Ako se ne ubrza, legalizacija će trajati bar još 20 godina

Organizacija koja je učestvovala u velikom broju reformi i kreiranju zakona i propisa Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED). Izvršna direktorka Violeta Jovanović ocenjuje reformske domete vlade u godini za nama i govori o prioritetima za narednu godinu, o borbi protiv sive ekonomije, radnom zakonodavstvu i legalizaciji.

U kojoj meri su u ovoj godini usvojeni propisi i sprovedene reforme koje su olakšale život privredi?

Izostanak reformi poslovnog okruženja je ono što je obeležilo godinu za nama, što je velika prоpuštena šansa, jer desetine dobrih inicijativa dugo čeka na usvajanje. Ovo nije iznenađujuće jer se to obično dešava tokom izbornih godina. U toku je revizija preporuka naše Sive knjige 14, ali je trenutni saldo poražavajući. Iz prethodnog izdanja rešene su samo tri preporuke što nije ni pet odsto od ukunog broja predloženih reformi. Ono za šta smo se zalagali, a što je rešeno, svakako je početak primene eFaktura i uvođenje eFiskalizacije, dve sistemske reforme u resoru Ministarstva finansija, koje mogu značajno da unaprede efikasnost poslovanja privrede i smanje prostor za sivu zonu. Ovde je reč o inicijativama koje NALED zagovara u okviru Nacionalnog programa za suzbijanje sive ekonomije još od usvajanja tog strateškog dokumenta 2015.

Početkom ove godine usvojen je i Zakon o socijalnom preduzetništvu. Deset godina se radilo na tom zakonu i napravljen je dobar propis na koji i drugi mogu da se ugledaju.

Mogu da kažem i da je uspeh to što je država prihvatila da se paušalcima ne povećaju nameti više od 10 odsto sledeće godine.

Dobro je da svi oni koji posluju kao paušalci nastave da rade legalno i da im obaveze prema državi drastično ne rastu.

Da li je to trajno rešenje ili će morati da se pregovara svake godine?

Trajno rešenje treba da se donese u okviru reforme sistema oporezivanja u koju bi bilo uključeno i progresivno oporezivanje zarada. Ali dok se to ne desi moramo da intervenišemo da bismo sprečili prelazak u sivu zonu i da bismo sprečili nezadovoljstvo te grupe ljudi koja je jako brojna i značajna za našu privredu i budžet.

A šta je trebalo, a nije urađeno u ovoj godini?

Propuštena je šansa da se sprovedu ključne reforme za privredu, za koje treba dosta vremena da se dobro osmisle.
To su tri reforme koje smo mi nominovali kao prioritete za sledeću godinu i za koje mislimo da bi napravile veliku promenu u poslovnom ambijentu.

To je reforma radnog zakonodavstva, sređivanje imovinsko pravnih odnosa nad nepokretnostima i reforma u zdravstvu.

Šta treba popraviti u radnom zakonodavstvu?

Treba urediti nestandardne oblike zapošljavanja. To su između ostalog i privremeno-povremeni poslovi. Imamo veliki broj ljudi koji su angažovani na taj način, a naš zakon dozvoljava takvo angažovanje maksimalno 120 dana. U praksi oni tako rade godinama i to se često javlja i u javnom sektoru.

Poslednjih godina pojavili su se mnogi novi oblici rada posebno sa ekspanzijom IT sektora. Imamo ljude koji rade na platformama za strane poslodavce. Potrebno je regulisati njihov rad jer nije ni državi u interesu da ostanu u sivoj zoni nego da budu vidljivi, da rade legalno. Za početak da država barem ima informaciju o njima, a onda vremenom da nešto i prihoduje.

Jedan od propisa na kom smo angažovani je regulisanje sezonskog angažovanja. Sistem je primenjen u poljoprivredi i odlično se pokazao i treba ga proširiti.

Koliko je sezonaca prijavljeno u poljoprivredi po tom sistemu?

Prema procenama Zavoda za statistiku, oko 80.000 ljudi je radilo sezonske poslove u poljoprivredi, a svega 3.500 bilo prijavljeno godišnje. To je bio signal da nešto ne radi u sistemu i da propis treba pojednostaviti i pojeftiniti da bi se poštovao.

Od početka primene novog propisa godišnje se prijavi oko 30.000 ljudi, a za njih su uplaćeni porez i doprinosi u iznosu većem od 10 miliona evra.

Napravljen je jednostavan elektronski sistem koji je smešten u Poreskoj upravi i koji je uvezan sa svim drugim institucijama kojima morate da se obratite prilikom prijave radnika.

Prijava radniku osigurava staž. Zdravstveno osiguranje nije obuhvaćeno ovim zakonom, jer su uglavnom već osigurani po drugom osnovu, najčešće kao nezaposleni.

Sezonci sami nisu želeli da budu prijavljeni, jer su tako gubili neka prava. Skinuli bi ih sa biroa, gubili bi socijalnu pomoć, dečiji dodatak ili porodičnu penziju i nije im se isplatilo da budu prijavljeni. Zakonom je predviđeno da oni zadržavaju svoja prava.

Radili smo sa Ministarstvom za rad na tome da se ovaj propis prenese i na određene poslove u ugostiteljstvu, turizmu, građevinarstvu, pomoć u kući…

To bi važilo za poslove sezonskog ili povremenog karaktera, recimo za turističke vodiče, animatore, osoblje koje se unajmljuje za proslave uglavnom samo vikendom.

Što se tiče pomoći u kući tu se uglavnom radi o ženama koja čuvaju decu, stare, čiste. Većina žena to radi na crno i kada ostare nemaju ni penziju ni zdravstveno osiguranje.

Prema našim analizama to bi oko 100.000 ljudi prevelo iz rada na sivo u formalno angažovane.

Važno je i da država stane iza progresivnog oporezivanja zarada. Ova reforma bi značila smanjenje opterećenja na minimalne zarade i istovremeno povećanje opterećenja na visoke zarade.

Po opterećenju neto prosečne plate koje iznosi oko 62 odsto mi se nalazimo u sredini zemalja u okruženju, ali opterećenje najnižih plata, sa 57 odsto, je kod nas među najvišim među evropskim zemljama.

Skoro da se više isplati da zaposlite nekog sa platom petostruko većom od proseka nego nekog na minimalcu.
Nekako se uvek gleda samo direktan gubitak prihoda države, ali se ne vide pozitivni efekti, recimo koliko ljudi bi iz sive zone ušlo u sistem, jer bi se poslodavcima isplatilo da ih prijave.

Kao jedan od prioriteta naveli ste legalizaciju. U Srbiji postoji više od 2,5 miliona nelegalnih objekata. Šta to znači za ekonomiju?

To je zarobljen kapital. Ti objekti ili su van prometa ili se prometuju po netržišnim cenama, jer nemaju papire.
Po našim analizama, ako se ovim tempom nastavi legalizacija trajaće više od 20 godina i to ako se ne napravi nijedan novi nelegalan objekat.

Zajedno sa tim treba da se reše stari predmeti u katastru kojih ima desetine hiljada koji su podneti pre 2018. godine. Upis novih kupoprodaja nekretnina je efikasan, ali oko 25.000 predmeta čeka rešavanje imovinskih odnosa. Sada postoje predlozi da i to ide preko javnih beležnika ili da se uključe advokati.

Katastar i dalje prati glas da je neažuran i spor, ali to nije više tako. Ipak i dalje ima tih starih predmeta koje treba rešiti.

Već godinama poslodavačka udruženja pa i NALED među prvim zahtevima od države navode ukidanje naknade za konverziju zemljišta iz prava korišćenja u vlasništvo. Da li je to zahtev i za sledeću godinu?

To ima samo kod nas da kada kupite objekat i platite tržišnu cenu, recimo u privatizaciji, morate još da doplatite da i zemljište na kome se nalazi prebacite u svoje vlasništvo.

Postoji veliki broj objekata koji samo stoje dok vlasnici čekaju da vide šta će država da uradi. Desetine miliona evra investicija su na čekanju, a to su često i objekti u centru grada koji stoje zaparloženi. Nema ulaganja, nema radnih mesta.

Još jedna preporuka koja se ponavlja već decenijama je sređivanje parafiskala. Zašto je to toliko tvrd orah?

Često je utisak da država nešto neće da uradi. Naše iskustvo je da je često razlog to što je potreban mukotrpan rad na pripremi reforme, na prikupljanju podataka, na analizama… Utisak je da je i ovde tako. Ali sigurno je da je trebalo odavno to rešiti, a dalje odlaganje znači samo nove namete koji će opterećivati privredu.

A mi smo dobar deo tog posla već uradili i možemo državi da ponudimo rešenja.

To je problem koji se pojavljuje i u izveštajima Evropske komisije.

Mislim da ministarstvo sada čuje i nadamo se da će u sledećoj godini i tome da se posveti. Mi se zalažemo za elektronski registar nameta, tako da budu na jednom mestu i da svaki javni entitet koji hoće da uvede novi namet mora da ga upiše u registar ili u suprotnom neće moći da ga naplaćuje.

To bi za početak uvelo neki red i transparentnost, a sa tim podacima moglo bi da se vidi šta može da se ukine, šta da se smanji.

Vi se već dugo zalažete za unapređenje položaja žena u ekonomiji. Kakva je situacija danas?

Vidimo da je ova tema postala prisutna u javnosti.

U državi vidimo mnogo više žena u javnoj upravi i na pozicijama na kojima se donose odluke.

Međutim pored odgovornosti i funkcije ne vidimo da one imaju i nadležnost za donošenje odluka. Očekivali bismo da žene na poziciji ministara ili na drugim pozicijama u institucijama imaju više nezavisnosti i samostalnosti.
Pozivamo i žene da zauzmu taj prostor, jer ako su im date te funkcije znači i da ih zaslužuju.

U privredi nije bolja situacija, ali očekujemo da se to brže promeni jer privreda prepoznaje ekonomski interes uključivanja žena.

Kod osetljivih grupa nismo daleko odmakli. Na primeru žena iz unutrašnjosti koje se bave rukotvorinama vidimo da ima jako malo podrške. Nude im se konkursi za udruženja koja se bave svim i svačim od ljudskih prava, preko kulture do biznisa. Ako želimo da više iskoristimo ekonomski potencijal tih žena, potrebni su nam konkretni programi za njih.

Treba im pomoć da brendiraju proizvod, da može da se proda na tržištu, da registruju geografsku oznaku što je skupo, da može da se upiše na nacionalnu listu nematerijalnog nasleđa. Da ih država poziva na manifestacije, na sajmove i da im pokrije troškove nastupa. Da njihove proizvode koristi kao protokolarne poklone…

I subvencija države za samozapošljavanje od 200.000 dinara morala bi da bude u rangu onoga što daje investitorima po radnom mestu.