Američki gas ne može da uđe u Srbiju

Naime, ovaj član se skoro u potpunosti odnosi na snabdevanje gasom budući da struju proizvodimo za sebe, nema nikakvih ograničenja oko uvoza nafte bilo odakle, pa ostaje jedino diversifikacija snabdevanja gasom koji u potpunosti kupujemo od Rusije.

Osim toga američka administracija, pa i predsednik SAD Donald Tramp je pominjao ranije u obraćanju evropskim zemljama da treba da smanje zavisnost od ruskog gasa, a odlična prilika za to je uvoz američkog tečnog prirodnog gasa (LNG).

Čak je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakom potpisivanja izjavio „su uspeli da iz sporazuma bude izbačena odredba da se obavezujemo od koga ćemo i šta da kupujemo, na to nismo pristali.

Tu imamo jednu uopštenu normu koja nam ne predstavlja nikakav problem“, a premijerka Ana Brnabić istakla je da su „Amerikanci želeli da se više prebacimo na tečni prirodni gas koji dolazi iz SAD“.

Dakle američki predsednik je želeo da uz ekonomsku saradnju Srbije i KiM proda malo i gasa, ali po svoj prilici od toga nema ništa.

Kako za Danas kažu energetski stručnjaci, u ovom trenutku ne postoji mogućnost da u Srbiju uđe američki gas, ali ne samo to, nema mnogo šanse ni da kupujemo bilo koji gas koji nije iz Rusije.

Trenutno, prirodni gas ulazi u Srbiju jedino kroz gasovod iz Mađarske kojim se transportuje ruski gas.

Alternativa ovom gasovodu je Turski tok koji je započet prošle godine i trebalo bi da se završi ove, koji bi iz Bugarske trebalo da doprema – opet ruski gas.

Na ovaj način se diversifikuje snabdevanje, jer ne može da se ponovi situacija od pre desetak godina kada je usred zime Rusija zavrnula slavine Ukrajini zbog neplaćanja, a oni onda ostatku Evrope, pa i nama. Međutim, na ovaj način se ne smanjuje zavisnost od snabdevača. To je i dalje Rusija.

Dakle da vidimo kakve su alternative ruskom gasu.

U Evropi trenutno postoji svega nekoliko terminala za prihvat tečnog prirodnog gasa koji bi dolazio iz SAD i svi su prilično daleko od nas, osim dva buduća terminala koja su u izgradnji.

Jedan je na ostrvu Krk u Hrvatskoj koji bi trebalo da počne da radi od sledeće godine, a drugi je u Grčkoj, u Aleksandropulosu, blizu turske i bugarske granice koji bi prema najavama trebalo da bude završen krajem 2022. godine.

Još jedna alternativa je Transanadolijski gasovod (TANAP) i Transjadranski gasovod (TAP) kroz koji može eventualno da poteče gas iz Azerbejdžana ili nekih drugih destinacija.

Vojislav Vuletić, generalni sekretar Udruženja za gas tvrdi da su priče o kupovini američkog gasa samo to – priče.

„Terminal u Aleksandropulosu nije napravljen, a kada će i da li će, tek treba da se vidi. Američki gas nema odakle da uđe u Srbiju. Ostali terminali nalaze se u Poljskoj, Litvaniji i Portugalu. Izgradnja kapaciteta za prijem tečnog gasa je skupa i dugotrajna. Recimo Rumuni su našli gas u Crnom moru, ali još nisu počeli sa vađenjem jer mora mnogo stvari da se uradi pre nego što se počne sa eksploatacijom. I na kraju, čak i da ima odakle da uđe, tog američkog gasa nema. U SAD ima šest postrojenja u kojima se prirodni gas utečnjuje i tovari na tankere sa maksimalnim kapacitetom od oko 65 milijardi kubnih metara godišnje. Šta je to za Evropu čije su potrebe 500 milijardi kubnih metara godišnje? Do sada je u terminale u Poljskoj, Litvaniji i Portugalu stigao samo po jedan tanker LNG-a“, napominje Vuletić.

Energetičar Miloš Zdravković ističe da je diversifikacija dobra, jer povećava konkurenciju i to je uvek korisno za kupca, ali da u ovom slučaju nema mnogo šansi da se to desi.

„Ta priča o američkom tečnom gasu je na dugačkom štapu. Terminal na Krku je 2,5 milijarde kubnih metara godišnje, a to nije dovoljno ni za samu Hrvatsku, a i ceo kapacitet je rasprodat do 2022. godine. Ta stavka je više deklarativna i za potrebe predizborne kampanje Trampa. Na kraju, taj gas će uvek biti skuplji od ruskog, jer njegov transport do terminala u SAD, utečnjivanje, pa zatim transport preko Atlantika na tankerima i onda ponovo vraćanje u gasovito stanje na terminalima u Evropi, mnogo košta i zahteva mnogo energije. Pre izvesnog vremena Džon Mekejn je tada premijeru Velike Britanije Korbinu rekao kako moraju da kupuju LNG od njih, a ovaj mu je odgovorio da nikada neće biti jeftin kao ruski gas. Odgovor Mekejna je bio „Sloboda ima cenu“. Dakle gas je političko pitanje pre svega“, ocenjuje Zdravković.

Inače, u junu je Bugarska kupila 20 odsto udela u LNG terminalu u Grčkoj i obavezala se na kupovinu određenih količina gasa. I terminal u Aleksandropulosu i na Krku u velikoj meri se finansira iz sredstava EU.

U Hrvatskoj je iz evropskih fondova stiglo oko 100 miliona evra za ovaj projekat, a dok će za terminal u Grčkoj, kapaciteta pet milijardi kubnih metara godišnje koji košta oko 383 miliona evra, EU obezbediti polovinu sredstava.

Dakle ostaje gas koji se iz azerbejdžanskog gasnog polja Šah Deniz 2 doprema do Turske gasovodom TANAP.

Međutim, Zdravković objašnjava da je taj gasovod, kapaciteta nešto ispod 20 milijardi kubnih metara godišnje, potpuno rasprodat. Takođe, prema njegovim rečima, Transjadranski gasovod iako još nije napravljen, već je gas koji poteče njim opredeljen kupcima.

„Tu je i taj Levantinski gas iz polja oko Kipra oko čijeg istraživanja ima mnogo problema između Turaka i Grka“, napominje on.

U javnosti je opet oživela priča o gasovodu koji bi preko Kosova dopremao gas do Srbije, koji je pominjan još 2017. godine.

Tu se radi o gasovodu TAP koji ide preko Albanije, a Zdravković ističe da je za izgradnju novog gasovoda potrebno desetak godina dok se urade projekti, obezbedi finansiranje itd, a na kraju se postavlja pitanje i koji gas bi uopšte došao.

„Ovo je više bila potpora Trampu u kampanji nego neka ozbiljna namera da se kupuje gas iz SAD“, zaključuje Zdravković.