Zvona hrama zazvonila posle osam decenija

Dvadeset i drugog jula, kod hrama Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, podignuta su crkvena zvona koje je donirao Branko Drakulić (76). Rođen je i odrastao uz crkvu, a od svojih fakultetskih dana živi i radi u Beogradu.

Nova crkvena zvona osvetio je episkop gornjokarlovački Gerasim, kojem je sasluživao veliki broj paroha Gornjokarlovačke eparhije, zajedno s domaćinom, parohom koreničkim Nikolom Malobabićem. Svečani događaj podizanja i osvećenja crkvenih zvona privukao je oko 400 Ličana, među kojima je bio načelnik Opštine Plitvička Jezera Ante Kovač. Hram Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila bio je zapaljen tokom Drugog svetskog rata, a devastacija ostataka crkve nastavljena je decenijama posle. Obnova hrama započela je tek pre četiri godine i to obnovom tornja, sa finansijskim sredstvima Ministarstva kulture Republike Hrvatske i Opštine Plitvička Jezera. Episkop Gerasim dodelio je Arhijerejsku zahvalnicu donatoru Branku Drakuliću i istakao da „svaki put kada obnavljamo svetinje, zapravo obnavljamo sebe i našu zajednicu sa Bogom“. Sreću nije krio ni donator Drakulić, koji je u rodnu Liku, na ovaj za njega poseban događaj, došao sa svojom porodicom.

– Sreća je neopisiva. Sa mnom su bile moje kćerke Jelena i Ana, moja unučad, Lenka, Stefan, Nikola i Gala. Bilo je dostojanstveno, spontano i pozitivno. Svako zvono je posvećeno: jedno mojoj porodici, drugo mojim precima, treće pravoslavnom narodu Like. Takav je i tekst na zvonima. Crkvena zvona rađena su u Žablju pored Novog Sada. Najteže zvono teško je 400 kilograma, srednje 200 kilograma i malo 100 kilograma. Donacija iznosi 11.500 evra, plus dodatni troškovi transporta i organizacije. Elektroniku je uvela ekipa iz blizine Karlovca – priča Branko Drakulić.

– Najjači mi je bio trenutak kada su zvona počela da zvone, a moj unuk Stefan ushićeno je uzviknuo „zvona rade“ i potrčao majci u zagrljaj. Svi smo se zagrlili. Taj trenutak se pamti. Moji naslednici i ja na jednom mestu, na mojoj rodnoj grudi odakle sam ja, kao tipično ličko dete, krenuo u svet i zaustavio se u Beogradu, na Tehnološkom fakultetu – dodaje Drakulić.

Zamisao za donaciju crkvenih zvona rodila se pre četiri godine, upravo kada je krenula obnova crkvenog tornja.

– Moram priznati da su me motivisale prve skele na crkvenom tornju. Hteo sam dati primer, očekujući da drugi slede isto, jer jedno je priča, a drugo je nešto konkretno učiniti za zajednicu i narod. Čak mi je veći doživljaj od osvećenja i podizanja zvona bio trenutak kada su me u mojoj ideji podržale moja supruga i kćerke. Ne mogu zaboraviti naš prvi razgovor na tu temu i njihovu podršku. Moja ideja postala je i inicijativa cele moje porodice – kaže Drakulić.

On tvrdi da novac koji je dao za obnovu ne smatra gubitkom već dobitkom koji je mnogo značajniji.

– Mogu reći da sam sada još bogatiji. Kada bi svako od nas koji smo daleko od zavičaja dao samo po 100 evra za naše selo, danas bi naši opusteli krajevi izgledali bar malo življe. Meni je duša bogatija. Zvuk crkvenih zvona sada je moja spona sa Likom. Jutros sedim u svojoj vikendici, na terasi, i slušam crkvena zvona iz mog rodnog sela – navodi Branko, koji priznaje da u Korenicu ne dolazi često, a poslednji put je bio prije četiri godine.

Seća se zapaljene crkve iz svog detinjstva koju su godinama posle Drugog svetskog rata devastirali sami meštani.

– Talijani i Ustaše su je zapalile u ratu. To je druga po veličini srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj. Crkva je duga 35 metara, široka 15 metara, visina tornja do vrha krsta je 33,5 metara. Marija Terezija je 1755. dala saglasnost da se gradi, što je bilo normalno u to vreme i crkva je sagrađena oko 1772. Nikada je niko nije pokušao obnoviti nakon Drugog svetskog rata, niti se o tome tada razgovaralo. Stariji narod se sklanjao od svega toga. Ostatke od crkve, godinama posle rata najviše su devastirali sami stanovnici. Sećam se, oko zapaljene crkve bio je mnogo lep cimitar, crkvena ograda od kamena, visoka jedan i po metar. Bila je mnogo lepa kapija od kovanog gvožđa. Ispred crkve bila je česma koja je po nekoj proceni podignuta oko 1902. Ta česma donosila je osveženje za narod. Šteta što je1965. uklonjena zbog ceste koja se tuda asfaltirala. Parohijski dom je bio pretvoren u zadružnu štalu, u crkvi se držalo seno, a leti su ‘ladovale“ ovce jer zbog visokih i debelih zidova koji su ostali od razrušene crkve, bio je dubok hlad – prepričava Branko Drakulić.

Jedan od 400 okupljenih oko nesvakidašnjeg prizora za Liku i naročito srpsku zajednicu u Hrvatskoj bio je Nikola Lalić, predsednik Vijeća srpske nacionalne manjine Opštine Plitvička jezera.

– Brankova inicijativa, donacija i realizacija ovog događaja u vremenu kada je retko ko zainteresovan za sadašnjost, a kamoli za budućnost i prošlost, velika je motivacija i snažan primer svima nama da se ne predajemo, da živimo i razvijamo našu zajednicu. Ovde crkvena zvona nisu zvonila 80 godina. To je dug period. Maltene celo jedno stoleće – kaže Nikola Lalić.

Kaže da su ovom događaju u organizaciji parohije srpske pravoslavne crkve u Korenici, svoj doprinos dali i brojni okolni donatori za posluženje trpeze ljubavi nakon osvećenja crkvenih zvona.

– Bila je to dobra prilika da se Srbi i Hrvati iz Korenice zajedno udruže u jednom tako lepom događaju jer zajedno ovde živimo i delimo ovaj prostor. Svi smo bili uzbuđeni i gledali prizor kada je dizalica podignula zvona ka vrhu tornja. Kad su zvona zazvonila, svi smo ustali i uprli pogled prema gore. Nakon svega što smo proživeli, ova zvona imaju svoju simboliku i poseban odjek. Ona predstavljaju spoj tradicije i budućnosti, tajanstvenu veza svih pokoljenja i generacija koje su izgubile svoje živote, nas koji smo se ponovo vratili na svoje ognjište i svih naših zemljaka koje su životi i politička dešavanja odveli daleko od ličkog neba – zaključio je Nikola Lalić.

Preneto iz zagrebačkog nedeljnika „Novosti“