24 privatizacije: s ove strane „pravne države“

Mada u samoj Rezoluciji nije eksplicitno navedeno, od vlasti u Srbiji je zapravo traženo da istraži navode iz 24 izveštaja Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije o pojedinačnim slučajevima, koje je Savet prethodnih godina dostavljao Vladi, a Vlada ih uporno negirala, ili ignorisala. Rezolucija je podstakla do tada neviđen publicitet oko problema korupcije u privatizaciji. Naime, iako su godinama unazad na iste sporne slučajeve ukazivali i Savet za borbu protiv korupcije i radnici i mali akcionari dotičnih preduzeća, tvrdnje domaćih aktera nisu privlačile ozbiljniju pažnju medija sve dok ih nije podržao Brisel. Tako je intervencija Evropskog parlamenta učinila da korupcija u privatizaciji postane dominantna tema predsedničkih i parlamentarnih izbora u leto 2012. godine.

Bez preterivanja možemo reći da Srpska napredna stranka svoj ulazak u vlast 2012. godine u najvećoj meri duguje činjenici da se uspešno nametnula kao politička snaga koja će razrešiti „24 privatizacije“, kao i da se marta 2014. godine na vlasti učvrstila zato što je tadašnji „prvi potpredsednik Vlade“ Aleksandar Vučić privođenjem Miroslava Miškovića i Milana Beka uverio birače u svoju rešenost da ispuni data obećanja.

Kao što je već poznato iz medija, gotovo svi postupci koji su pod vlašću SNS-a pokrenuti na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije i preporuke Evropskog parlamenta, okončani su oslobađanjem krivaca. Najpoznatiji negativci epohe privatizacije društvene svojine, poput Miškovića, Beka, Miodraga Kostića, te Mlađana Dinkića, Predraga Bubala, Aleksandra Vlahovića, nisu ništa izgubili od bogatstva i moći stečenih u isto vreme i u istom procesu u kom su radnici nekadašnjih društvenih preduzeća dovedeni do gladi, beskućništva, samoubistava. Ipak, javni diskurs o polazištima i ishodima „24 privatizacije“ kreće se isključivo u okvirima nedostižne „vladavine prava“, lažne „borbe protiv korupcije“ i tsl, a propušta se da je do 2012. godine, u periodu dok je Savet za borbu protiv korupcije vodila Verica Barać, politika ovog tela bila prvenstveno usmerena na odbranu socio-ekonomskog položaja radnika i malih akcionara u procesu privatizacije – skoro svi slučajevi koje je Savet obradio u svojim izveštajima, uzeti su u rad između ostalog i radi podrške borbi sindikata i akcionarskih udruženja za opstanak radnih mesta i imovine. I obrnuto – radnici i mali akcionari koristili su „borbu protiv korupcije“ kao alat da zaštite napadnute pozicije, prevodeći klasnu borbu u antikorupcijski aktivizam u vremenu u kom je privatizacija po svaku cenu bila praktično jedini važeći zakon.

Drugi aspekt „24 privatizacije“ koji se redovno zaobilazi u javnom govoru o rezultatima Vučićevih istraga je da nisu u pitanju izuzeci od privatizacione prakse, već da se Savet ovim predmetima bavio kao karakterističnim primerima totalne pljačke.

Primer Trudbenik

Radnici Trudbenika su avgusta 2009. godine, nepunih godinu dana nakon privatizacije preduzeća stupili u štrajk, a ubrzo potom i u ulične proteste sa zahtevom da Agencija za privatizaciju raskine ugovor o prodaju njihovog preduzeća Monteri, tada jednoj od vodećih klijentelističkih struktura vladajućeg DS-a (danas u stečaju; mislim na Monteru). Pobuna u Trudbeniku, vođena paralelno na industrijskom i na građanskom frontu, iz cele epohe privatizacije ostala je kao jedna od najbolje organizovanih, pravovremenih reakcija radnika na prve znake privatizacione pljačke – gašenje delatnosti preduzeća i hipotekrano opterećenje njegove imovine radi obezbeđenja gazdinih kredita. Montera je hipotekom opteretila praktično sve što je stigla, ne samo radne pogone, već i objekte za smeštaj sezonskih radnika, koji se od početka osamdesetih godina u stvarnosti koriste za privremeni smeštaj radničkih porodica u iščekivanju trajnog stambenog rešenja, koje nikada nije došlo.

Međutim, na prvom sastanku u Agenciji za privatizaciju radničke predstavnike je dočekala šok terapija – privatizacioni ugovor je sastavljen tako da praktično nije mogao da se raskine po Zakonu o privatizaciji, jer je kao prodavac navedeno preduzeće KMG Trudbenik, a ne Agencija za privatizaciju. Drugim rečima, kao da je društvenom preduzeću KMG Trudbenik tek tako palo na pamet da u sred procesa privatizacije društvene svojine kojim rukovodi država, samovoljno proda jedan od svojih delova. Radilo se, naravno, o farsi organizovanoj u Agenciji za privatizaciju sa ciljem da se Montera zaštiti od primene Zakona o privatizaciji. Ova okolnost je zainteresovala Savet za borbu protiv korupcije, koji je u dva svoja izveštaja o privatizaciji Trudbenika između ostalog istakao:

Ovakvi primeri, kojih na žalost ima mnogo, stvaraju utisak u javnosti da se privatizacijom zapravo omogućava moćnim pojedincima da pod vrlo povoljnim uslovima dođu do atraktivnih nekretnina, što nije u skladu sa postupkom privatizacije kakav je predviđen Zakonom.

Izveštaj od 29. oktobra 2009. godine

I

Agencija za privatizaciju je postupila suprotno Zakonu o privatizaciji kada je zaključenje Ugovora o kupoprodaji udela prepustila licu koje nije ovlašćeno da vrši poslove u privatizaciji, preduzeću «KMG Trudbenik-u restrukturiranju». Član 5. Zakona o privatizaciji predviđa isključivu nadležnost Agencije za privatizaciju da prodaje kapital na osnovu Zakona o privatizaciji.Prepustivši «KMG Trudbeniku» da zaključi Ugovor o kupoprodaji udela «Trudbenik gradnje», Agencija je ugrozila kontrolu izvršenja ugovornih obaveza i mogućnost da se u slučaju neizvršavanja obaveza ugovor raskine po Zakonu o privatizaciji, kako nesavesni kupac ne bi uvećavao štetu po preduzeće, što i jeste smisao člana 41a Zakona o privatizaciji.

Izveštaj od 20. januara 2010. godine

Odlučna akcija radnika Trudbenika, sve sa podrškom Saveta za borbu protiv korupcije i nejake organizovane levice (Pokret za slobodu, Marks21, časopis Republika), nisu bili dovoljan pritisak na vlasti da spreče stečaj, a ni Rezolucija Evropskog parlamenta nije puno promenila. Nakon promene vlasti 2012. godine, Tužilaštvo za organizovani kriminal je obradilo izveštaje Saveta i zaključilo da nema osnova za pokretanje postupka protiv lica koja su učestvovala u restrukturiranju i prodaji Trudbenika.

(…) utvrđeno je da je postupak prodaje kako je obavljen u slučaju „Trudbenik gradnje“ uobičajen i da je Agencija za privatizaciju na taj način postupala u svim postupcima prodaje preduzeća koja se nalaze u procesu restrukturiranja, a što se vidi iz dopisa u kojem je navedeno u kojim je još preduzećima postupano na identičan način, pa se stoga ne može govoriti o nepoštovanju zakona od strane radnika Agencija za privatizaciju.

Odgovor Tužilaštva na krivičnu prijavu radnika Trudbenika Vladimira Novakovića, 18. septembar 2014. godine

Tužilaštvo se dakle slaže da postupanje Agencije u Trudbenik nije bio incident, već tipičan primer jednog vida privatizacione pljačke. Međutim, Tužilaštvo smatra da ta činjenica amnestira Agenciju od odgovornosti! U protivnom, da je Tužilaštvo savesno radilo na osnovu nalaza Saveta za borbu protiv korupcije i sledilo sopstvene zaključke, sveko ko je ikada učestvovao u restrukturiranju nekadašnjih društvenih giganata završio bi iza rešetaka.

Stečajni upravnik Trudbenika nastavio je progon radničkih porodica koje su ostale da žive u limbu bivših „samačkih hotela“, pretvorenih u „stečajnu masu“ za namirenje dugova gazde koji je te iste porodice ostavio bez hleba. Više od osamdeset porodica na tri lokacije (Novi Beograd, Konjarnik, Krnjača), već devet godina i dalje žive pod svakodnevnom pretnjom prinudnog iseljenja. Pokušaji pojedinačnih iseljenja uglavnom su sprečeni zahvaljujući protestima kolega i solidarnih građana, međutim trajno rešenje još uvek nije na pomolu.

Tekst je pisan na osnovu iskustava projekta Pravna pomoć radnicima i malim akcionarima, koji udruženje Učitelj neznalica realizuje od 2013. godine u saradnji sa bivšim radnicima i malim akcionarima preduzeća iz tzv. „24 privatizacije“. Projekat se realizuje uz podršku Olof Palme centra.