"Arapsko proleće", drugi čin

Sistem, koji su tamošnje vlade primenjivale decenijama, na granici je pucanja, pa oni koji kroje politiku moraju da započnu težak, ali ne i nemoguć, proces uspostavljanja novih društvenih ugovora. Taj ugovor je u arapskim državama počeo da se urušava krajem 20. veka, kada vlade sa prenaduvanim budžetima i glomaznom birokratijom više nisu mogle da finansiraju pružanje osnovnih usluga, poput zdravstvene nege i obrazovanja, da otvore dovoljno radnih mesta, kao i da sačuvaju rezerve hrane i goriva. Uprkos smanjenju socijalnih davanja, arapski lideri su, uglavnom, nastavili da insistiraju da građani poštuju „društveni ugovor“, što je podrazumevalo da se klone „vidljivog“ učešća u javnom životu. Vlade su mogle decenijama da održavaju neefikasan ekonomski sistem zahvaljujući naftnim rezervama.

U bliskoj prošlosti većina arapskih zemalja izvukla je neku korist iz činjenice da je Bliski istok izuzetno bogat „crnim zlatom“ i gasom. Ilustracije radi, države koje proizvode ugljovodonike, koristile su profit za kupovinu lojalnosti građana i uspostavljanje države blagostanja, dok su zemlje koje ne izvoze naftu uživale u povlasticama, imajući u vidu da su njihovi stanovnici koji rade u inostranstvu slali novčanu pomoć i omogućili protok kapitala. Kao posledica finansiranja osnovnih životnih potreba ljudi, uključujući obezbeđivanje radnih mesta i usluga novcem stečenim prodajom „crnog zlata“, održavana je „kultura potčinjenosti“, što znači da nije podstican princip oslanjanja na sopstvene snage i razvoj preduzetništva, čime bi se proširio privatni sektor. Istovremeno, s obzirom na to da nije bilo potrebe da se prihodi ostvaruju oporezivanjem, građani nisu imali načina da dignu glas protiv autoritarizma, tako da je navedena politička kultura zasnovana na principu: „Nema oporezivanja, nema ni političkog predstavljanja“.

Sada kad cene nafte padaju i kada se stiče utisak da će biti niske i u narednih nekoliko godina, ako ne i trajno, sistem uspostavljen na Bliskom istoku suočava se sa velikim izazovom. Između ostalog, Saudijska Arabija uvodi nove poreze, smanjuje subvencije i preusmerava pažnju sa inostranu pomoć u pravcu davanja grantova i podsticanja investicija. Imajući u vidu da je ovo kraljevstvo dugi niz godina davalo finansijsku podršku Egiptu, Jordanu i drugim zemljama u regionu, navedena promena primoraće susedne države da se okrenu razvoju privatnog sektora, kako bi unapredile ekonomiju. Uprkos činjenici da su vlade arapskih država došle do tačke pucanja, kada je reč o zapošljavanju, povećanju javnog duga i privlačenju inostrane pomoći, predstavnici političke i ekonomske elite iz tih zemalja, koji uživaju privilegije zahvaljujući dosadašnjem sistemu, najverovatnije će odoleti pritisku da sprovedu ključne reforme. Takođe, treba očekivati da će se promenama usprotiviti i birokratija, koja ne želi da se usredsredi na osmišljavanje sveobuhvatnog i održivog ekonomskog modela.

Uprkos svim teškoćama, države Bliskog istoka neće moći, bez tranzicije, da razviju napredne ekonomije. Vlade tih država će morati ne samo da pronađu nove modele rasta, već i da uspostave predstavnički sistem. U ovom trenutku, arapski svet je „zaglavljen“ između neodrživog ekonomskog i nepromenjenog političkog statusa, od čega korist ima samo deo stanovništva. Mnoge vlade su stavile sebe u tako neodrživu poziciju, ne shvatajući da je nužno izgraditi demokratske institucije. Prvi talas pobuna u arapskom svetu, koji je započeo u decembru 2010. i predstavljao je uvertiru za „arapsko proleće“, bio je odgovor na urušavanje starih društvenih ugovora. Imajući u vidu da cene nafte padaju i da su politički sistemi zatvoreni, mogući su novi protesti, naročito u zemljama gde vlade ne shvaraju da krah postojećeg ekonomskog sistema podrazumeva prestanak važenja starih društvenih ugovora.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova i vicepremijer Jordana