Akvarijum i riblja čorba

Tako ispada da PIO fond štedi jedan dinar, da bi socijalni fondovi na drugoj strani platili dva, i da stanje na tržištu rada jeste toliko loše da bilo koju meru reforme penzionog sistema pretvara u trošak umesto uštede.

Jako je teško oteti se utisku da bi posledice ukidanja SDK, kao i demontaže sistema DES preduzeća koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom kroz potpuno nakaradnu primenu tragičnog zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, mogle biti gotovo fatalne, a šteta jednostavno nepopravljiva. Kao kada jednom razbijete staklo, pa onda pokušavate da ga vratite u prvobitno stanje, tako se cela reforma penzionog i poreskog sistema, cela priča o socijalnom preduzetništvu kao modelu zapošljavanja realno nezapošljivih grupa stanovništva, svodi na vraćanje stanja na nivo pre razbijanja SDK i vraćanje imovine PIO fonda i neke vrste novih DES preduzeća, koja će pored osoba sa invaliditetom, zapošljavati i Rome, osobe starije od 50 godina, i slično. Oni koji su to staklo razbili, mudro ćute, bave se nekim novim genijalnim idejama i projektima, dok sada neko drugi, ima to zadovoljstvo da pokuša da od skuvane riblje čorbe ponovo napravi akvarijum sa ribicama.

Demontirani sistem SDK rezultirao je džinovskim poreskim utajama, rupama u poreskim prihodima koje se mere milijardama evra, dok se obim poslovanja van poreskog sistema procenjuje na minimum 40 posto ukupne ekonomije. Umesto normalne socijalne politike, Srbija je uništila sistem legalnog poslovanja pod firmom socijalne politike, i sada imamo stotine hiljada ljudi koji rade na crno, i od njihovog rada država nema ništa. Tako osakaćena na strani prihoda, država ulazi u ozbiljnu krizu servisiranja rashoda, i upravo zato je toliki pritisak bio na pooštravanju uslova za odlazak u penziju, pre svega kroz podizanje starosne granice. Tako je umesto prevremenog penzionisanja, došlo do fenomena u kome preko 150 hiljada ljudi danas ima više od 50 godina, a daleko je od bilo kakve penzije, i upravo tu nastaje realna potreba za stvaranjem sektora socijalnog preduzetništva, koji će tu pravu armiju ljudi skinuti sa socijalne pomoći i sistema naknade za nezaposlene, i uvesti u bilo kakav realno održiv sistem privređivanja do odlaska u penziju. Tu je i pitanje uvođenja u realni sistem privređivanja desetina hiljada Roma koji ne samo da nisu u redovnom sistemu isplate plata i zarade, već su umnogome i van školskog sistema, mnogi nemaju ni osnovne dokumente poput lične karte. I naravno, tu je zapošljavanje onog dela populacije sa nekom vrstom invaliditeta koja je do uništenja preduzeća iz sistema DES, još i mogla da se nada nečemu, a sada su u potpunoj depresiji, van bilo kakve mogućnosti da se efektivno radno angažuju. Kao i u svim ostalim oblastima, najviše stradaju najsavesniji, tako da je jedini efekat postojećeg zakona taj da stvaranje tehničkih i građevinskih uslova za rad samo jednog zaposlenog sa hendikepom, neretko košta i preko 30 hiljada evra, čime se ionako nepodnošljivi uslovi poslovanja, čine samo još težim.

Upravo zato, ne čudi što oni koji su ukidali SDK i koji su sproveli operaciju nakon koga je sistem DES preduzeća umro, sada imaju druge prioritete, i što ovu temu ostavljaju nekom drugom. Ono što čudi je što Misija MMF, ne pokazuje ni približno tako veliki entuzijazam za ovu temu, kakav je pokazivala kada je trebalo zagovarati podizanje starosne granice za odlazak u penziju, kao da je saniranje katastrofalnih posledica mera donetih pod direktnim uticajem MMF, sada posao nekog drugog. Posebno što je sasvim jasno da bilo kakav sistem javnih finansija nije održiv ukoliko se na neki način ne uvede u sistem privređivanja upravo onaj deo populacije koji je pre reforme penzionog sistema prevremeno penzionisan, a sada se uredno prosleđuje na jasle budžeta naknade za nezaposlene ili socijalnu pomoć.

Posebnu priču predstavljaju primeri iz prakse koji samo naglašavaju potpuni kanibalizam državne administracije prema bilo kome i bilo čemu što nosi makar nešto dobro i pozitivno. Kompanija Eurofoil, nesporni je lider reciklažne industrije u Srbiji, sa prometom većim od svih pet ostalih konkurenata zajedno, a ključni faktor tog uspeha upravo je politika legalnog zapošljavanja i isplate stotina Roma koji rade na skupljanju PET boca i ambalaže na deponijama širom Srbije. Preko 350 Roma u gradovima širom Srbije u proseku mesečno prima preko 48 hiljada dinara, uz sve plaćene poreze i doprinose, bez ikakve državne subvencije ili podrške, čak bez ikakvog zakona o socijalnom preduzetništvu. Kao neka vrsta nagrade, država Srbija je svoju zahvalnost pokazala tako što od šest kompanija koje skupljaju PET na deponiji u Vinči, jedina koja nema pravo da ima sopstvenu presu za baliranje PET ambalaže, upravo je ona koja posluje po zakonu, legalno zapošljava i plaća poreze i doprinose, i pet puta je veća od svih ostalih zajedno. Čak je nedavno osujećen pokušaj da se Eurofoilu na deponiji u Vinči postavi drastično ograničenje skupljene količine PET boca, iako je jasno da bi tako stotine tona PET boca ostalo van sistema reciklaže, pošto ostali zajedno jedva skupljaju i svoje kvote. Dakle, socijalno preduzetništvo u slučaju Eurofoil nema nikakve veze sa mekim srcem vlasnika, niti čak prvenstveno ima veze sa društveno odgovornim poslovanjem. Jednostavno, doneta je poslovna odluka da se Romima ponude uslovi legalnog privređivanja, da im se legalno i redovno plaća,i kao rezultat imamo pravi egzodus Roma ka Eurofoilu, ogromne i nezapamćene količine skupljene PET ambalaže, i čist profit kao rezultat. Plus izvoz finalnih proizvoda-reciklata, na najzahtevnija tržišta EU. Očigledno, Srbija je država u kojoj ni jedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno, a ovaj primer, ma koliko bio jasna indikacija sistemske korupcije u pojedinim komunalnim preduzećima u Beogradu, ipak govori koliko je sistem socijalnog preduzetništva neophodno urediti sistemskim zakonom, i zaštititi poslodavce koji zbog prirode svog biznisa žele da legalno zapošljavaju marginalne društvene grupe. Takav sistem bi od socijalnog preduzetništva mogao napraviti realni projekat, korektivni faktor tržišta rada bez koga ni reforma penzionog sistema, ali ni bilo kakav održivi plan smanjenja troškova državnih rashoda, neće biti sprovodiv. U suprotnom, ukoliko oni koji zapošljavaju na divlje, i plaćaju kad hoće, nastave da sa uspehom lobiraju protiv onih koji zapošljaju legalno i plaćaju redovno, nećemo daleko dogurati, a jasno je ovaj obrazac postoji kao pravilo u celoj ekonomiji i državi, i da ovaj primer samo naglašava potpunu neodrživost postojećeg stanja.

Upravo zato, oni koji su od akvarijuma napravili riblju čorbu, trebali bi da shvate da je u njihovom interesu, da pomognu onima koji sada rada na nemogućem poslu pravljenja akvarijuma sa ribicama od riblje čorbe. Zato je sasvim jasno da nema ni teoretske šanse da Srbija nastavi sa dotiranjem pola penzionog fonda iz budžeta, a da je ključno rešenje upravo uloga tržišta rada, koje je tako suženo da jedan zaposleni u realnom sektoru hrani najmanje pet različitih budžetskih korisnika, a od toga samo jedan i po otpada na penzionere. Preko 150 hiljada ljudi starijih od 50 godina, hiljade zaposlenih u DES preduzećima, desetine hiljada Roma, stotine hiljada ljudi koji rade na crno, ili treba uvesti u neki legalni sistem privređivanja ili čekati da riblja čorba proključa i opeče i one koji su krivi, ali i mnoge koji to nisu.