Bankama već odzvonilo?

Da li su banke zbog aktuelne finansijske krize, osuđene na propast? Osiguravanje hipoteka u početku je posmatrano kao trijumf jer je prenosilo rizik na finansijska tržišta, dok je prikupljanje depozita i davanje pozajmica (delokrug tradicionalnih banaka) tretirano kao sitan i staromodan posao. Nasuprot tome, moderne banke tražile bi finansije uglavnom na međubankarskom tržištu i osiguravale svoj portfelj pozajmica.
U teoriji, takve banke trebalo bi da budu imune na krize jer bi međubankarsko tržište trebalo da bude veoma efikasno, a rizik bi bio prenet na investitore spremne da ga podnesu. Depozite bi zamenili zajednički fondovi, koji su takođe imuni na krize, dok bi rejting agencije preciznije procenjivale rizik strukturisanih investicionih fondova (SIV – fond koji prikuplja novac izdavanjem kratkoročnih obveznica sa niskom kamatom, a zatim pozajmljuje taj novac kupovinom dugoročnih obveznica po višoj kamati). Sav taj finansijski inženjering izbegao bi zastarele zahteve u pogledu kapitala koji opterećuju poslovne operacije banaka.
Ali, aktuelna kriza ubila je ovaj optimistični scenario. Međubankarsko tržište gotovo da se našlo u do kolapsu jer banke ne veruju jedna drugoj baš kao što ni kupac ne veruje upornom prodavcu polovnog automobila. Ovo je udžbenički primer neuspeha. U osnovi problema je nesigurnost zbog izloženosti banaka prema sabprajm hipotekama, čiji su rizik rejting agencije zbog konflikta interesa loše procenile. Nortern rok u Velikoj Britaniji postao je žrtva te moderne bankarske strategije, baš kao i Ber sterns u SAD. Uskoro bi i drugima to moglo da se dogodi. Štaviše, institucije koje su mislile da su prenele rizik na tržište shvatile su da bi nasleđe sponzorisanih SIV nepopravljivo narušilo njihovu reputaciju. To je značilo da su morale da spasavaju te fondove. Teško nama, one nisu uspele da izdvoje dovoljno kapitala za ovaj nepredviđeni slučaj pa su spoljni investitori, poput suverenih fondova Kine, Singapura i Bliskog Istoka morali da priskoče u pomoć. Najzad i zajednički fondovi su takođe izloženi riziku jer bi njihove naizgled bezbedne investicije mogle da budu ugrožene, a osiguranje koje stoji iza njih deluje veoma nesigurno. Sabprajm zagađenje fondova može se pokazati kao katastrofalno sa daleko većim posledicama u odnosu na one koje smo videli do sada. Planirani transfer rizika mogao bi da se pokaže kao iluzija.
Da li za to treba okriviti banke, tržišta ili regulatorna tela? Odgovor bi mogao da ukaže na to kakva budućnost čeka banke. Pojedina regulatorna tela bila su neodgovorna jer nisu procenila da se institucije sa ograničenom odgovornošću, kao i menadžeri efikasno zaštićeni od neuspeha mogu okrenuti ka maksimiziranju profita. Na kraju, šta bi banke trebalo da urade kada, umesto da drže sabprajm kredite u svojim knjigama, prate njihov učinak i podvrgnu se pravilima u vezi sa kapitalom, mogu da ih korisno osiguraju (zato što rejting agencije imaju udeo u tom poslu), izbegnu propise u vezi sa kapitalom i da zarade na neiskustvu investitora sa takvim proizvodima. Zaista, čak i kada su stvari krenule loše i kada je trpela imovina banaka, rukovodioci su znali da njihovi izdašni bonusi i penzijski paketi verovatno neće doživeti istu sudbinu. Imajući to u vidu, regulatorna tela trebalo je dva puta da razmisle pre nego što dozvole operacije koje se ne unose u finansijski izveštaj bez nekih drugih ustupaka.
Osnovno pitanje je dakle, jeste ko prati skrivene pozajmice, bilo da su to sabprajm ili pozajmice neke druge vrste. Tradicionalno, odgovor glasi banke, dok u svetu osiguranja to pitanje i dalje stoji otvoreno. Dakle, postoji li alternativa staromodnom praćenju pozajmica? Možda da su ti osigurani paketi bili na pravi način procenjivani, nadležna institucija bi bila u obavezi da zadrži deo, kako bi signalizirala tržištu da je rizik pod kontrolom. I, jasno, ideja da zahtevi u pogledu kapitala nisu važni za aktivnosti banaka koje se ne prikazuju u finansijskim izveštajima (zato što banke ne snose rizik) bila je pogrešna.
Ispravna kontrola, uključujući i kontrolu rejting agencija, verovatno bi tradicionalne banke ponovo učinila popularnim. Ponovno razmatranje odredbe o ograničenoj odgovornosti banaka donela bi još veći napredak u vraćanju kredibiliteta. Princip je jednostavan: kada je vaš novac na kocki, tada ste pažljivi. Ali kada možete da upravljate tuđim novcem i očekujete veoma visoku nagradu za uspeh, a nikakvu kaznu za neuspeh, izazovi za neodgovoran ulazak u rizik postaju veliki.