Barijere umesto slobodne trgovine

Južna Koreja liberalizovala je trgovinu 1965. godine, Čile 1974. godine, a Indija 1991. godine i sve tri zemlje su posle toga podigle godišnje stope razvoja za nekoliko procenata. Ako pretočimo ove koristi u godišnje rate, realističan ishod pregovora iz Dohe mogao bi da poveća globalni prihod za više od tri biliona dolara svake godine do kraja ovog veka. Oko 2,5 biliona dolara godišnje išlo bi zemljama koje su sada u razvoju ili u proseku 500 dolara godišnje svakoj osobi u zemljama trećeg sveta od kojih polovina sada preživljava sa manje od dva dolara dnevno.
Naravno, bilo bi i troškova jer bi slobodnija trgovina primorala neke industrije da se ugase, ali bi se nasuprot tome neke nove industrije razvile. I za neke ljude i zajednice tranzicija bi bila teška. Ipak, ukupne koristi od uspešnog završetka pregovora iz Done verovatno bi bile nekoliko stotina puta veće nego troškovi. Interesantno je porediti globalni skepticizam u vezi sa slobodnom trgovinom i podršku skupim, neefikasnim metodama u borbi protiv globalnog zagrevanja. Mnogi tvrde da bi trebalo da delujemo, iako takva akcija ne bi donela korist u narednim decenijama, jer bi to pomoglo smanjenju posledica globalnog zagrevanja do kraja veka. Za razliku od toga slobodna trgovina unosi pozitivne efekte ne samo sada već i u budućnosti. Štaviše, ako bismo mogli da zaustavimo globalno zagrevanje (a ne možemo), korist za buduće generacije predstavljala bi jednu desetinu ili manje od koristi koju bi donela slobodnija trgovina, a na to se može uticati. Ipak, samo nekolicina poznatih ličnosti poziva političare da uspešno okončaju pregovore iz Dohe. Globalni strah od slobodne trgovine ostavlja planetu pred rizikom da propusti značajne koristi koje ona nudi.