Argumenti za i protiv fleksibilnog i fiksnog kursa

Zagovornici slobodnog kursa smatraju da u ovom trenutku nije moguće fiksirati ga i kao argument navode da vrednost domaće valute mora da zavisi samo od stanja tekućeg platnog bilansa i ne može se održavati zaduživanjem države. Konstatuju, takođe, da je najmoćniji deo privrede baziran na uvozu, pa sada želi da društvo plati njihove dugove. „Pritisak da se fiksira kurs dinara dolazi od dela privrede koji se zadužio, pa hoće da im NBS proda devize po njima odgovarajućoj ceni“, tvrde zagovornici slobodno plivajućeg kursa. Osnovna prednost fleksibilnih (fluktuirajući, klizni, plivajući, flotirajući) kurseva ogleda se u većoj slobodi vođenja ekonomske i monetarne politike i mogućnosti da se lakše uspostavi platnobilansna ravnoteža. U slučaju recesije ovakav kurs pomaže da se ona ublaži, a kad je reč o inflaciji, daje veću mogućnost da se obuzda. Kao jedan od glavnih argumenata za primenu slobodno fluktuirajućeg kursa navodi se da taj režim destimuliše spoljno zaduživanje zemlje i u kriznim vremenima može da obezbedi stabilnost. Neke zemlje, poput Poljske, uspele su da ostvare kontrolu inflatornih pritisaka uz velike dnevne oscilacije domaće valute, što pokazuje da ako zemlja ima dobru ekonomsku osnovu, oscilacije kursa neće ugroziti privredna kretanja. Osnovni nedostatak režima fleksibilnog kursa jeste veći rizik u poslovanju sa inostranstvom, kao i veća izloženost domaće privrede raznim potresima na svetskom tržištu. Zbog znatne depresijacije dinara moglo bi da dođe do drastičnog poskupljenja uvoza, rasta domaćih cena i velikog udara na devizne dužnike, što bi još više pogoršalo ionako nizak životni standard građana, posebno onih koji su preuzeli kreditne obaveze u stranoj valuti. Najava da će se kurs slobodno formirati pokreće i delovanje psiholoških faktora zbog čega raste tražnja za devizama, pa bi se moglo dogoditi da kurs dinara nastavi da pada.

Nasuprot tome, u osnovne prednosti fiksnih kurseva spada minimiziranje rizika spoljnotrgovinskih tokova, špekulativnih radnji i gubitaka. Zatim, domaću privredu štite od iznenadnih promena na finansijskim tržištima u svetu i povećavaju zainteresovanost stranaca za domaću valutu. Fiksni kursevi su i značajan antiinflacioni faktor, jer doprinose stabilizaciji cena u zemlji. U maloj i otvorenoj privredi, stabilnim kursom izbegavaju se makroekonomski udari, gde bi veliki pad vrednosti domaće valute opteretio troškove servisiranja spoljnog duga. Pojedini ekonomski stručnjaci, kao na primer Stiv Henke, profesor primenjene ekonomije na univerzitetu Džon Hopkins u Baltimoru, smatraju da bi „zakucavanje“ kursa dinara na određenom nivou, uvođenjem valutnog odbora, bilo najbolje za Srbiju. „Fiksiranjem kursa na određenom nivou eliminišu se rizici u sistemu, situacija postaje predvidljivija, a tražnja za nacionalnom valutom raste“, ističe Henke. Uz konstataciju da uvođenje valutnog odbora podrazumeva da 100 odsto deviznih rezervi bude u jakoj valuti (evrima, recimo), on podseća da je u zemljama u kojima je to učinjeno usledio pad kamatnih stopa. Slično mišljenje ima i nobelovac Robert Mandel, tvorac evra, profesor na Kolumbija univerzitetu. „Ako Srbija želi da postane članica EU, najbolje bi bilo da fiksira dinar za evro. Ali pre toga treba izbalansirati budžet, odnosno budžetski deficit dovesti u projektovani okvir“, zaključuje Mandel. Pristalice fiksnog kursa iz redova domaćih ekonomista, ocenjuju da bi vezivanje kursa dinara za evro bilo rešenje za izlazak iz krize i jačanje ekonomije, ali i glavni faktor za ohrabrivanje investitora da više ulažu. Oni dodaju da je preduslov za to obaranje vrednosti dinara za najmanje četvrtinu, ali i visoke devizne rezerve. Kao dobar primer navode Bugarsku i BiH, koje imaju valutni odbor, stabilnu valutu i nemaju problema sa inflacijom. Jedna od slabosti fiksnih kurseva ogleda se u većim deviznim rezervama neophodnim za odbranu kursa. Osim toga, ne doprinose platnobilansnoj ravnoteži, smanjuju mogućnosti delovanja drugih instrumenata ekonomske politike i zahtevaju dodatne mere za usklađivanje cena u zemlji sa cenama inostranih partnera. Kod ovog režima kursa gubi se autonomnost u vođenju monetarne politike, jer se ne može istovremeno kontrolisati količina novca i valutni kurs. Ne treba zanemariti ni, čini se opravdani, strah da bi odmah posle prelaska na režim fiksnog kursa u Srbiji oživele „aveti prošlosti“, što znači da bi samo „podobni“ privrednici mogli da kupuju evre po zvaničnom, dok bi ostali morali da ih plaćaju po tržišnom, znatno višem kursu. Fiksni kurs dinara bi otvorio vrata crnom tržištu deviza i bio bi „raj za švercere“. Pošto je uslov za uvođenje režima fiksnog kursa i drastično smanjenje javne potrošnje, to bi bilo veoma bolno za budžetske korisnike. Fiksni kurs bi doveo do ubrzanog trošenja deviznih rezervi zemlje, podstakao bi uvoz i potrošnju, a najveće koristi bi imao, pre svega, krupni kapital. Došli bismo u situaciju da su potrošene devizne rezerve i da nemamo čime da branimo nerealan fiksni kurs, jer nedostaju realni izvori prihoda u situaciji kada nam je mali izvoz i nema novih značajnijih stranih investicija. Ako bi se fiksirao kurs, to bi značilo da bi se dinari emitovali i povlačili iz opticaja samo sa prilivom ili povlačenjem evra i drugih stranih jakih valuta. Tada bi povećanje plata i penzija iz budžeta teško bilo izvodljivo, jer priliv konvertibilnih valuta – evra određuje štampanje novca. Zato je postojeći režim rukovođeno fleksibilnog kursa dinara za vladu znatno jeftinija varijanta.

Devizni kurs je ogledalo privrede i nemoguće je istovremeno imati jak dinar i slabu privredu sa izvozom, koji u BDP-u učestvuje samo oko 20 odsto. Zato je realno očekivati dalje slabljenje domaće valute – procenjuje se da bi taj pad mogao da iznosi od pet do 10 odsto godišnje. Osim toga za dugoročni održivi razvoj, izvoz bi trebalo da premaši 50 odsto BDP-a. Na kraju 2011, izvoz po stanovniku trebalo bi da iznosi oko 1.200 evra, što pokazuje da se Srbija teško pomera sa dna rang-liste izvoznika u našem regionu. Povećanje izvoza je, dakle, imperativ. Problem je što je proizvodnja dobrim delom „ugašena“, pa nemamo šta da ponudimo. Poljoprivreda je jedna od retkih delatnosti koja više izvozi nego što uvozi, pa bi tu trebalo potražiti šansu za veći plasman na inostrana tržišta. Snaga domaće valute zavisi i od priliva inostranog kapitala, posebno investicija. To praktično znači da će dinar jačati ako rastu izvoz i strane direktne investicije, i obrnuto. Prema podacima NBS, u prethodnih sedam godina je na ime doznaka iz inostranstva pristiglo oko 20 milijardi evra, strane direktne investicije premašile su 14 milijardi evra, dok smo od donacija prikupili oko dve milijarde evra. Treba, takođe, podsetiti da je za deset godina pristiglo više od 17 milijardi evra novih kredita.

Srbija je vezana za evro i nama je u interesu da evropska valuta bude stabilna, utoliko pre što više od polovine srpskog izvoza odlazi u zemlje EU. Takođe, ni slabljenje evra u odnosu na američki dolar, jer to podiže troškove uvoza nafte. Generalno, nikome ne odgovara nestabilan kurs. Dinar koji u toku godine fluktuira više od 10 odsto u odnosu na evro mogao bi doneti korist pojedinim pravnim i fizičkim licima, ali samo ako bi se njihov novčani ciklus poklopio sa fluktuacijama kursa. Privrednicima, međutim, ne odgovara nestabilan kurs i velike oscilacije, jer to povećava devizni rizik i inflaciona očekivanja. Zato se privrednici zalažu za predvidiv i stabilan kurs na osnovu koga mogu da planiraju poslovne aktivnosti. U uslovima izrazite nekonkurentnosti, tehnološki zastarele i slabo organizovane izvozne privrede, režim kontrolisano fleksibilnog kursa dinara za sada je, ipak, najbolja opcija za Srbiju. I predstavnici NBS smatraju da je ovaj devizni režim najmanje loš u odnosu na ponuđene alternative. Rukovođeno fleksibilni kurs dinara, odnosno monetarna politika ciljane inflacije, bolje je rešenje za Srbiju od fiksiranja kursa, jer daje više elastičnosti finansijskom sistemu. Režim fleksibilnog kursa dinara NBS je utvrdila u saglasnosti sa vladom i MMF-om, kao najmanje rizičan model za privredu Srbije. Fleksibilan kurs izabran je i zbog toga što je procenjeno da smanjuje potencijalnu cenu koju zemlja mora da plati pod dejstvom eksternih nestabilnosti. Blagi trend depresijacije treba da približi dinar njegovoj održivoj vrednosti i delotvorno deluje u pravcu poboljšanja međunarodne konkurentnosti srpske privrede. Rast izvoza i veći devizni priliv preduslov su za stabilizaciju deviznog kursa dinara, zbog čega podsticanje izvoza mora da bude prioritet nove vlade.

(Kraj)

Autor je naučni savetnik – stručnjak za međunarodne finansije