Arapi žele samo srpske oranice

Da stvari ne idu u, za većinu aktera ove priče, željenom pravcu govori i podatak da prilikom nedavne posete državne delegacije Srbije Abu Dabiju nije bilo ni reči o Predugovoru koji je još u januaru potpisao bivši ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić. Tim dokumentom precizirano je da će Al Dahra investirati oko 200 miliona evra, od čega bi 100 miliona evra bilo uloženo u izgradnju sistema za navodnjavanje i nabavku savremene opreme. Predviđeno je i formiranje zajedničke kompanije koja bi u registar Agencije za privredne registre bila upisana pod imenom Al Dahra Srbija i u kojoj bi, ulogom od 100 miliona evra, partner iz UAE stekao 80 odsto udela, dok bi u vlasništvu države Srbije bilo 20 odsto kapitala. Poseban oblik saradnje uspostavlja se sa Ministarstvom odbrane Srbije u vezi sa korišćenjem Vojne ustanove Morović, reč je o gazdovanju sa 3.664 hektara u posedu VU Karađorđevo. Saradnja je oročena na 30 godina, a biće plaćana sa 20 odsto prinosa.

Predmet kupoprodaje je i imovina osam poljoprivrednih kombinata. Na tom spisku našli su se: Poljoprivredna korporacija Beograd u Padinskoj Skeli (prodaje se samo poljoprivredno zemljište Preduzeća 7. juli), Agrobačka u Baču, Bratstvo jedinstvo u Neuzini, „Dragan Marković“ u Obrenovcu, Jadran u Novoj Gajdobri, Mladi borac u Sonti, Omoljica u Omoljici i Vojvodina u Starčevu, čiji zaposleni, koji su preživeli svu golgotu neuspešnih privatizacija, očekuju mnogo od ovog aranžmana. Članom 16 Predugovora predviđeno je da se obave razgovori sa zaposlenima, ali se precizira i to da će biti preuzeti samo oni koji zadovoljavaju kriterijume. U toj klauzuli, između ostalog, treba tražiti razloge za strah da Arapi, zapravo, ne žele da kupe ništa drugo osim zemljišta i da ih ništa od objekata poput farmi, pekara, silosa… ne zanima. Baš kao što im nije stalo ni do radnika zaposlenih u kombinatima. To, praktično, znači da nije reč o prodaji poljoprivrednog preduzeća, kako je ova priča predstavljena u javnosti, već isključivo o prodaji zemljišta. U tom slučaju bi Emiraćani, koji su ponudili 12.000 evra za hektar zemlje prve klase u poljoprivrednim preduzećima, bili na velikom dobitku i to uprkos činjenici što srpska strana nije prikazala pravu strukturu kvaliteta zemljišta koje se ne može u svim slučajevima kategorisati kao prvoklasno. Tako recimo na području Pančeva hektar zemljišta obračunava se po ceni od 10.000 evra, što znači da Omoljica obračunski vredi oko 11 miliona evra, a Starčevo nepunih šest miliona evra. Ista cena hektara navedena je i za poljoprivredna gazdinstva u Obrenovcu, Baču, Neuzini, Novoj Gajdobri i Sonti, a jedino se hektari Poljoprivredne korporacije Beograd obračunavaju po 12.000 evra.

Uvidom u Predugovor može se zaključiti da su predviđena još dva načina saradnje. Precizirano je, naime, da će nova kompanija zakupiti, na 30 godina, od Ministarstva poljoprivrede 2.982 hektara državnih oranica. U prvih deset godina garantuje se cena zakupa od 250 evra, a posle toga moći će da bude korigovana do maksimalnih 370 evra po hektaru. Ako, međutim, poslušamo glas stručne javnosti, onda ćemo se suočiti sa upozorenjem da je reč o zakupu koji nije u skladu sa Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, kojim je precizirano da se zemljište može ponuditi u zakup najduže na 20 godina.

– Sporan momenat je i to što paori u Vojvodini imaju pravo na zakup državnog zemljišta koje je bilo u posedu poljoprivrednih preduzeća sa tog područja, dok su poljoprivrednici iz centralne Srbije uskraćeni za pravo zakupa državnih oranica koje su koristila poljoprivredna gazdinstva u Surčinu i Obrenovcu – kaže Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

Uz opasku da ne bi trebalo prihvatati aranžmane kojima se ugrožavaju nacionalni interesi, Ševarlić podseća da građani Srbije raspolažu sa više od 8,5 milijardi evra devizne štednje, uglavnom u filijalama inostranih banaka, dok se još oko 3,5 milijardi evra nalazi u „u slamaricama“. On postavlja pitanje zašto se ne aktiviraju ti potencijali. „Zašto neko ko raspolaže kapitalom ne bi uložio novac u izgradnju kargo centra u Surčinu i od toga ubirao prihod veći od bankarskih kamata na štedne depozite“, konstatuje Ševarlić.

Prema oceni Radoslava Čolića, potpredsednika Granskog sindikata PUT (prehrana, ugostiteljstvo i turizam) UGS Nezavisnost, zaduženog za poljoprivredu i vodoprivredu, aranžman sa Al Dahrom predstavlja najveći poraz države Srbije, čija vlast izlaz iz teške situacije vidi u prodaji sopstvene teritorije.

– Nesporno je da Al Dahra raspolaže ogromnim kapitalom, ali je teško prihvatiti činjenicu da ta kompanija očekuje od države Srbije da dobije 25.000 hektara zemlje „na belo“. To znači da svaki ar zemlje koji uzimaju bude, u imovinsko-pravnom smislu, „čist“. Predstavnici te kompanije javno govore da tamo gde nisu poželjni neće ni doći. Ako kroz prizmu kombinata „Dragan Marković“, koji je takođe na spisku za prodaju, pogledamo ovaj aranžman, onda ćemo videti da je država odlučila da proda imovinu tog kombinata iz dva dela, pri čemu su onaj deo koji hoće da uzme Al Dahra krstili društvenom imovinom. Ja pitam predstavnike vlasti čija je ta društvena imovina kad takav vid imovine više ne postoji. Ilustracije radi, „Dragan Marković“ je od sredine 2012. godine podržavljeno preduzeće, što znači da je država izvršila prenos prava vlasništva na delu imovine i tako postala vlasnik 71 odsto kapitala – ističe Čolić.

Naš sagovornik ukazuje na to da je Predugovorom loše regulisano pitanje socijalnog programa „jer Al Dahru ne interesuje sudbina nijednog radnika“. Nezvanično se može čuti, tvrdi Čolić, da su Arapi napravili neki tajni dogovor sa Miodragom Kostićem, čija bi kompanija bila angažovana na obradi zemljišta, a ta usluga bi koštala mnogo manje nego da se izmiruju obaveze prema radnicima sada zaposlenim u kombinatima. Čolić se ne slaže ni sa konstatacijom, izrečenom na jednom od zasedanja Skupštine Srbije, da se prodaju „trula“ preduzeća.

– Donekle se i može razumeti razmišljanje direktora kombinata „Dragan Marković“, koji bi ovom transakcijom ostao bez 1.253 hektara zemljišta, ali bi rešio problem nagomilanih dugova, s obzirom na to da država, kad je preuzela 71 odsto udela u tom kombinatu, nije preuzela i dugovanja. Takođe, možda na prvi pogled zvuči nelogično da se ljutimo zbog prodaje 25.000 hektara obradive zemlje kad raspolažemo sa više od četiri miliona hektara oranica, ali problem je u tome što se otuđuje resurs koji nikako ne bi smeo da bude predmet trgovine sa strancima – upozorava Čolić.

Posebnu pažnju izazvale su najave da je partner iz UAE veoma zainteresovan za ulaganja u irigacione sisteme kojima je pokriveno oko 150.000 hektara obradivih površina, ali se navodnjava tek oko 40.000 hektara. Procenjuje se da bi optimalno bilo da se navodnjava oko 500.000 hektara, a novim ulaganjima stvorila bi se mogućnost da se sistemima za navodnjavanje pokrije bar još 14.000 hektara. Procene su takođe da bi se ta ulaganja isplatila već za tri do pet godina.

– Kad je reč o ulaganjima u sisteme za navodnjavanje, u Al Dahri su dobro procenili gde bi mogla da se napravi mreža kanala kako bi se pokrile sve kupljene površine. Ali, zar mi nismo mogli sami da uložimo u te sisteme, koji inače postoje ali se ne koriste, utoliko pre što bi nam se te investicije brzo vratile. Sve to ukazuje na činjenicu da u Srbiji ne postoji dugoročna strategija razvoja poljoprivrede i zato plaćamo tako visoku cenu – zaključuje Čolić.

Spekuliše se takođe da se zemljište nudi Arapima kao zalog za kredit koji ćemo dobiti od njih, ali se istovremeno zamera predstavnicima Vlade Srbije na tome što su sa Al Dahrom sklopili međudržavni ugovor, čime je izbegnut proces javnog nadmetanja. Domaća javnost pita se da li bi naši partneri iz UAE bili spremni da ponude Srbiji i jednu bušotinu nafte bez javnog nadmetanja, s obzirom na to da su plodne oranice za nas prirodni resurs baš kao što je nafta za Arape. I gotovi svi se slažu da bi ovaj aranžman trebalo da pretrpi korekcije samo što niko od predstavnika vlasti nije spreman da taj vruć krompir uzme u ruke i da ga pruži narodu, uz priznanje da činjenično stanje na terenu nije korektno prikazano.

Ulaganja Emiraćana u regionu

Srbija nije jedina zemlja u regionu u kojoj su prisutni investitori iz Emirata. U Bosni i Hercegovini, recimo, finansijska podrška Emiraćana, u vidu povoljnih kredita, usmerena je u razvoj malih i srednjih poduzeća i u obrazovanje, a sva ulaganja se realizuju posredstvom Bosnia benk internešnel iz Dubaija, jedine banke u BiH koja posluje po islamskim principima. Na tržištu BiH posluje petnaestak kompanija, uključujući i tri u vlasništvu države. Beleži se i rast investicija UAE u Albaniji, gde je 51 milion evra uložen u izgradnju 32 kilometra dugog auto-puta Tirana-Elbasan.

Loš signal

– Ukoliko bi se odustalo od međudržavnog ugovora sa UAE, to bi bio veliki minus za državu jer bi se time poslao loš signal potencijalnim stranim investitorima. Stoga mislim da bi ovaj aranžman, uz izvesne korekcije, trebalo realizovati. Ali, za nas je mnogo prihvatljivija opcija da se poljoprivredno zemljište ponudi u zakup na 20 godina, a lokacije za kargo centar i luku na ugovor o koncesiji na 30 godina, posle čega bi ostalo u našem vlasništvu. Ja razumem da Srbija nema kredibilitet da postavlja uslove, ali ne bi trebalo da prihvata baš sve što joj se ponudi ne vodeći računa o tome šta je naš dugoročni nacionalni interes – komentariše za Danas Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

Upozorenje Angele Merkel

– Prema mojim informacijama, Al Dahra neće odustati od kupovine zemljišta u Srbiji. Ali postoji tu još jedan problem sa kojim srpska javnost nije upoznata. Reč je o tome da je kancelarka Nemačke Angela Merkel upozorila potencijalne investitore da se zemlja u Vojvodini ne sme prodavati jer nisu regulisana sva potraživanja Nemaca, tzv. Folksdojčera, koji su posle Drugog svetskog rata proterani sa ovih prostora. Procenjuje se da je reč o 400.000 hektara zemlje u