Banke, države i finansijska kriza

Međutim, definicija „male“ i dalje se menja: pre nekoliko meseci, malo je značilo Island, potom Irska, a sada to znači Velika Britanija. Posledice bankarske krize zahtevaju razmišljanje ne samo o najboljem obliku regulative za banke, veći o odgovarajućoj veličini države.

Uvek je bilo nesigurnosti oko najboljeg dizajna bankarskog sistema i uvek je postojalo takmičenje između različitih vrsta bankarske regulative. Na jednoj strani postoji ideja (koja je definisala bankarstvo tokom većeg dela američke istorije) da bi banke trebalo da budu blizu rizika, koje treba da procene. Ovaj ideal izrastao je iz titanske borbe Endrjua Džeksona sa Nikolasom Bidlom i Drugom bankom SAD. Populizam je suprotstavljen finansijerima i populizam je pobedio. Kao rezultat toga, većina američkih banaka iz devetnaestog veka nije imala filijale i bile su ograničene na jednu državu. Alternativni pristup imala je Kanada, koja je, zbog svojih korena u sigurnoj britanskoj vlasti, manje strahovala od političke centralizacije i bila pripremljena da toleriše bankarski sistem rasprostranjen širom zemlje. Veliki bankarski sistem Kanade mnogo šire je distribuirao rizik i bolje je prolazio u epizodama finansijske panike, bilo da je to bilo 1907. ili u periodu 1929-1933. Princip većih banaka ima dve glavne privlačnosti. Prvo, obećava efektnije upravljanje rizikom jer su velike banke manje izložene jednoj vrsti klijenata (nasuprot ruralnim američkim bankama, koje su bile u problemima kada su i američki farmeri bili u problemima). Drugo, efikasnije se posvećuje dugoročnom strateškom razmišljanju o generalnom pravcu nacionalne, čak i međunarodne, ekonomije. Međutim, velike banke mogu da zapadnu u probleme kada se ta dva principa pomešaju. Ideja o velikoj banci dostigla je vrhunac u kontinentalnoj Evropi, posebno u Nemačkoj, čiji se veliki bankarski sistem razvio iz finansiranja trgovine u finansiranje industrije krajem devetnaestog veka. Do tog trenutka, države su s velikim interesom gledale u finansijske modele koji su razvijeni na drugim mestima. Nakon panike iz 1907. godine, američki Kongres okupio je Nacionalnu monetarnu komisiju, za koju su najinteresantniji i najatraktivniji potencijalni model za SAD bile univerzalne banke nemačkog stila, koje su imitirane u Rusiji, Japanu, Italiji i Egiptu. Do 1931. godine, čak je i Britaniji bilo teško da se opire nemačkom modelu. Ta zemlja je, takođe, sprovela zvanično istraživanje formiranjem Mekmilanove komisije kako bi čula koliko slabo britanske banke pomažu britanskoj industriji i kako je nemački model obavio mnogo bolji posao konvertovanja štednje u finansije za industriju.

Velika depresija okončala je ovaj talas imitiranja u kojem su univerzalne banke trijumfovale. Nesrećnim spletom okolnosti, Mekmilanova komisija kreirala je izveštaj 13. jula 1931. godine, na dan kada je propala najdinamičnija nemačka banka Darmštedter. Do 1990-ih, međutim, oponašanje drugih bankarskih modela ponovo je ušlo u modu. Gradnja finansijske imperije dovela je do globalizacije krajem dvadesetog veka. Došlo je do konkurentske trke s obe strane Atlantika i, u manjem obimu, s obe strane Pacifika. Zaista, postepena integracija potencijalno velikog evropskog tržišta kapitala, kao i stvaranje prekograničnih evropskih banaka spajanjima, učinilo je da izgleda kao da se javlja novo obrazovanje superbanaka u Evropi. Takođe, Japan je odgovorio na svoju bankarsku krizu stvaranjem veoma velikih institucija, dok su SAD ukinule veći deo regulative iz vremena depresije koja je ograničavala bankarstvo. Na kraju, nakon peso krize Meksika (1994-1995) i azijske finansijske krize (1997-1998), SAD su izvezle novi bankarski model u zemlje u razvoju. Španske i američke banke snažno su ušle u Latinsku Ameriku. Privlačna stvar u ovoj situaciji bila je prilika za stratešku viziju, koju je najjasnije uočio i kojoj je najviše stremio Robert Rubin, prvo kao sekretar Trezora u Klintonovoj administraciji, a potom kao savetnik u novom gigantu američkog bankarstva, Siti grupi, koja je nastala nakon spajanja 1998. godine. Međutim, nove superbanke bile su bitno ranjive zbog velike raznolikosti i kompleksnosti svojih transakcija. Davno pre izbijanja problema sa sabprajm hipotekama, Siti grupa je bila oštećena ponašanjem svojih brokera u Londonu, koji su pokušali da manipulišu tržištem obveznica, kao i svojih brokera u Tokiju. Mnogo je jednostavnije za transnacionalnu proizvodnu korporaciju da implementira kontrolni mehanizam kako bi osigurala kvalitet proizvoda. Nasuprot tome, u kompaniji čiji je posao finansijsko posredovanje, milioni odluka donose se nezavisno i njihove implikacije mogu biti dovoljno ozbiljne da zaprete celoj firmi.

Kada strategija krene po zlu, počinje uzajamno optuživanje. Tradicionalne evropske države srednje veličine ne mogu sebi da priušte da imaju stratešku viziju za svoje banke. Međutim, čak i za SAD, shvatanje sveta koje je sadržao biznis plan Siti grupe jednostavno je preskupo. Postoji opasnost da će, u sprovođenju nacionalizacije banaka kao posledice finansijske krize, implementaciju strategija države videti kao svoju dužnost. Strateška vizija o bankama koje oblikuju sreću država, ili celog sveta, pogrešna je kao što je to bila ideja centralnog ekonomskog planiranja. U tom smislu, 2007-2009. jeste kapitalistički ekvivalent komunističkom nasleđu iz perioda 1989-1991.

Autor je profesor istorije i međunarodne politike u Vudrou Vilson školi Univerziteta Prinston i profesor istorije u Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci