije (BDS), koji je 2005. osnovala 171 palestinska nevladina organizacija. Tako su stvorili dobru priliku da podsete one koji podržavaju ovu kampanju na njenu pravu prirodu.
BDS je navodno pokret građanskog društva rasprostranjen širom sveta, koji predstavlja otelotvorenje poštovanja prava, demokratije i ljudskih prava. Ako je to tačno, zašto joj je meta jedina zemlja u regionu koja je uspostavljena na osnovu ovih vrednosti i koja im je prilično ostala verna, i u dobru i u zlu i uprkos gotovo 70 godina ratovanja sa svojim susedima? Kako to da ovi obzirni humanisti nemaju baš ništa da kažu o 200.000 žrtava sirijskog predsednika Bašara al Asada, zločinima Islamske države ili masovnoj deportaciji hrišćana iz Ravnice Ninive, da spomenemo samo nekoliko aktuelnih pitanja?
BDS je pokret protiv aparthejda, glasi odgovor, koji usvaja metode i duh Nelsona Mandele u Južnoj Africi. To zvuči sjajno. Ali onda opet, zašto je akcenat na Izraelu? S obzirom na njegovu multietničku politiku i društvo – mešavinu zapadnih i istočnih Evropljana, Amerikanaca i Rusa, Etiopljana i Turaka, Kurda, Iranaca i Arapa (od kojih su 17 u Knesetu) – Izrael je upravo suprotan od države aparthejda.
Suprotno tome, u Kataru, čije fondacije (zajedno sa saudijskim ekspertskim organizacijama) pružaju najveći deo finansija za pokret BDS, 95 odsto radne snage se sastoji od neazijskih građana koji rade u robovskim uslovima u sistemu kafala, koji je blizak rođak aparthejdu.
Možda je cilj da se na Izrael izvrši pritisak da zaključi mirovni sporazum s Palestincima, koji je definitivno vredan malo ustupaka s Katarom. U tom slučaju, to je čudna mirovna strategija kojom se vrši pritisak na samo jednu zaraćenu stranu, i koja, umesto da jača adut mnogih Izraelaca koji favorizuju pregovore, nameće kolektivnu kaznu u vidu isključenja iz zajednice nacija.
Za mir postoji samo jedna prava formula i nju svi znaju. Ta formula, koju sadrži Sporazum iz Osla, jeste rešenje o postojanju dve države. Treba samo pročitati saopštenja Omara Bargutija, Alija Abunimaha i drugih promotera pokreta BDS da bi se shvatilo da je ovo rešenje upravo ono što oni ne žele. NJima se više dopada „rešenje o postojanju jedne države“ (Abunimahov izraz), naravno, pod palestinskom zastavom.
Da li je to samo detalj koji se može bezbedno ignorisati na osnovu tvrdnje da su mete BDS-a „samo“ teritorije, na kojima su izgrađena jevrejska naselja, i roba koju ti naseljenici proizvode? To je još jedna zamka za naivčine.
I tu je dovoljno samo pročitati osnivačku deklaraciju pokreta iz 9. jula 2005, u kojoj se precizira da je jedan od njegova „tri cilja“ „zaštita prava“ palestinskih izbeglica na povratak svojim domovima i imovini, kako nalaže rezolucija UN 194. Zapravo, po zakonu, to bi bio ekvivalent osnivanju nove arapske zemlje na ovim teritorijama, u kojoj bi moglo da bude izvesno da će za kratko vreme doći do etničkog čišćenja, koje će je učiniti judenfrei (bez Jevreja).
I konačno, kako mogu da se uzdržim od podsećanja onih čija je memorija prazna koliko i njihovo razmišljanje da ideja o bojkotu Izraela nije nova koliko se čini? Zapravo, starija je od jevrejske države, pošto je potekla 2. decembra 1945. od odluke Arapske lige, koja potom nije gubila vreme da se uzda u tu odluku i odbaci dvojnu rezoluciju UN o osnivanju dve države. Među promoterima ove sjajne ideje bili su nacistički ratni zločinci koji su se naselili u Siriji i Egiptu, gde su svojim novim gospodarima delili lekcije o obeležavanju jevrejskih prodavnica i kompanija.
Poređenje nije argument. A značenje slogana ne pripada u potpunosti njegovoj geneologiji. Ali reči imaju istoriju. Kao i debate. A bolje je poznavati tu istoriju ako želimo da izbegnemo ponavljanje njenih najgorih scenarija.
Istina je da pokret BDS nije ništa više od opake karikature borbi protiv totalitarizma i aparthejda. To je kampanja čiji pokretači nemaju drugi cilj osim da diskriminišu, delegitimizuju i bacaju ljagu na Izrael, koji u njihovim umovima nikada nije prestao da nosi svoju žutu zvezdu.
Aktivistima dobre volje koji su možda obmanuti lažnim simbolima pokreta bih samo poručio da ima isuviše plemenitih ciljeva za koje je potrebna pomoć da bi neko mogao sebi da dozvoli da se prikloni onom sumnjivom. Ti vredni ciljevi uključuju borbu protiv džihadističkih dželata, zaštitu žena i devojčica koje je porobio Boko Haram, odbranu ugroženih hrišćana i arapskih demokrata na Bliskom istoku i, naravno, težnju ka uspostavljanju pravičnog mira između Izraelaca i Palestinaca.
Autor je jedan od osnivača pokreta Novi filozofi („Nouveaux Philosophes“).
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
