Aparthejd

I upravo tako izgleda postojeće stanje radnog zakonodavstva i sindikalnog organizovanja u Srbiji: kao još jedan mehanizam u kome će onaj deo zaposlenih koji ionako ima veće plate , dodatno subvencioniše kroz sindikalne i druge subvencije od novca poreskih obveznika, dok onaj drugi deo zaposlenih u privatnom sektoru, nema nikakva prava ni zaštitu. Svemoćni srpski tajkuni, blagovremeno su investirali u svoje političare, koji im već punu deceniju unazad obezbeđuju da zaposleni u njihovim kompanijama nemaju nikakvu zaštitu, a kamoli sindikalno organizovanje. Ti ljudi nemaju ni uplaćene doprinose za penzije, niti mogu da dobiju zdravstvenu knjižicu, za njih nema ni sveca ni petka, ni fiksnog radnog vremena, ni godišnjeg odmora. Oni rade dok gazda ne kaže dosta, plaćaju ih kada gazdi padne na pamet, i jedine igre u kojima ti nesrećni ljudi učestvuju su igre bez granica, koje svoj kraj uglavnom imaju u stečaju, likvidaciji i na kraju gašenju svih radnih mesta. Sa druge strane, u javnom sektoru, ne da se ne igraju igre bez granica, igraju se radničke sportske igre, plaćaju se sindikalni dodaci i pokloni za Dan žena, Novu godinu, Božić, Hanuku, Kurban Bajram i Svetog Živka, plaćaju se regresi i topli obroci, dodeljuju se jubilarne nagrade, nagradna letovanja i zimovanja. U javnim preduzećima, i javnom sektoru uopšte, cveta sindikalna utopija o državnom trošku, kakva ne postoji ni u Švedskoj, dok u ostatku privrede, uglavnom vlada takav tamni vilajet kakvog nema ni u Bangladešu. Radi se na crno, potpisuju se blanko otkazi, radi se prekovremeno, plaća se neredovno, i uglavnom na ruke, upravo zato što je sa 70 posto poreskog opretećenja na zaradu, Srbija suvereni rekorder Evrope, 15 posto iznad drugog na listi. Zato je sve veći broj privrede pobegao u crnu zonu, u kojoj ni zaposleni ni poslodavci ne mogu da planiraju duže od mesec dana, dok u javnom sektoru, vlada uredan život, na kome bi mogli pozavideti i mnogi građani nordijskih zemalja.

Tako je gotovo nemoguće objasniti nekome ko svoj ceo radni vek provodi u državnoj sindikalnoj utopiji, zašto je bestijalno nemoralno, da sindikalne organizacije u javnim preduzećima koja se dave u dugovima, organizuju radničke sportske igre, plaćaju letovanja i zimovanja, školski pribor za decu koja idu u školu, novčani dodatak za Novu godinu, prasiće, ovce ili ribu za slavu, i tako unedogled. Teško je objasniti nekome da i u privatnom sektoru postoje zaposleni koji imaju decu koja idu u školu, vole sport, slave razne praznike, ali im to naravno niko dodatno ne plaća, već žive samo od zarade. Prosečna zarada u javnom sektoru, bez dodatnih sindikalnih bahanalija, koje neretko nadilaze vrednost same zarade, u Srbiji je za trećinu veća od prosečne zarade u privatnom sektoru. Da ne govorimo o pravu na štrajk, pravu na ucenu države, pravu na pretnju da ako ne dobiju ono što hoće, mogu da nam svima isključe struju, telefon, grejanje, vodu ili nešto drugo čime u svojim javnim preduzećima o našem trošku upravljaju. Zato je postojeća vlast samo legalizovala taj aparthejd i odlučila da dok traje kriza nema otpuštanja u javnom sektoru, dok sličan moratorijum naravno da nije ni u planu za zaposlene u privatnom sektoru, koji u postojećem pravnom sistemu imaju status niže rase. Da stvar bude gora, dvogodišnji sindikalni imunitet od otpuštanja koristi se maksimalno, tako da u Srbiji postoji preko 26 hiljada sindikalnih organizacija, i ako se taj broj pomnoži sa najmanje pet sadašnjih ili bivših sindikalnih funkcionera, dolazi se do podatka da samo po tom osnovu imunitet od otpuštanja ima preko 130 hiljada sindikalaca. Zato, dok ne prođe kriza, oni koji imaju mnogo, imaće još više, a oni koji nemaju, pod pritiskom krize, ostaće i bez onoga što imaju, pa se postavlja pitanje odakle će se finansirati i sama država i javni sektor, ako se tako sistemski ubija realni deo privrede koji jedva diše pod teretom nerealnog Zakona o radu i nerealnih poreskih stopa i doprinosa na neto zarade.

Zato se čitavi segmenti javnog sektora guše pod teretom stalnog pritiska da smanjuju ono što se ne može smanjiti, dok se iz nekih navodno viših interesa, svete sindikalne krave u javnom sektoru ne diraju. Tako ministarstvo energetike ne zna šta će sa preko milijardu evra duga koje imaju EPS i Srbija Gas i nateže se sa stranim investitorima oko smanjenja fid in tarifa za obnovljive izvore energije, dok u isto vreme u samom državnom energetskom sektoru cvetaju prave male sindikalne imeperije u kojima se troši kao da sutra ne postoji. Takozvani „kućni“ sindikati u energetskom sektoru Srbije, troše nestvarno veliki novac bez ikakve kontrole, ima se novca da se čak i kupuje prelazak zaposlenih iz sindikata u sindikat, a sindikati postaju unosan posao, tako da u nekim javnim preduzećima ima toliko sindikata da menadžment ne zna više sa kim da razgovara o kolektivnim ugovorima. Kućni sindikati niču mimo velikih nacionalnih sindikalnih organizacija, neretko da bi se ćutalo o zloupotrebama samog menadžmenta, kupovinama kravata od hiljadu evra, službenim putovanjima na Havaje za potrebe snimanja slika za kalendar, i sličnim egzotičnim pričama koje svakodnevno naviru iz državnih energetskih giganata, i koje samo ilustruju sav besmisao postojećeg stanja, u kome sindikati cvetaju u preduzećima koja ulaze u bankrot.

Upravo zato, radno zakonodavstvo u Srbiji mora jako brzo da uvede u pravni sistem domaće tajkune i zaposlene koji robuju radeći bez ikakvih prava u njihovim tranzicionim imperijama, ali ujedno i staviti tačku na zloupotrebe sindikalnog organizovanja u javnom sektoru koje obesmišljavaju bilo kakve mere koje država preduzima sa ciljem smanjenja rashoda budžeta. Pošto ako se postojeći aparthejd u Srbiji nastavi, i zaposleni u javnom sektoru nastave da imaju sve više, a zaposleni u privatnom sektoru sve manje, jasno je kao dan, da ne postoji ekonomija koja to može da plati, i da bi sa takvim trendovima i Saudijska Arabija bankrotirala. Upravo zato, možda bi za početak bilo dovoljno ukidanje finansiranja svih sindikalnih fondova u javnom sektoru, i hitna revizija dosadašnjeg trošenja sredstava koja bi pokazala o kom redu veličine budžeta se radi, da se ne bi desilo da se na jednoj strani zamrzavaju plate u javnom sektoru, dok na drugoj strani rastu sindikalne doplate koje se finansiraju novcem samih javnih preduzeća. Tek tada, kada se utvrdi koliko ukupno dobija prosečni zaposleni u javnom sektoru, moglo bi postati jasno da je statistika o prosečnim zaradama samo vrh ledenog brega i da je realno stanje takvo da jedan zaposleni u javnom sektoru dobija duplo više od onoga koji radi u privatnom sektoru. Možda će tada nekome i pasti na pamet da sve na ovom svetu, pa i sindikalna utopija u Srbiji, ima svoje granice i ima svoj kraj. Makar taj kraj došao u vidu bankrota privrede i države, a tu je i primer članica EU koje su po sličnom modelu hranile sopstveni javni sektor dok nije postalo jasno da to ni prebogata briselska kasa ne može da plati. Sada i tamo, ali i ovde, mora da se menja nešto, brzo i bolno, i jedino što ima smisla jeste da onaj deo zaposlenih koji je decenijama uživao u radničkim sportskim igrama, makar na nekoliko godina, okusi život onih ljudi u privatnom sektoru koji sve vreme žive igre bez granica.